ИЗМЕЂУ МОРА И ЗЕМЉЕ

Примарни табови

ИЗМЕЂУ МОРА И ЗЕМЉЕ

Сакрално-симболички корени геополитике.

Органски мотиви геополитике. О геополитици у Руса.

Геополитика англосаксонаца.

Сакрално-симболички корени геополитике

Геополитичка наука, наука која изучава “зависност политичких догађаја од земљиног тла”, нема нарочито дугу повест: назив “геополитика”, који је први сковао Швеђанин Рудолф Кјелен, појавио се на самом почетку XX века, Нешто старији, сродан термин “политичка географија” први пут је употребљен 1897. у истоименом делу Фридриха Рацела. Ипак, иако је геополитика као наука скорашњег датума, стварност којом се она бави, као и основни принципи и елементи геополитичког мишљења знатно су старији: они не само да су били познати од најранијих времена, већ су, несумњиво, играли значајну улогу и када је реч о традиционалним државама, њиховим интересима, савезима и (спољно)политичким оријентацијама, Геополитичке категорије одвајкада образују реалност коју није могуће занемаривати ни игнорисати. Изгледа да се, исто тако, и основни геополитички модели мало мењају кроз историју: Картагина као пример нарочите таласократске, колонијално-трговачке силе чини образац који ће се у основи понављати све до данашњег времена. Рим представља супротан пример изразито империјалне и континенталне, телурократске моћи.

Мада је име геополитике ново, она почива, на веома старим изворима. Поред митолошких и теолошких концепција, права исходишта геополитичке науке су традиционалне области сакралне и симболичке географије, те стога и данас, у значајној мери, геополитика указује на своју сродност са многим традиционалним схватањима, чак ни у данашње време, геополитичке категорије није могуће свести једино на њихову економску димензију, ни тумачити кроз искључиво квантитативни, материјални аспект. (Ове категорије, али и геополитика у целини, и током XX века задржале су свој наглашено квалитативни карактер.)

Традицијски приступ, бар у свом прерушеном, донекле измењеном виду, могуће је препознати и у савременим геополитичким концепцијама. Рат Мора против Земље, Океана против Копна, сукоб Истока и Запада, атлантизма и евроазијства одговара, у главним цртама, древним митолошким, религиозним, па и теолошким представама. Двојност и супротстављеност Мора и Копна, у свом последњем значењу, темељи се на симболизму Воде и Земље, где водена стихија, праелемент Воде симболизује променљивост, несталност, пролазност, време. Архетип Земље, Тла, насупрот томе исто је што и укорењеност, постојаност, непроменљивост, простор.

 

Оваквим представама могуће је наћи и одговарајуће аналогије на митолошкој равни. Митске слике сукоба морске немани (Левијатана) и медведа (Бехемота) познају многе и различите митологије. Истом реду значења, по свему судећи, припада и грчки мит о борби змије Питона и његовог “сунчаног победника”, хиперборејског Аполона. Подсетимо се да за традицијски поглед ни различите стране света немају исту вредност ни квалитет. Са гледишта сакралне географије, у многим традицијама, Запад је област таме, подручје смрти и пропадања. Исток је, међутим, његова супротност, земља светлости којом царује Сунце.

 

Органски мотиви геополитике

 

Од самог почетка, такође, за геополитику карактеристично је присуство “органских” мотива. Државе, географске и политичке датости нису само апстрактне творевине ни мртви предмети научне анализе, већ “жива реалност”; државе су живи организми који поседују сопствену унутрашњу снагу и који се рађају, расту, старе и умиру. За Кјелена, примерице, државе су “индивидуална жива бића, подједнако стварна као и појединци”. Оне су и “објективне стварности изнад појединаца”, али истовремено подвргнуте деловању исте силе основних животних закона.

 

С друге стране, одавно је уочена сродност која повезује геополитику са конспирологијом, још једном традиционалном и теолошки утемељеном науком. Већина савремених геополитичара “нагиње ка тајним друштвима”, како примећује утицајни руски геополитичар и идеолог “евроазијства”, Александар Дугин, “док су геополитичари древних времена (премда се они нису звали тим именом) своје доктрине заснивали само на митолошким или теолошким схватањима”. За многе ауторе, уствари, и сама геополитика је одређена “конспиролошка схема, где геополитичке поделе имају и своју метафизичку позадину и утемељеност. Империје које припадају Великом Копну су духовне природе, док се атлантизам, макар на симболичан начин, доводи у везу са бројним лунарним и хтонским култовима, попут феничанског култа Молоха. Повезивање геополитичких и конспиролошких мотива није дакле пука произвољност већ готово закономеран след њихове унутрашње логике, као што и мотив “окултне геополитичке завере” располаже озбиљном, не само геополитичком и конспиролошком, него и религиозном аргументацијом. Изгледа да су, такође, управо ове особине геополитике, засноване на традиционалним погледима и схватањима, у већој мери допринеле њеном занемаривању и осуди у време преваге модерне, утилитарне културе - а потом, након 1945. и фактичкој забрани - него евентуална злоупотреба геополитичке науке од стране национал-социјалистичке власти у Немачкој.

 

Најзад, иако се данас (у време својеврсне рехабилитације геополитике) и сам појам геополитике у публицистици и масовним медијима често користи на неодговарајући начин, несумњиво је да управо геополитичке категорије - категорије кроз које се увек изнова јавља прастари принцип “Тла”, простора, “земне средине” - представљају неопходан кључ за разумевање политичке савремености, па и политичке стварности у “биполарном свету”. (Оне ће, по свој прилици, упркос помодним мишљењима о “неважности територија у постмодерном добу”, и убудуће задржати своје централно место и значај.)

 

 

О геополитици у Руса

 

Парадоксално, и поред идеолошке осуде на Истоку и на Западу, геополитички критеријуми настављају да играју значајну улогу и у хладноратовском свету. Ни настанак “биполарног света”, ни постојање нуклеарног оружја, подсећа амерички аутор Роналд Ејзмус, “нису елиминисали ове традиције у западном стратешком мишљењу”. (Стратегија примењена у рату у Персијском заливу, на пример - уочава исти аутор - у много чему била је пука примена “старе парадигме решавања проблема приступа ресурсима, укорењене у либерално-поморску школу 'велике стратегије' “. Како се то показало протеклих година, геополитичка истраживања развијана су, овај пут тајно, и за време хладног рата у московској војној академији, као и у америчком Савету за иностране односе.)

Тако је у свету блоковске подељености, копнена, континентална моћ Совјетског Савеза увек имала претежно империјални, телурократски карактер, док су Сједињене Америчке Државе, заснивајући своју хегемонију на владавини океанима, морима, острвима и приобалним подручјима, изразит пример таласократске, комерцијално-поморске силе, али и посебне, “атлантске цивилизације”. Руски традиционалистички мислилац и религиозни филозоф, Константин Леонтјев, чије су идеје и закључци имали отворено геополитички карактер, још је у другој половини прошлог века уочио да су САД, уствари, “савремена Картагина”, “врло стара халдејска цивилизација”, али у свом “упрошћеном, републиканском виду” (САД су, осим тога, како запажа Леонтјев, просторно повезане са Великом Британијом”).

У геополитичком смислу, упркос континенталним размерама, Северна Америка је “велико просторно острво”. Геополитика САД, али и менталитет у целини, поседују недвосмислено “острвска” обележја, док је атлантизам, као геополитичка доктрина и као посебан, поморски “поглед на свет”, односно као “хиљадугодишња надидеологија океанског типа.” (А. Дугин), дубоко укорењен у англосаксонској традицији. (Као геополитичка доктрина, у било којем виду, атлантизам увек подразумева офанзивну стратегију, те освајачке и колонизаторске намере, пре свега у односу на евроазијски континент и његов (мета)географски Центар света.)

Спољнополитичка оријентација Совјетског Савеза, у главним цртама, следила је међутим логику велике континенталне, Евроазијске Идеје. Евроазијске тенденције совјетске спољне политике посебно су снажно изражене у време владавине вођа као што су Стаљин и Брежњев. Насупрот томе, Хрушчов и Горбачов су несумњиво “атлантисти” који су тежили “позападњачивању” руске “Средишње земље”, њеном интегрисању у Запад у културном, политичком, економском, али изнад свега у геополитичком смислу. Са своје стране, немачки геополитичар Хаусхофер још 1943. исправно говори о “Империји црвених царева” која је, у погледу спољашње форме, сменила руску и евроазијску “Империју белих царева”.

“Совјетска политика, посебно у доба хладног рата,” закључује савремени белгијски геополитичар Робер Стојкерс, “увек је настојала да на делу оствари зебње геополитичара (и атлантисте) Макиндера(...) Ово ‘посвећивање’ совјетске ‘Средишње земље’ чинило је полузваничну идеологију Црвене армије, од Стаљина до Брежњева”. Потцртавајући исправност тезе о аутархичној, незападној природи совјетског “комунистичког” система - упркос западном - пореклу марксистичке идеологије и ритуалном “пролетерском интернационализму” - Стојкерс указује и на значај “праве 'конзервативне револуције'“ коју су, почетком 6о-тих, извели конзервативни писци националног и ново-православног усмерења, окупљени око часописа “Наш савременик”.

У совјетској историји могуће је наћи бројне потврде мишљењу да империјалне тежње није сасвим утрнуо ни бољшевички преврат и да су оне, у овом или оном виду, настављале да живе и унутар “совјетске империје”. Према ауторима као што су Жан Парвулеско и Александар Дугин, традиционална упоришта евроазијаца су армијске структуре и одговарајућа војна обавештајна служба (ГРУ), насупрот углавном (про)атлантски оријентисаном КГБ-у. У сваком случају, извесно је да је током свог постојања СССР све мање наликовао на утопијско “комунистичко царство” (и да је унутар њега ортодоксна марксистичка доктрина постепено релативизована), а све више на оживотворење геополитичког поројекта континенталне, Евроазијске Империје - бар до перестројке Михаила Горбачова и њених катастрофалних последица. У вези с тим, независно од њиховог негативног одређења, можемо закључити и да су оптужбе за “црвени империјализам” - било да су долазиле од стране комунистичких “Чистунаца”, било од стране њиховим идеолошких противника на Западу - имале одређену заснованост. Идеално, с обзиром на надидеолошку природу свог геополитичког пројекта, и “црвени” и “бели” евроазијци могли су бити окупљени и уједињени око истог циља: изградње моћне континенталне државе, а потом и успостављања евроазијске алијансе, способне да спроведе у дело аутархичну, континенталну политику, супротстављену “геополитичком Западу”. (Тако се у савременој Русији, релативизујући поделу на Левицу и Десницу, “десничари” залажу за Стаљинову рехабилитацију, оспоравајући “фантастично преувеличан” број жртава гулага, за разлику од “лево” и проамерички оријентисаних либерала. У својој “чистој” форми, међутим, леви покрети су заиста имали субверзиван карактер и представљали су својеврсну “авангарду атлантизма” истурену у дубину непријатељског, евроазијског копна.)

 

Чувени руски писац Алегсандар Проханов, данас један од водећих идеолога национал-патриотског покрета, износи и своја открића о припремању нових цивилизацијских пројеката, разрађиваних од стране руских, евроазијских, “национал-футуристичких” војних стратега у првој половини 8о-тих. Прилагођени захтевима нове, космичке ере, те обједињујући националне и метафизичке традиције Евроазије са савременим технологијама, ови пројекти имали су за циљ, према Проханову, да припреме нову, “континентално-космичку” епоху: реч је, уствари, о пројекту “Евроазијског Свемира”, Евроазији пројектованој на космичко пространство, насупрот америчком Свемиру - “атлантистичком” моделу “рата звезда”.

 

 

Геополитика англосаксонаца

 

На другој страни - иако англоамерички аутори ретко користе термин “геополитика”, замењујући га неутралнијим и безличнијим “виталним интересима.” - подједнако је основан закључак да америчка и шире, англосаксонска стратегија овог века у суштини следи оне геополитичке моделе које су формулисали аутори попут Макиндера, адмирала Мејна или, у новије време, Николаса Спајкмена. За англосаксонске ауторе Севрна Америка и британско острво су домовина савременог “трговачког либерализма” и одговарајуће, “либерално-поморске традиције стратешког мишљења”, супротстављене континенталној, евроазијској геополитичкој концепцији. У питању је, заправо једна и јединствена целина, “Нова Картагина” која, осим поменутих острва, смештених, према Макиндеровим терминима, у тзв. “спољашњем полумесецу, у данашње време обухвата и крајњи европски континентални Запад. Од значаја је, такође да се појам Запада - који је првобитно означавао САД, одвајајући “Нови континент” од “Старог света”, од суштински различите Европе - саобразно природи и духу времена, налази у готово сталној експанзији. (Тако се последњих година, у “пост-хладноратовској ери”, ове планетерне амбиције Запада реализују у оквирима глобалистичког пројекта “новог светског поретка”.)

И у послератном времену, међутим, главне премисе атлантистичке доктрине настављају да, одређују и обликују западну политику у односу на евроазијску “географску осу историје”: кроз своју политику стварања вишестраних војно-политичких савеза (НАТО, АСЕАН, ЦЕНТО), САД су у основи следиле Макиндерову стратегију сталног сузбијања народа “Средишње земље”. Војна моћ САД, такође, и данас почива на поморским снагама које (према једном говору америчког председника Била Клинтона) морају бити способне да, доминирајући океанима и морима, широм планете “пројектују (америчку) силу и штите (америчке) интересе”. Основу те војне моћи у наше доба чини двадесетак групација носача авиона, а више од 9о% човечанства “живи у оквирима домета америчке морнарице”.

Као што је кроз своју историју и, у извесном смислу, и током XX века Русија настављала Идеју “Вечног Рима”, империјалну идеологију руског “Трећег Рима”, Америка и атлантски свет у целини означава супротан, таласократски пол, савремену “Картагину, који је, у прошлости и данас, увек био везан за Запад и Атлантски океан.

 


АМЕРИКА (UNITED STATES)

 

То је нека врста модерног ходочашћа.

У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.

Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.

Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.

Америка, земља прогнаних.

Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.

И џихад.

То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.

Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.

Америко, сама против свих.

Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.

Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.

Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.

Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.

Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.

 


 

БАЛКАН

 

 

 

Балкан

Зачарана земља је с три стране окружена морем.

Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.

Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?

Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.

Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.

Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.

* * *

Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.

Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.

Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

* * *

Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.

Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.

О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.

Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.

Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу oд нас као позни одјек из велике давнине:

Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине ех, већ да божја воља буде испуњена“.

Ко то може разумети?

 

Дневна заповест

Дневна заповест трећег дана боја била је кратка.

Наспрам њих стајала је премоћна, милионска војска.

„Доручак овде, вечера у Хаду“, рекао је краљ Леонида, видевши да су изгубљени, опкољени сред кланца.

Нико међу три стотине витезова није се побунио ни завапио над својом судбином – дневну заповест примили су ћутке, наизглед равнодушни.

Узеше мачеве у руке.

Своја тела изложише сунцу, и сечиву.

Смрт беше неопозива.

Избегоше јој само двојица. Они које је Леонида у смирај тог дана послао да се врате у Спарту, са лошом вешћу.

Тамо их је чекала срамота.

 

Ђе погубих од себе бољега

Пре него што коњ стаде да му посрће, пре него што истече три стотине година, и пре него што се наднео над воду бунара и у њој угледао своје лице, па Шарцу одсекао главу, па пребио сабљу на четворо и сломио своје копље, а перни буздован хитнуо у дебело и сиње море, Краљевић Марко, каже песма, намери се на Мусу Кесеџију, кога, после тешке борбе, уби на превару кад другачије није могао, распоривши га ножем све до бијелог грла,

Те виде у Мусе три срца јуначка, троја ребра једна по другијем; и како му се једно срце уморило, друго се јако разиграло, а на трећем угледа љуту гују како спава.

Кад се змија пробудила а мртав Муса поче по ледини да скаче, Марко Краљевић горко заплаче:

„Јао мене до Бога милога! Ђе погубих од себе бољега!“

Ко може разумети жал јунака? Свет је отада постао гори а не бољи, и ко ће се данас, у часу кад побеђује, сетити да загледа у срце побеђеног?

Ко данас тражи бољег од себе, и ко се пита да ли га је победио вештином или врлином?

 

The Questing Beast

Упитан ко је и шта је постигао у животу, витез Ивејн, један од витезова Округлог стола, каже:

„Ја сам, као што видиш, витез који трага за оним што не може да нађе…“

Другим речима, циљ потраге која га води на опасна и зачарана места, у опасност и погибељ, кроз мрачне шуме и преко сланих мора, није толико Грал, колико сама потрага за Гралом.

Он од себе увек захтева више него што може да да. То га чини стално напетим – преосетљивим и нервозним у миру, безумним у борби. Он не брине за њен исход, не мисли о победи ни о поразу већ једино на своју част. Понекад чини грубе грешке или превиде; каткад га управо жеља за савршенством води у заблуду.

Једног дана пробудиће се из загрљаја вољене, схвативши да му је баш препуштање жени донело њен презир. Сазнање да ју је занемарио одвешће га право у лудило и натерати да живи попут звери у шуми. Њему, који одувек живи тако да сам прописује сопствене законе, насупрот свим другим, обично је тешко да у животу пронађе праву меру. Повредиће оног кога није смео, заборавиће да заштити слабијег од себе или ће напросто, у одсудном часу, пропустити да постави питање које му част налаже…

Прича о витезу запућеном у беспоштедну потрагу за сопством и интегритетом има своје наличје у причи о тајанственој Звери која трага (The Questing Beast), која је плод инцеста и перверзне жеље. Артур ју је први пут видео у кобној ноћи у којој је зачет Мордред. Она има тело леопарда и змијску главу, зечје шапе и лавље канџе, из стомака јој допире псећи лавеж; симбол несклада и недостатности; монструм хаоса и анархије, несрећна звер је подједнако упућена на непрекидно трагање из којег не може да се избави, сем сопственим уништењем. Она је, у одређеном смислу, слика у огледалу витеза-луталице, али слика у замућеном, изобличеном и разбијеном огледалу – његова слика у негативу.

Тешко је, у оба случаја, замислити срећан крај. Остаје неизвесно да ли су се икад срели.

Познато је да је Сарацен Паломидес годинама следио Звер која трага и да му је она стално измицала.

Према неким тврдњама, никад ју није стигао, према другим, затекао ју је на обали језера, где је застала да се напије мучена, као и обично, страховитом жеђи, а затим је без милости пробуразио копљем. Када је звер потонула у воду, над језером се подигла олуја и зачули су се стравични урлици демона из пакла.

Крај који не задовољава, бар не у потпуности. Да ли зато што је овај дуализам потпун и неразрешив, те и не може бити окончан једним окршајем, или зато што смо се, услед малодушности, одвикли да прихватамо срећан крај, одбијајући могућност да потрага и борба уопште могу да имају повољан исход?

У ранијим верзијама ове приповести, свака потрага за Гралом се завршавала срећно; Парсифал исправља своју грешку, задобија Грал и обнавља опустошено краљевство. Опустошена земља се буди; шума изнова пролиста. Доцније, његова потрага постаје узалудна, а витез-луталица се, после коначног пораза, препушта бесциљним лутањима или се повлачи у аскезу, и у том бедном стању проводи остатак живота.

Раније, у срећнија времена, тврди Борхес, свака прича имала је срећан крај.

Али изгледа да је наш витез, загледан, с једне стране, у своје идеално сопство, а с друге, у свој демонски одраз, рођен за значајније ствари него што су победа, срећа или љубав.

srpskilist.net

 


 

ПОЧЕТАК XXI ВЕКА У ЗНАКУ ВЕЛИКИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ УДАРА И УЗРОКА КОЈИ ДО ЊИХ ДОВОДЕ

Бескрајно ратно стање

 

„Савремене метрополе подсећају на градове под опсадом. Од старих опседнутих градова разликује их и то што је модерни нападач невидљив. Он је, у ствари, већ продро дубоко у утврђена места. Бедеми, капије и страже на њима не могу га зауставити. Његово невидљиво присуство посвуда шири панику. Труд који се улаже да се то сакрије не може нас преварити: изгубљена је, на првом месту, лагодност живљења својствена једној цивилизацији и ништа више није исто”

Више него било шта друго, велики терористички напади, од Њујорка до Мадрида и од Москве до Косова, обележили су почетак XXI века. Догађај као што је онај од 11. септембра 2001, наизглед бесмислена погибија више хиљада људи, оставља за собом последице које нису само уско политичке. Њих постајемо свесни постепено, део по део. Мења се ситуација у својим појединостима, али се заједно са њима мења и општа клима.

Најпре, промене у атмосфери, која почиње да личи на ону ратну. Ригорозне контроле на аедродромима, у саобраћају уопште. Свуда тамо где се окупљају велике масе људи – било да је у питању неки политички скуп или обични поп концерт – присутне су не само мере обезбеђења него и страх који их покреће. Али мере обезбеђења, ма колико биле промишљене и доследно спровођене, више не значе и безбедност. Савремене метрополе подсећају нас на градове под опсадом. Од старих опседнутих градова разликује их и то што је модерни нападач невидљив. Он је, уствари, већ продро дубоко у утврђена места. Бедеми, капије и страже на њима не могу га зауставити. Његово невидљиво присуство посвуда шири панику. Труд који се улаже да се то сакрије не може нас преварити: изгубљена је, на првом месту, лагодност живљења својствена једној цивилизацији.

Тероризам свакако није нов феномен – може се рећи да је 11. септембра он задобио једну нову димензију. Све то, очигледно, призива појачани надзор: прислушкивање, праћење, ухођење, прикупљање невероватних количина података о било којем појединцу, што разара сваку приватност. Живот неке јединке постаје провидан, као да се одвија под стакленим звоном. Промена, коју не би требало потцењивати нарочито у друштвима што „традиционално” инсистирају на поштовању права човека. У питању су, такође, мере које ће без сумње погађати више недужне него кривце. Неко ко није на непосредан начин уплетен у овај сукоб нема ни разлога да замеће своје трагове – у томе, парадоксално, лежи и његова слабост.

 

ЕТИКА, СИМБОЛИКА, ПОЛИТИКА

 

Већ је много тога изречено о „безумљу” самог терористичког акта. Примедба је оправдана уколико узимамо у обзир искључиво етичку димензију проблема. С друге стране, слабо је примећено да је, бирајући насумично своје жртве, тероризам веома прецизно погодио своју мету. За разлику од свог противника, он не користи никаква скупа ни технолошки компликована оружја; његова средства су запањујуће једноставна. Обичан аутомобил лако може бити претворен у разорну бомбу која диже у ваздух зграду владе, базу окупационих трупа или седиште неке од међународних организација. Још је боље ако у ту сврху послужи воз подземне железнице или авион цивилног саобраћаја; њихове жртве се броје у стотинама. У принципу, не постоји ништа што не би могло бити претворено у средство разарања: градски водовод или контрола лета. Један микробиолошки институт, баш као и рачунски центар, више није само мирнодопска институција. Одговор лежи у бескрајном усложњавању и дуплирању система контроле, али то, у ствари, и на дуги рок, иде на руку терористима јер повећава број рањивих места.

Штавише, овде се сама организација живота савремених метропола, савремених урбаних центара, окреће против његових житеља. Они призивају нове ударе на начин на који громобрани призивају муње. Случајне несреће производе сличне ефекте као и неки терористички чин. Треба ли сумњати у то да ће савремени терориста, који према овом питању има технички а не етички однос, умети да искористи ову околност? Сразмерна једноставност његових средстава и метода гарантује виталност овом новом типу тероризма који, корак по корак, велике градске центре нашег доба претвара у права ратна попришта.

 

ОРВЕЛ ЈЕ БИО РОМАНТИЧАН

 

Перспектива је полицијска држава, и то можда глобалног типа – држава која би, за разлику од описане у Орвеловој „1984”, располагала неупоредиво софистификованијим и ефикаснијим методама контроле становништава. Али, она не доненоси мир него неку врсту трајног ратног стања. Она не елиминше тероризам већ га једино одржава на подношљивом нивоу, преузимајући каткад његове методе, између осталог и зато што између ње и тероризма постоји чудан однос међусобне зависности. Већ одавно, дакле, „безумље” не карактерише само дела тероризма. Ништа мање безумни нису ни узроци који га изазивају. Шта тек рећи за одговоре на терористичке нападе, одговоре у виду војних интервенција, масовних бомабардовања цивилног становништва и окупација читавих земаља?

С друге стране, проблем који решава савремени терориста састоји се у следећем: напад на војне објекте, окупационих снага на пример, не производи исте ефекте као и напад на цивилно становиштво. Он, сем тога, логично тежи ка томе да прошири сукоб ван матичне земље. Глобалне комуникације и глобални медији му помажу у томе.

Убијајући насумично он сеје страх и подстиче нестабилност. Узимајући на нишан неку од институција власти, он погађа један симбол. Позориште или нека друга културна инсититуција у његовим очима може постати симбол једне омражене културе. То, у још већој мери, важи за богомоље и манастире.

 


 

ИСТОК И ЗАПАД

 

Појмови Истока и Запада измичу дефиницијама. То не значи да су ови појмови лишени сваке стварне основе. Штавише, они представљају непобитну политичку реалност а њихов антагонизам несумњиво чини један од главних мотива модерне политичке историје. Несумњиво је да Исток и Запад имају своје утемељење у историји, премда, како је то већ речено, њихов значај не би требало прецењивати.

 

Баш као Север и Југ, Исток и Запад остају чворне тачке историје, које одређују њене осе. Саме неподложне дефиницијама, оне дефинишу и детерминишу историју; историја се одвија у релацијама које су њима задате. Четири је стране света, и четири је циклуса времена такође, који теку силазним, прогресивно деградирајућим током.

 

Север и Југ, при том, имају неупоредиво већи значај. То је приметно већ од најранијих времена. Миграције народа и раса, свештена географија и топонимика, улога коју ове стране света имају у традицијама и предањима разнородних, али изнад свега индоевропских народа, то веома недвосмислено потврђују. Значај осе Север-Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан ни мање битан. Оса Север-Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије. Насупрот томе, дуализам Исток-Запад не само да има скромније значење и смисао, већ је и познији од овог првог. Он, у најбољем случају, припада историји и њеним контигенцијама; дуализам Севера и Југа је праисторијски или, још пре, над- и мета-историјски.

 

У својој студији Планетарна напетост између Истока и Запада и сучељавање Земље и Мора, Карл Шмит уочава да сучељеност Истока и Запада није поларна сучељеност. Земља има Северни и Јужни Пол, али нема ни Источни ни Западни. Географска сучељеност Запада и Истока у условима наше планете није нешто фиксно и статично; то је само динамичан однос везан за дневно 'опадање светлости'“

 

 

Drang nach Osten“

 

Оса Исток–Запад одређена је дневном путањом Сунца. Народи који ступају на сцену историје крећу се истим смером (од истока ка западу, не обрнуто). Представља ли ова путања – како је то, међу многим другим, сматрао велики енглески географ Макиндер – и главну путању историје, њену „географску осу“?

 

Нема сумње да дотицаји, али изнад свега сукобљавања Истока и Запада чине веома стару и важну тему историје, мотив који се, уосталом, непрекидно понавља. Сталној претњи са Истока – какву оличавају номадски народи, попут Скита, Хуна или Гота – одговарају покушаји Запада да себи потчини Исток, да га колонизује. Заједно са војнама, ка Истоку се, у дугим колонама, крећу и мисионари, који не доносе собом само светлост нове вере или једне политичке, империјалне идеје.

 

Иста питања, премда преименована у нешто другачије термине – преведена на нов језик – пројектују се све до у наше доба. Насупрот малом полуострву на западу континента, који је домовина градова и урбаних цивилизација, стоје безмерна пространства степа и равница. Данас је то бивши совјетски исток, изнад свега Русија. Хитлеров Drang nach Osten има свог непосредног претходника у Наполеону – оба се завршавају истим исходом: привидним тријумфом, потом катастрофом. Пораз је последица немогућности да се овлада огромним простором што се аутохтоном становништву, опет, и не поставља као проблем. Заплет је у великим биткама Истока и Запада можда увек исти, али су актери у њему увек нови: Грци против Персијанаца, Римљани и Ромеји против Скита и Сармата, Германи против Словена... И, још пре: Данајци против Троје. Значај ове теме ипак не треба прецењивати, још мање апсолутизовати (на начин на који то чине Макиндер и његови утицајни следбеници), јер ће нам то запречити увид у друге и ништа мање важне „осе историје“, попут оне која повезује Север са Југом. Древни Ахајци долазе са севера и североистока (а не са запада) и првобитно су били сточари и „мрзитељи градова“, слично ведским Аријима који освајају индијски потконтинент, рушећи древну, урбану и меркантилну, дравидску цивилизацију.

 

Исток и Запад при свему томе остају нејасни појмови, који измичу дефиницијама, па чак и ближим oдређењима. Нејасне су такође и линије које их деле, и то тим више што се враћамо дубље у прошлост. Дравидски Мохенџо Даро „западнији“ је од Спарте, микенска култура „источнија“ је од Троје. Исто важи и за латенску (келтску) културу у односу на Рим. Ни код Херодота, који има амбицију да опише „раније додире Истока и Запада“ и објасни узроке њихових ратова, границе још увек немају ону чврстину коју ће стећи у познијим периодима: оне пре одвајају познато од непознатог него Исток од Запада. Једна од њих је и граница коју чини река Истар (Дунав), раздвајајући Тракију од земље скитских Сигина, од Скитије које се протеже све до Венета на Јадрану“: „... изгледа да се преко Истра налази једна бескрајна пустиња“. И такође: Трачани причају да у пределу преко Истра земљом господаре пчеле, од којих се не може даље проћи.“

 

Херодот је, упркос томе, јасније сагледавао Исток, његова племена, народе и обичаје него многи потоњи аутори. Његово дело и у томе остаје узорно, али смо још далеко од тога да буде у потпуности растумачено.

 

 

Зид сачињен од „узајамног страха и планина“

 

Тацит се, напротив, прихвата да опише Риму непријатељску и варварску Германију – Германију коју, по његовим речима, од Сарматије и Дакије одвајају узајамни страх и планине“ – не и Сарматију. Он је, уосталом, и не описује на основу личног увида него извештаја старијих аутора, што довољно говори само за себе. Приск, који прелази Дунав долазећи у земљу Лимиганата (данашњи Банат и Бачка) како би посетио Атилин двор, такође ступа у непознату земљу. Слично Тациту, који често не разликује Гале од Германа и не уме да каже треба ли Венете (претке Словена) рачунати у Германе или Сармате, ни Приск не зна којим језиком говори локално становништво. Зид „узајамног страха“ овде је још чвршћи и непровиднији него код Тацита. Вредна је помена и чињеница да се Приск налази у дипломатској мисији: пишући о Хунима, он заправо говори о непријатељу. Да ли је, на пример, његов опис Атилиног погреба – праћеног ритуалима ненадмашне суровости – заиста само непристрасни извештај очевица или прави пример политичке пропаганде оног доба?

 

Снажнија од лимеса који је делио „цивилизоване“ од „варвара“ је граница коју утврђује вера. Подела на западно и источно хришћанство остаје дубља од оне која је располутила западни свет, већ услед чињенице да је протестантизам само јерес поникла у крилу католичке цркве. Покушај да се подела на Исток и Запад тумачи начином владавине и правда политичким разлозима – карактеристичан не само за наше доба већ и за поједине хеленске историчаре – подједнако је неодржив и данас колико и у време пелопонеских ратова. Тиране античког света, баш као и императоре позног Рима, или поједине принчеве из раздобља италијанске ренесансе, ваљало би у том случају подвести под појам непатвореног оријенталног деспотизма. Спарта нимало не одговара демократском идеалу, што не спречава Платона да јој се диви, стављајући њено аристократско уређење високо изнад атинске демократије. Требало би такође да пренебрегнемо читаве историјске епохе, попут европског Средњовековља или тоталитарних режима ХХ века. Скити, насупрот томе, ако можемо веровати описима грчких писаца, живе слободније него Грци. Пример много чистије демократије од оне коју установљавају трговачке републике Медитерана можемо наћи у институцији словенске Скупштине.

 

Макиндер свакако није ни први ни последњи који је настојао да теми сукоба Истока и Запада припише расне конотације: Скити из Хомерових и Херодотових прича, 'који пију млеко од кобиле', имали су исте животне идеале и припадали истој раси као и каснији становници степе“. Тим „косооким“ и „немилосрдним хордама коњаника без идеала“, по овом аутору, супротстављају се бели долихокефали запада, севера и југа Европе. Плод те миленарне борбе против завојевача са Истока су западне културе градова, савремена урбана цивилизација уопште. Скити, међутим, супротно оном у шта је веровао Макиндер, уопште нису били „косооки“ него готово чистокрвни Индоевропљани; Хуни и Готи беху шаролик савез најразличитијих раса, етноса и народа. Урбане цивилизације су, сем тога, постојале и много пре најезди Хуна или Скита, па чак и пре индоевропских миграција. Њихове трагове налазимо у европском Подунављу и у дравидској Индији, те у Средоземљу, у виду старе иберске и критске цивилизације. Окончала су их управо освајања белих и долихокефалних Индоевропљана. Сећање на то садржано је у Хомеровој повести тројанског рата.

 

 

Земље које тону у вечерњој светлости

 

Сви ми знамо шта је то Исток.

 

Раскошне палате и китњасти храмови, земље као што су неприступачни Тибет или дивља, сурова Монголија. – Багдад и Вавилон, градови начичкани минаретима и златним капијама, чије тесне улице и базари врве од тамнопутих трговаца и косооких незнанаца.

 

Исток се, пред нашим очима, појављује у древном сјају, сјају кога је описао још Херодот, као историчар али и као путник, а потом и многи други пустолови, попут Марка Пола, све до Фердинанда Осендовског или Александре О’Нил. Непрегледне пустиње и оазе у којим се заустављају каравани, врлетне планине и бескрајне равнице, отаџбине ратника-коњаника или оних који се крећу на камилама... Свет који не престаје да запањује и да изнедрава ужасе и краљеве, чаробњаке и освајачке хорде. Он такође не престаје да изазива страх и подозрење. Данас је то један опустошени Исток, али и надаље Исток за кога је упамћено да је још доскора стварао баснословна царства и образовао војске које су плавиле све пред собом, попут оних које су предводили Дарије, Атила и Џингис кан.

 

Насупрот њему, у другачијeм светлу, израња Запад. Запад је домовина градова-република и малих кнежевина, поморских земаља које тону у вечерњој светлости. То су најпре Иберија и Западни Медитеран, потом и Источни Медитеран, а у много познијем периоду британско острво. Плитка мора и уски теснаци; превоји и кланци у које се сабијају војске чија се судбина одлучује у једном једином трену, у одсудним биткама, каква је, рецимо, битка код Термопила. То је шаролика и уска област у којој се стварају моћне флоте, и из које се суверено влада морима. Такав Запад има своју предисторију, углавном заборављену, с древном луком Кадис у Иберији, и многим другим градовима и трговачким колонијама медитеранских цивилизација, чије трагове и данас затичемо по Средоземљу. Картагина је њихов праобразац, цивилизације Крита и старе Иберије такође. Запад, који не би требало идентификовати с Европом која, још од најранијих времена, има средишњи положај. За Хелене, „Европа“ је свет северно од Грчке и Медитерана, који искључује Хеладу. „Европа“, то су земље у залеђу трговачких колонија, настањене „варварским“ народима: Скитима, Германима и Келтима, Континент који стоји насупрот Атлантику и Медитерану. („Запад“ Хелена нема много заједничког са цивилизацијом која настаје у новом веку и сама себе крсти тим именом; тим су се појмом још од Херодота напросто означавале земље које се простиру западно од Персије, од Египта и Месопотамије.)

 

Истински Запад је онај који израста са епохом прекоморских путовања, са Кристофором Колумбом, Америгом Веспућијем, Васком да Гамом, Магеланом... Последица тих открића је образовање једног новог света, у потпуности окренутог морима и океану, кога најпре чине Иберија (Шпанија и Португал), а затим и Британија са северноамеричким „острвом“. Оно што сасвим не полази за руком ни Португалу ни Шпанији – да изврше потпуну преоријентацију с Копна на Море – успева Енглеској, и то негде на почетку ХVII столећа. Запад се потом брзо шири на скоро читаву земљину хемисферу, изнад свега Атлантик, са земљама које га окружују, и чини праву супротност, а неретко и отвореног непријатеља континенталној Европи. Њихов антипод и проивтежа је древни Исток који веома брзо, када је у питању расподела моћи, губи свој пређашњи значај, постајући лак плен колонизаторима и поморцима са Запада. На Западу се изнова образују таласократске и меркантилне империје, овог пута уистину планетарних димензија и значаја. Не чуди нас што ће свега пар столећа касније Запад покушати да створи прву глобалну цивилизацију, цивилизацију која ће пожелети да се, мимо свих расних, етничких и културних разлика, прошири на читав свет.

 

 

Планетарни „Рат Мора против Копна“

 

У већ поменутој студији о сучељавању Истока и Запада, Карл Шмит се позива на један историјски пример: јула 1812. године, када се Наполеон приближавао Москви, Гете је написао панегирик наводно краљици Марији Лујзи, а у ствари њеном супругу – француском императору:

 

Тамо где су хиљаде људи сметене, све решава један човек (Наполеон).

 

Немачки песник наставља, имајући у виду глобални аспект сучељавања Копна и Мора:

 

Оно над чим су тмурна столећа дуго промишљала,

Он (Наполеон) сажме најсјајнијим духовним погледом.

Све ништавно се смрвило у прах,

Само су Море и Копно ту пресудни.“

 

(“Worueber trueb Jahrhunderte gesonnen

Er uebersicht’s im hellsten Geisteslicht.

Das Kleinliche ist alles weggeronnen,

Nur Meer und Erde haben hier Gewicht.”)

 

И даље: Тако је Гете, типични представник Запада, у лето 1812. године начинио свој избор у корист Копна, Земље против Мора.“

 

Историја планетарног сучељавања Истока и Запада, како тврди Карл Шмит, у свој својој пуноћи може се свести управо на темељну двојност ових елемената: Земље и Воде, Копна и Мора. Планетарни рат Мора против Копна, то је кључ за вековну сучељеност Истока и Запада. Али, треба имати на уму да та напетост није ни поларна ни статична: у Гетеово време Француска је била Запад и Копно (или, другим речима, прeдставник континенталног Запада), данас је, као и готово цела Западна Европа, Море.

 

Сви остали покушаји да се разлике између Истока и Запада, било политичке било културне, објасне другим разлозима, показали су сасвим условну и ограничену вредност. Један од њих је и онај да се темељне разлике Истока и Запада тумаче иконографски (у смислу иконографије простора“ Џона Готмана), дакле разликама у односу према слици, где Исток традиционално наступа као противник визуелног приказивања, слика и икона, а Запад као њихов бранилац.

 

Гете је, по речима Шмита, био типични представник Запада“ али је, у лето 1812. био на Наполеоновој страни: за њега, била је то страна Копна, Земље (...) Немачки песник се искрено надао да ће Запад остати оличење копнене, континенталне силе, да ће Наполеон као нови Александар силом повратити приобалне територије Мора и да ће тада Копно доћи до пуног изражаја“.

 

Уопште, у кулминационим тренуцима историје, примећује Шмит, сукоби зараћених сила претварају се у ратове стихије Мора против стихије Копна: То су приметили већ летописци рата између Спарте и Атине, Рима и Картагине.“ Некад, ови сукоби били су ограничени на средоземну област, али тзв. нови век даје овој борби сасвим нов квалитет, уводећи у борбу против Светског Копна не више само цивилизације Мора већ и цивилизације Океана, (између једних и других постоји концептуална разлика). Типичан пример такве цивилизације Океана јесте Енглеска, од почетка епохе прекоморских освајања, или, у данашње време, САД, које своју моћ такође заснивају на доминацији Светским Океаном.

 

Карл Шмит се, овим разматрањима, наставља на идеје великог енглеског географа Макиндера, који говори о рату мора против „Средишњег Копна“, против „Средишње земље“, чије срце чини Русија. Иначе, сама формула „Рата Мора против Земље“ припада француском адмиралу Кастексу, који је, у овој једноставној формули, сажео основни мотив светске историје. Треба рећи да овде није у питању само „облик моћи“ – свака држава, свака цивилизација заснива своју моћ на развијању једног од ова два принципа – већ да је, пре свега, реч о два фундаментална аспекта људске егзистенције. У питању су два међусобно искључива модуса људског бивствовања на земљи.

 

Принцип Мора (или Океана), у крајњем, овде симболише стихију, променљивост, несталност, хаос. – Принцип Копна, напротив, статичност, непроменљивост, Ред.

Симбол човековог бивствовања на мору је Брод, симбол човековог статичног битисања на земљи је Дом. Из принципа Мора изводи се принцип технике, и то технике одвојене од свих норми традиције“ (Арнолд Тојнби). Вековни Рат Мора против Земље, међутим, није нешто анахроно. Према предвиђању Шмита, „сучељавање Копна и Мора (као Океана) достићи ће коначни светско-историјски обим тек када човечанство освоји целу планету“.

 

Исте принципе, најзад, могуће је развијати и од оног тренутка кад човечанство ступи у своју космичку еру: будуће космичке цивилизације биће грађене или по принципу острвских и трговачких, „меркантилних империја“, или по принципу статичног бивстовања човека на земљи, на основу којих се граде велика контиенентална царства. Разлика која раздваја једне од других и тада ће бити она која раздваја Дом и Брод.

 

 

Бог ствара краљеве“

 

Могло би се помислити да је оправдано ставити знак једнакости између телурократских царстава и телурских, хтонских цивилизација, у оном смислу у коме је ове појмове развијао Јохан Јакоб Бахофен.

 

Али, ипак није тако: премда се развијају на Земљи, телурократске империје почивају управо на идеји тријумфа над стихијом копненог, земаљског. У самој њиховој основи лежи идеја Простора, и то Простора који је уређен и посвећен, сакрализован, њихов принцип је зато пре урански, небески, него земаљски. Отуда чињеница да су све велике телурократске империје представљале сакрализоване целине, (о чему сведоче појмови као што су Света Русија или Свето римско-немачко царство). Управо на томе почива древно веровање да краљевске лозе воде порекло од богова. Тако Жозеф де Местр пише: Бог ствара краљеве, дословно. Он одгаја краљевске лозе; усавршава их насред облака који прикрива њихово порекло. Оне се потом појављају овенчане славом и почастима; сâме себе постављају – и то је највећи знак њиховог легитимитета. Као да се сâме од себе уздижу, без силе, с једне стране, и без јасне одлуке, с друге. То је нека врста величанствене мирноће коју није лако речима изразити. Чини ми се да би легитимна узурпација била примерени израз (да није сувише смео) за тачно означавање те врсте порекла [доласка на власт оних] које време хита да освешта” (J. de Maistre, Essai sur le principe générateur des constitutions politiques).

 

Све то не важи за таласократије у којима нема ни трага идеје сакралног ауторитета државе. Трговачке републике Медитерана, баш као и северноамеричке републике, остају сасвим профане творевине, којим управљају разум и интереси оних који су, у основи, међу собом једнаки. Телурократије су, у свом последњем значењу, Простор који је сакрализован, посвећен, таласократије Време, са својом динамиком, променљивошћу, несталношћу. Идеални тип ових последњих стога је меркантилна република, идеални облик телурократије царство, империја која се заснива на сакралном ауторитету државе и њеног владара. У личности владара се персонификује сам сакрални принцип; он није само предмет поштовања већ, дословце, обожавања, као изабраник самог Бога, као Божји Помазаник.

 

Стихије Земље и Мора, уосталом, одувек се доживљавају квалитативно различито. Изречено језиком мита, човек је стекао своју животну околину управо путем одвајања Земље од Мора. Море је остало скопчано са опасношћу и злом.“ Море остаје стихија, већ услед чињенице да оно није природан човеков амбијент. И даље: истаћи ћемо чињеницу да је човечанство морало уложити знатан напор за превазилажење древног верског ужаса пред Морем“ (Карл Шмит), о чему, такође, сведочи библијска Књига Постања.

 

 

Борба која се води међу људима“

 

Исти аутор наводи једну мисао коју је написало видовито дете-песник, Артур Рембо, а која гласи: „духовна битка је исто тако сурова као и борба која се води међу људима“. Супротстављеност ова два основна начина људског битисања на земљи – поморског и копненог – јесте апсолутна и бескомпромисна. Ништа слично наравно не постоји у природи: било би апсурдно рећи да постоји непријатељство између морских и копнених животиња. Рабин Исак Абранавел описује борбу која се води између Левијатана (морске немани) и Бехемота (копнене животиње), али је ово само митска транспозиција борбе која се води између људи, између два опречна и непомирљива модуса људског постојања, коначно, између два принципа на којима се граде државе и цивилизације: Бехемот настоји да растргне Левијатана зубима и роговима, док Левијатан затвара са перајама чељусти и ноздрве копнене животиње, тако да она не може ни да једе ни да дише...“

 

Сукоб Истока и Запада, Копна и Мора, а данас Континента и Океана заиста може досећи застрашујући интензитет: он лежи у корену великих светских ратова и револуција ХХ века. Али сучељеност Истока и Запада остаје хоризонтална оса историје, насупрот оној вертикалној, коју оличава оса Север-Југ. Значај те осе, како је већ речено, може бити, као у наше време, потиснут, помрачен, али он тиме не губи своју важност.

 

Уопште, за разлику од сучељености Истока и Запада, овде је у питању поларна сучељеност а испод ње се, у низу мена и метаморфоза, крије, у суштини увек иста напетост, као вечно враћање истог. Управо овде се, по речима Шмита, уобличава Номос Земље“, док напетост између Истока и Запада, између Копна и Мора, само проузрокује природни, објективни контекст у коме се тај Номос обликује“.

 

Сучељеност између Истока и Запада, кроз историју, може попримати различите видове. Данас, ми се можемо сложити с тврдњом Драгоша Калајића, изреченом у његовом Упоришту: да антагонизам Истока и Запада у наше време добија смисао антагонизма света Традиције и света анти-Традиције, пошто ми у у највишим облицима Истока, препознајемо управо последње остатке индоевропске цивилизације. У историји, у тим географским пределима, изражене су последње конфигурације индоевропских садржаја (...) те су том врлином ови садржаји и најдуже одолевали контаминационим силама анти-Традиције или „модерног света“. Али тиме залазимо у подручје антагонизма, који, за разлику од оног Исток-Запад, није историјски већ метаисторијски, и који није произведен ни условљен историјом, већ сам ствара историју, и који није њен објект већ њен субјект. Реч је наравно о антагонизму Север-Југ који, квалитативно и хијерархијски, претходи оном Истока и Запада.

 

 

Света страна света, најближа небу

 

Изнад предела историјског света, у тами, почивају архаични предели Севера, у „вечитом“ леду; Север је, за све индоевропске народе, земља праотаца, изгубљени празавичај. Све нам, како пише Вергилије, долази од тих северних народа, од Хиперборејаца… Били тога свесни или не, Север за све народе индоевропског порекла и традиције, има примордијални, централни значај. Север који, и у новом веку, има сасвим различиту судбину, што потврђује успон Руског царства, потом Совјетског Савеза а данас Русије. Русија, наиме, како то у својој Историји и Утопији луцидно уочава Емил Сиоран, није Исток него Север:

 

Она (Русија) производи утисак да се ту суочавамо са Севером, али неким нарочитим Севером, несводљивим на анализе, обележеним учмалошћу и надом који ужасавају, једном многим експлозијама испуњеном ноћи, једном зором коју ћемо памтити. Код тих Хиперборејаца чија прошлост, као и садашњост, као да припада неком другом, а не нашем трајању, нема ни трага од медитеранске фриволности и произвољности. Пред угледом Запада, они осећају нелагодност, која је последица њиховог дугог буђења из уснулости и њихове неистрошене снаге: ту је у питању осећање мање вредности снажног човека.“

 

На Север пада сасвим другачије светло од оног које обасјава тзв. историјски свет; тешко је рећи да ли је то тама зимске ноћи или светлост поларне зоре. Он нема историју у правом смислу речи, његова древна прошлост остаје обавијена велом тајне. Треба видети опис Севера какав нам, на пример, пружа књига Адама Бременског (1075) или Кратка историја Норвешке (ХIII век), са дуговечним и архаичним народима, са сиренама и народима чаробњака, са Сцилом и Харибдом, те коначно страшним вртлогом који означава сам крај света, смештеном већ северно од исландских обала. Испод њих је дивље шаренило Југа: Африка, оно што се у Херодотово доба називало Либијом и куда су се, нешто касније, запућивале римске легије. Уопштено говорећи, Север је света страна света, страна света „најближа небу“, Југ је његов демонски антипод.

 

Од најранијих периода трају миграције, освајања и сеобе народа Севера ка Југу и његовим топлим морима. Она чине један значајан део (прото)историје индоевропских народа, чија се последња поглавља исписују са колонијалним освајањима. Али, све до новог века, та се освајања не протежу нарочито далеко на југ. Она обухватају само један уски појас афричке обале, фактички заобилазећи Арабију и јужни део индијског потконтинента.

 

Север је, поновимо то, исходиште и праотаџбина индоевропских народа. Одавде, са крајњег севера, из околополарних области, започињу миграције древних прото-Индоевропљана ка југу. Староиранска Авеста, света књига маздеанаца, памти тај северни „Аријски Рај“, Airyana Vaejo, који је уништен глацијацијом, као и петнаест следећих земаља којим их је водио пут расејања. Списак тих земаља, како примећује Тилак у својој гласовитој студији Арктичка прадомовина Веда, јесте несумњиво аутентичан јер су, између осталог, „древна персијска и грчка имена (земаља) са овог прегледа била истакнута на натписима ахеменидских краљева и у делима грчких писаца после свргнућа династије Ахеменида од стране Александра Македонског“.

 

 

Nec plus ultra“

 

Оправдано је, међутим, поставити и следеће питање: да ли тек епоха нововековних географских открића и прекоморских освајања укључује рубна подручја, какво је на пример одувек био и северноамерички континент, у свест и историју народа Евроазије? Није ли се за њихово постојање знало још и много раније, пре ренесансе и пре Средњовековља, у Старом веку па и праисторији, макар то знање не било опште, а потом се постепено повлачило у сфере несвесног и/или езотеријског знања?

 

Баш као и ратови, контакти између Истока и Запада морале су постојати још од најранијих времена. Сећање на то налазимо у древним предањима и митовима, какав је и мит о Атлантиди, којег је забележио Платон. Платон веома јасно говори о „копну насупрот острвима које је окруживало море“, у коме је могуће препознати само амерички континент. (Сећање на северни празавичај сачувано је у грчком миту о Хипербореји али и у другим сродним митовима индоевропских народа, и не само њих.) Додуше, није увек могуће прецизно разликовати „стварне“ од симболичких континената, земаља и градова, побројаних у светим списима, од Веда до Библије. У њима се непрекидно укрштају сакрални и световни планови, физичка и сакрална географија, физика и метафизика. Али, генерално, све те баснословне земље нису производ пуке маште – у питању је пре једна танана меморија, за коју је тек потребно наћи одговарајуће кључеве.

 

У предањима многих европских народа, налазимо помен на „Зелену Земљу“, „Земљу Мртвих“, која се налази негде на Западу. То је полуматеријални свет који подсећа на грчки Хад или јеврејски Шеол. То је земља сумрака и заласка сунца из које обичним смртницима нема излаза и у коју само посвећеник може ући“ (Александар Дугин: Мистерија Евроазије). Рене Генон тврди да је симбол „$“, који данас представља финансијски амблем Америке, само поједностављен сакрални печат, чије значење се може превести као: nec plus ultra“ или дословно, „нема даље“, а који је првобитно означавао забрану проласка кроз Хераклове ступове и пловидбу ка нељудским световима на западу.

 

Везе Викинга са северноамеричким континентом данас су и археолошки доказане. Боравећи на Лабрадору и Њу Фаунленду, и укрштајући се с домороцима, стари Викинзи су иза себе оставили потомке, северноамеричке Мандан Индијанце. Истраживач Жак де Мијо поставио је веома утемељену хипотезу о контактима Викинга и цивилизације Инка. Није без основа ни претпоставка да су феничански морепловци, који су другим народима спречавали пловидбу кроз Хераклове стубове, знали за постојање америчког континента, и да су с њим одржавали мање или више сталне везе. Америка, континент на крајњем Западу света, морала је бити позната евроазијским народима још од давних протоисторијских времена, а трагове тог знања могуће је наћи у њиховим најстаријим предањима и митовима.

 


 

ISTOK
Svi mi znamo šta je to Istok.
Raskošne palate i kitnjasti hramovi, zemlje kao što su nepristupačni Tibet ili divlja, surova Mongolija. - Bagdad i Vavilon, gradovi načičkani minaretima i stotinama zlatnih kapija, čije tesne ulice i bazari vrve od tamnoputih trgovaca i kosookih neznanaca… Zemlje, koje počivaju u svetlosti večite zore, prvog svitanja, zemlje kuge i antraksa, zemlje nezamislivih bogatstava, poput onih koje su nagomilali Krez ili Mida i, u isti mah, zemlje zastrašujuće bede.
Istok se, pred našim očima, pojavljuje u drevnom sjaju, sjaju koga je opisao još Herodot, kao istoričar ali i kao putnik, a potom i mnogi drugi pustolovi, poput Marka Pola, sve do Ferdinanda Osendovskog ili Aleksandre O Nil. Nepregledne pustinje i oaze u kojim se zaustavljaju karavani, vrletne planine i beskrajne ravnice, otadžbine ratnika-konjanika ili onih koji se kreću na kamilama... Svet koji ne prestaje da zapanjuje i da iznedrava užase i kraljeve, čarobnjake i osvajačke horde. On takođe ne prestaje da izaziva strah i podozrenje. Danas je to jedan opustošeni Istok, ali i nadalje Istok za koga je upamćeno da je još doskora stvarao basnoslovna carstva i obrazovao vojske koje su plavile sve pred sobom, poput onih koje su predvodili Darije, Atila ili Džingis kan. Ka tom Istoku danas se zapućuju reke turista i dokonih, blaziranih putnika, koji, slikajući se ispod piramida i razrušenih utvrda, ne primećuju da ovaj svet ponovo počinje da vri i da su njihova putovanja jedva nešto bezbednija od onih koja su se odvijala u doba Marka Pola. Oni slede svoje varljive, nestalne slike, nalik na fatamorganu koja brzo nestaje u usijanom pustinjskom vazduhu.
Istok Hiljadu i jedne noći, Istok Sindbada Moreplovca; začarane zemlje, predeli s one strane vremena i Istorije, koji tonu u jutarnjoj izmaglici… U čemu je tajna ovog nestvarnog sveta? Kakvi to vetrovi neprekidno duvaju iz dubine, iz samog srca azijskog beskraja, preko Skitije i Trakije sve do Germanije, donoseći uvek nove narode i misli koje potresaju svet? Sa takvog Istoka potekle su, u mešanju ljudskih rasa, gotovo sve velike svetske religije. (One, naravno, imaju i svoj unutrašnji, skriveni krug: setimo se samo Starca s planine i njegovih ismaelita, «asasina», nemilosrdnih ubica, koji su bez pogovora izvršavali svaku, pa i najokrutniju, samoubilačku zapovest; na francuskom se i danas za ubicu kaže «assassin».) Upravo takav Istok je, primećuje Evola, stvorio viziju sveta u kojoj je polazna tačka Bezuslovnost, Apsolut – za razliku od Zapada, koji samo povremeno pokazuje takvu težnju, „što mu nikako ne ide u prilog“. Pred tim čak i „nebesko kraljevstvo i kraljevstvo samog Bića izgledaju ograničeni“, a stari Istok je, sem toga, znao i za određenu tradiciju kadru da takav ideal postvari.
Zapad veoma dugo muči ne samo slika semitskog Boga – Boga koji je prozvan Alahom – već i preteći romor starozavetnih proroka. Glasovi, koji dopiru iz pećina i pustinja. Sv. Jovan Bogoslov uznemirio je zapadni svet nastranom maštom i furioznom retorikom Apokalipse, bliskog i predstojećeg Kraja; nemir koji traje sve do danas, nanovo oživljavajući od daha savremenih profeta Armagedona. Šta tek reći za budizam, u njegovim beskrajno raznovrsnim oblicima, od zena, svedenog na japanski način, koji odbija teološke rasprave, do lamaizma Tibeta i Mongolije, koji počiva na ritualu iznimne složenosti? Šta da se kaže za hinduizam, za hramove Cejlona ili Kambodže, sazdanim od preteranosti ili, pre, čudovišnosti tropske mašte?
Sent-Iv d’Alvedr učinio je na Zapadu popularnim mit o podzemnom centru sveta, Agarti, skrivenom negde u zabitima himalajskih planina. Ferdinand Osendovski, s predanošću svojstvenom Rusima, postao je opsednut ovim mitom i, u knjizi Zveri, ljudi i bogovi, izvestio o potrazi za Agartom i Kraljem sveta koju je preduzeo ruski beli general, „krvavi baron“: zloglasni baron Ungern. Rene Genon je nastavio da razvija ove ideje, dodajući mitu o Kralju sveta i mit o „sedam Đavoljih kula“, od koji se po jedna navodno nalazi u Siriji, u Mesopotamiji i u Turkestanu, a još dve na Uralu ili u Zapadnom Sibiru.
Može biti da je tako. Može biti da se tajno Središte Sveta, i njegov tajanstveni antipod, zaista nalaze u Aziji, na Istoku, i da njihova nevidljiva suprotstavljenost održava ovaj svet: u haosu, u vatri, u ratovima i nemirima. Ne može biti da je vrelo Istoka zauvek presahlo, i da će njegova čarolija da se raspline, kao i svaka iluzija, ostavljajući za sobom samo jedan užasan leš, gnjilo i mrtvo telo, u večitom raspadanju.

 


 

Митови о Хипербореји

  Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.

   Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима.
Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: сваки
истински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговара
неким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се није
морао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио,
али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се није
догодило никад и нигде“ (Новалис).

   Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на
далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, од
којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала
стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас,
очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља
aрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио
небеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди,
представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су,
за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области:
само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.

   Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима
Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност.
Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с
новом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није
потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним
предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да
само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним
традицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних
студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације.
(Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе,
теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)

Иза орлова, чувара злата

   Најстарији нама познат помен хиперборејског мита је онај који налазимо у
Херодотовој Историји. Херодот нам преноси чудну повест о Аристеју с Проконеса који је,
идући трагом Аполона, доспео до Иседоније. Аристеј је у Метапонту био штован у виду култа
јер је, како се веровало, седам година провео с Аполоном, у земљи Хиперборејаца. Ево тог
баснословног описа, којег Херодот дугује Аристеју, песнику данас изгубљених Аримаспијских
песама, а који и данас привлачи коментаторе и тумаче: „иза Иседоњана станују Аримаспи,
људи с једним оком (...) иза њих су орлови, чувари злата, а још даље од ових, све до
морске обале, станују Хиперборејци”. (Управо овде, према Плутарху, снива Кронос, бог
Златног доба.)

   Аристејев опис садржи јасно сећање на Златно доба, на првобитност, на „прву и
најбољу од свих земаља“, на Хипербореју. Херодотова етимологија, међутим, кад је у питању
име „Аримаспи”, очигледно је погрешна: она представља типичан пример грчког превођења и
тумачења имена по звучности. Aли, „светлост староиранске лексике омогућава нам спознају
исправног тумачења имена `Аримаспи`; „Aryannaaspa“ = „Арији који воле коње” (Драгош
Калајић: Увод у арктичку теорију Локаманја Махарај Тилака).

   Аристеј је ишао трагом Аполона чиме је заслужио деификацију, култно поштовање. За
Аполона се веровало да сваке године одлази у Хиперореју, на кочијама које вуку лабудови.
Он више није хтео да се врати назад и Грци су могли да га у своју земљу домаме једино
песмом. Према Диодору Сицилијском у Хипербореји се налази и Аполонов храм, храм посвећен
богу Сунца. Другим речима, култ Аполона потиче из Хипербореје одакле су га у Грчку донели
древни Ахајци.

   Из своје отаџбине на крајњем северу, Хиперборејци су сваке године слали заветне
дарове, од народа до народа, увијене у пшеничну сламу, од крајњег Севера евроазијског
континента све до острва Дел на југу. Заветни дарови, увијени у пшеничну сламу – то је
знак вечности вредности, традиције која се преноси, од народа до народа, и од покољења до
покољења. У знак сећања на смрт хиперборејских девојака које су те дарове први пут донеле
на Дел, бележи Херодот, постоји обичај да „делске девојке и младићи секу своју косу; уочи
свадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб...
а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га на
гроб”.

„Ultimа Thule a sole nomen habens“

   Познохеленска и позноримска варијација хиперборејског мита је мит о Ultima Thule.
То је земља вечне светлости на крајњем Северу, Ultima Thule a sole nomen habens. Извесни
Питеас, негде у другој половини IV века старе ере, предузео је путовање бродом из родне
Масалије (данашњег Марсеја) на крајњи север Европе. Последњој земљи до које је допловио
дао је име Ultimа Thule (Последња Тула). Остаће забележено и да је Констанцио Хлор
предузео поход на британска острва како би контемплирао „најсветију земљу, најближу
небу“.

   Али се топоним Тула јавља и у многим традицијама претколумбовске Америке:
средиште империје Толтека звало се Тула (Туљан). За Тулу, земљу вечног сунца на северу,
„код великих вода“, знају и митологије племена Науа и Астека. Индијанци из племена Квике
(Централна Америка), према легенди, предузели су пут ка Тули али су је нашли под ледом и у
тами, без Сунца. 1925. године, Индијанци племена Цуна покушали су да оружјем успоставе
независну републику Тула.
  

   Тула је топоним изузетно раширен у Евроазији, од Русије, (стари град Тула и језеро
Тулос у Карелији), Украјине ( Туљчин), до Француске (Тулон и Тулуз). Значење речи,
међутим, сачувано је у руском и српском, где реч утулити има значење пригушивања,
скривања, а тулити значи јадиковку, жалопојку. Исто као што значење речи Бореј, северни
ветар, има аналогију у санскритском bhurati, бора код Руса (урагански ветар) и нашем (и
староруском) бура. Али име самог Аполона, према руском истраживачу Валерију Демину, који
се позива на Чертакова, има корен у речи опалити, која, и у руском и у српском, има
истоветно значење.

Кочије које вуку лабудови

   Значење мита којег износи Херодот је очигледно: Хипербореја је северна
праотаџбина, прапостојбина многих народа, међу њима и Грка. У питању је древна меморија,
сећање транспоновано у простор, а не пуки географски опис. Порекло Аполоновог култа је
Север. У студији Шакасте гривне и културни идентитет Индоевропљана, Живојин Андрејић
указује на један изузетан налаз с нашег тла, такозвану „дупљајску статуету“:

   „Врло значајна је појава птицоликог идола на колицима која вуку барске птице из
Дупљаје код Вршца. Ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону,
који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (...)
да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању
претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (...).“

   Порекло Аплоновог култа, дакле, не треба тражити у центрима у зони микенске
културе, на Средоземљу уопште, већ једино на Северу. То је јасно значење обичаја делских
девојака и младића да секу себи косу и полажу је на гробове, као и предања о даровима које
сваке године Хиперборејци шаљу са крајњег Севера, кроз руке различитих народа, све до југа
Европе. У питању је завет верности хиперборејској традицији.

   Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис
Хеладе (Х. V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен,
Олењ, тј. Јелен: Јелен је недвосмислено северни, дакле хиперборејски, симбол Сунца.

   Римски аутор Плиније Старији у Природној историји (Historia Naturalis IV.26) пише
о Хиперборејцима као о сасвим реалном становништву арктичког круга које је са Хеладом у
вези преко хиперборејског Аполоновог култа.

Аполонов храм у Лапландији

   Руски археолози открили су археолошки локалитет из палеолита Березовска стајанка
на обали реке Печоре чија се старост процењује на 40.000 – 20.000 година. Њихово откриће
значајно мења наше представе о насељивости северног круга у тако давним епохама. 1922.
године Александар Барченко и Александар Кондјајин организовали су археолошку експедицију
на полуострву Кола у руској Лапландији, где се, на обалама Сејдског језера, налази древно
светлиште народа Саами. Име полуострва има јасну соларну симболику: то је земља Сунца,
сунчевог кола. На самом полуострву постоји мноштво топонима с типично индоевропским
коренима инд, ганг и рам. Постоји на пример шест река с основом „инд“ (Индога, Индоманка,
Индега, Индигирка и две реке са именом Индига, постоји Рамово језеро, итд.).

   „Резултати ове експедиције су“, налазимо у књизи Драгољуба Антића Континуитет
винчанске цивилизације (од могућих хиперборејских корена до данас) (Београд, 2004),
„заједно са подацима који инспирисали истраживање, нестали у архивама КГБ-а, а сами
истраживачи су изгубили животе у чисткама наредних година ... “

   Исти аутор обавештава нас о експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98, које је
организовао Валериј Демин, такође упућеним на полуострво Кола, у руску Лапландију. На том
полуострву налазе се лавиринти од облутака, пречника око 5 метара, камене пирамиде и један
петрограф димензија од око сто метара, где је на стени усечена крстолика људска контура.
Постоје, међутим, и сасвим особена светилишта од наслаганог камења, на чијем врху се
налазе јеленски рогови – сејди. Некад су се налазила свуда, данас већином на забаченим
местима, у планинама.

   Најинтересантније од свега је налаз експедиције Хипербореја 97, у Ловозерској
тундри, у средишњем делу полуострва. Локалитет се налази на око 500 метара изнад нивоа
Сејдског језера. Рушевине мегалитског комплекса које се састоје од џиновских степеника,
насипа и зидова Демин је назвао „руинама Хипербореје“, и довео их у везу са записом
Диодора Сицилијског о Аполоновом храму у Хипербореји.

   Било како било, из дана у дан се потврђује да далеки Север уопште, чак ни у тако
давним епохама, није био пуста земља. За њега су очигледно везана многа бурна збивања
протоисторије, о којима, засада, знамо веомо мало. Нема сумње да ће нова археолошка
истраживања умногоме, ако не и у потпуности, изменити представе које данас имамо о њему.

Јелен, мамут и говече

   Наш научник Милутин Миланковић аутор је најцеловитијег и досад непревазиђеног
математичког модела смене ледених доба и климатских промена на Земљи. У његовој књизи
Календар земљине прошлости (Београд–Земун, 1926) можемо прочитати следеће:

   „За време оне хиљаде година коју полови година 9.500 пре Христа уздигао је се над
Северном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и у
најсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке које
сада више не могу.“

   До сличних закључака, премда сасвим другим путевима, анализирајући традиције
степских народа Евроазије, дошао је и руски научник Лав Николајевич Гумиљев. Тако он, у
делу Етносфера – историја човечанства и историја природе (Москва, 1993) закључује да је,
негде крајем последњег леденог доба (20.000–12.000 година пре Христа), у области северног
Сибира постојала веома бујна степа, а не данашња хладна тајга. Та је климатска особеност
била условљена постојањем стабилног антициклона који је, опет, имао за последицу веома
малу количину падавина. Довољне количине воде обезбеђивали су околни ледници који су се
топили, стварајући бројне реке и језера, препуна рибе и птица. Степама су пасла стада
говеда, јелена, мамута и газела. То је амбијент у коме се стварала раса Индоевропљана,
гајећи култ Сунца, чији је симбол јелен, северни јелен, а отуда и велики значај говечета,
које код свих Индоевропљана симболизује благостање.

   Са завршетком леденог доба, у северни Сибир, у северну Русију и Скандинавију
продиру циклони који доносе хладноћу и влагу. Клима се драстично мења, плодне степе се
претварају у хладне тајге, одасвуд надире лед и снег; животиње, огромна стада из степа а
за њима и масе ловаца, крећу на југ. Није ли то иста она глацијација коју памти
староиранска Авеста? Тако долази до велике анабазе Индоевропљана. Додуше, Гумиљев нигде не
тврди да су становници те прастаре степе били једино и искључиво Индоевропљани; њихову
судбину су могли делити и преци многих других раса и етноса које данас знамо. Али ипак,
сећање на то најживље је сачувано управо у традицији индоевропских народа. А то чини и
предмет обимне и генијалне студије Bal Gangadhar Tilaka, под насловом Арктичка прадомовина
Веда.

   Треба рећи да је Тилак у свом делу пружио најпотпунију и најсмелију формулацију
хиперборејске теорије. Он јој је обезбедио и изузетну научну аргументацију, која досад ни
на који начин није побијена – време засада ради једино у њену корист, потврђујући у битном
његове закључке и интуиције. У чињеници да је скоро сви аутори који се баве прапостојбином
и пореклом Индоевропљана уредно и коректно наводе – макар и у фуснотама – али не
побијајући је нити је потврђујући, треба видети искључиво знак признања Тилаковом генију.

   Тилакова Арктичка прадомовина Веда објављена је на самом почетку ХХ века, 1903.
године. Значај његове теорије отада не јењава него расте, и за протеклих стотину година
она је без сумње извршила веома снажан утицај и инспирисала многе да пођу трагом
истраживања Арктика и прастарог наслеђа Индоевропљана.

„Најдревнија сведочанства које је оставила наша раса“

   Задржаћемо се, у најкраћим могућим цртама, на Тилаковом делу. Задржаћемо се на
његовим закључцима и исходима, заобилазећи, овом приликом, иначе веома утемељену, сложену
и чврсту аргументацију.

   Његова разматрања заснивају се на оном што он назива „најдревнијим сведочанствима
које је оставила наша раса“ – на анализи најдревнијих текстова Индоевропљана: Веда, свете
књиге хиндуизма и Авесте, свете књиге Персијанаца, односно њеног првог и најстаријег
поглавља Вендидад, употпуњујући своју егзегезу поглављима која се односе на астрономију,
метеорологију, геологију, биологију, археологију, палеонтологију, компаративну
митологију...

   Резултат је значајно померање дотад сасвим произвољно процењене старости Веда, и
то за неколико миленијума уназад. Тилак нас тако враћа много хиљада година у прошлост, у
таму праисторије, у којој назиремо контуре велике аријске културе која је, несумњиво,
цветала у циркумполарним областима. Треба нагласити да се Тилак, тумачећи натуралистичке
аспекте ведског предања често не задржава само на њима већ да осветљава и основне,
најбитније садржаје индоевропске традиције, као што су апсолутни дуализам светлости и
таме, лета и зиме, дугог дана и дуге ноћи.

   „Докази које смо прикупили у претходним поглављима почивају на наводима из прве
руке из Веда и Авесте, који без могућности заблуде доказују да су песници Риг-Веде
(најстарије од четири Веде – прим. Б. Н.) познавали климатске услове који се дају запазити
само у арктичким областима ... Дуг дан и дуга ноћ од по шест месеци, дуга обрћућа и
непрекидна зора током више дана, година са мање од дванаест сунчаних месеци, све су то
познавали и описали ведски барди не помоћу алегорија и метафора, него непосредним
алузијама које су дуго остајале неразумљиве или рђаво тумачене (...)“

   Прапостојбина Аријеваца, закључује Тилак, могла се налазити само на крајњем
Северу: „непрекидна зора од тридесет дана могућа је само на неколико степени јужно од
Северног Пола. Али ако се географска ширина може одредити са великом тачношћу, географска
дужина, напротив, остаје у потпуној неодређености“. Ипак: „(...) није невероватно да се
исконско станиште налази на северу Сибира, пре него на северу Скандинавије или Русије.“

   Аријевски празавичај уништен је снегом и ледом – глацијацијом о којој постоји
недвосмислено, јасно и непосредно сведочанство у Вендидад – и то у време од пре осам и
више хиљада година пре Христа; а то је уједно почетак постгласијалне ере и сеобе Арија, те
њиховог расејања по евроазијском континенту.

` „Прво од места и сјајних земаља које створих ја, Ахура Мазда, беше Airyana Vaejo
(Аријски рај) коју облива добра река Daitya.

   „Angra Mainyu, пун смрти, узврати стварајући ову пошаст, речну змију и зиму, које
створише Daevasi.

   „Ту има десет зимских и два летња месеца, а ти месеци су хладни за воду, хладни
за земљу, хладни за растиње. Ту је средиште зиме, ту дно зиме, ту срце зиме, ту најгора од
пошасти“ (Вендидад; Фаргард I).

   У Фаргард II налазимо почетак повести о расејању Арија, кад Ахура Мазда упозорава
Јиму да ће се „на тварни свет обрушити злосрећне зиме које ће изазвати падање снега у
густим слојевима, дебљине једне аредви, на највише планине“.

Звездане мапе „Атлантиђана“

   Тилак није једини који је ишао трагом хиперборејског мита. Његова открића, у
научном домену, су најспектакуларнија и, можемо рећи, најпотпунија, најцеловитија. Други
аутори, пре и после њега, доспели су до сличних или чак истих закључака, следећи друге
путеве и сасвим различите оптике и методе спознаје.

   На првом месту, треба споменути француског астронома, иначе астронома последњег
француског краља: Jean Sylvain Baillya (1736-1793 – година када је Баји гиљотиниран).
Слично Тилаку, кога су на истраживања подстакли подаци о положају сазвежђа које је могао
наћи у древној ведској литератури – Бајиеву радозналост подстакле су древне астрономске
мапе које су му доносили мисионари и путници из Индије. Оне су, према Бајиу, могле настати
само прецизним опажањима из области које се налазе између 50-ог и 60-ог степена северне
ширине. Претпоставио је да су у питању опсервације „неког непознатог народа“ – Баји их
назива Атлантиђанима – који је мигрирао од крајњег севера ка југу. Аутор је нашао и бројне
потврде за своје претпоставке, истражујући многе и разноврсне митологије. Наводимо његов
главни закључак: „када уједнимо те традиције, често мутне и конфузне, опажамо са
запањеношћу да све оне теже истом циљу, који њихова исходишта поставља на Север“.

   Баји је тај „непознати народ“ назвао „Атлантиђанима“: ми ћемо их поистоветити са
Хиперборејцима, будући да је њихова постојбина смештена „између 50-ог и 60-ог степена
северне ширине“, дакле у околополарне области које нас управо, на овом месту, највише и
интересују (митска Атлантида о којој извештава Платон налазила се негде у северозападном
Атлантику). Она је, за ауторе попут Рене Генона, у тесној вези са Хиперборејом али ипак
као другостепени центар поларне традиције те их је погрешно, па чак и опасно,
поистовећивати.

Људи-Богови и људи-животиње

   Други аутори, другим путевима, долазили су до готово идентичних закључака. Ми ћемо,
за потребе овог огледа, међу многим другим, поменути фризијског научника Хермана Вирта, о
коме нас, у свом делу Хиперборејска теорија (Москва, 1992), извештава Рус Александар
Дугин, задржавајући се на крају на концепцијама тзв. аутора традиционалиста, као што су
Рене Генон и Јулијус Евола. Дугин, у својој књизи, говори не о научним открићима,
теоријама, хипотезама или „погледу на свет“, већ управо о „васиони Хермана Вирта“.

   Непознат нам је пут којим је Херман Вирт дошао до својих сазнања. Савршено је
јасно да до таквих сазнања није могао доћи путевима које је следила ортодоксна наука оног
доба.

   Али, као што ћемо увидети, то питање има само секундарни значај. Битније од
питања метода јесте питање шта је Херман Вирт видео и закључио, шта је истински резултат
његових радова. Чињеница да су они, понегде, описани као фантастични, ни најмање не
умањује њихов значај – Вирт ионако говори о стварима које етаблирана наука заобилази или
прећуткује. Али нас овде, у првом реду, интересује истинитост, не толико конкретних
историјских чињеница, колико истинитост мита.

   Најзначајније његово дело носи наслов Порекло човечанства. У њему, и у многим
другим својим књигама, Вирт развија сопствене концепције, чије је полазиште Арктогеја,
Северна Земља; Хипербореја, као исходиште човечанства али, изнад свега, једне људске расе
и једне традиције која се од почетка појављује у свом довршеном – боље би било рећи
савршеном, органском – облику. Током наредних времена, у постарктичкој ери, она ће постати
предмет искривљавања и изопачавања али, такође, и тајанствених поновних јављања, у мање
или више чистом и изворном виду. Она ипак, упркос свему, остаје главни предмет, најважнија
тема духовне историје човечанства.

   Њен главни носилац, а тиме и главни субјект историје, јесте арктички човек, човек
Пола, представик арктичке расе, заправо представник расе Људи-богова: истинских Синова
Божијих у Васиони. Њему стога савршено одговара екстремна арктичка природа, поларно
окружење, са скоро апсолутним дуализмом светлости и таме, живота и смрти, топлоте и
хладноће (таме, смрти и хладноће, који наступају током арктичке зиме).

   Закономерно и природно, будући да је и сам Бог двојствен, арктички
прото-континент има своју потпуну супротност и противтежу, прото-континент Југа, Гондвану.
То је земља ноћи, тропи и екватор, (а не Јужни Пол), настањена, не Људима-боговима, као
што је то случај у Арктогеји, него Људима-животињама. Југ је демонски антипод Арктика.
Некад, у терцијару, две расе живеле су у потпуности одвојено и без међусобног мешања.
(Веде памте и изричу апсолутну забрану њиховог мешања.) Негде почетком квартара, с
глацијацијом Арктогеје, кад северна земља замрзава, при чему известан број представника
нордијске расе ипак остаје да живи међу леденим бреговима, почиње пут северног човека ка
Југу, а тиме и до супротстављања, сукоба, бескомпромисне борбе, али најзад и до мешања две
људске расе. Тако почиње и период постепене деградације нордијске традиције. И не само што
долази до замрзавања Арктогеје, већ се и сама Гондвана распада на неколико континената, а
првобитна опозиција Север–Југ бива замењена новом, опозицијом Исток–Запад. „Атлантида се
тада налази у Северном Атлантику и додирује остатке Арктогеје. Источни континент је
прото-Евроазија.“

   Вирт потом следи сложене путеве миграција нордијске расе које постепено мењају
изглед и расни састав становништва Гондване. Атлантски циклус, грубо узев, одговара касном
палеолиту, и то његовом магдаленском периоду, 22-10 хиљада година пре Христа.

Из археолошког „ниоткуда“

   Кромањонски човек се појављује из археолошког „ниоткуда“. Његова појава је
необјашњива са становишта еволуционог концепта. Он није чисти северни тип, који се, у свом
чистом виду, у историји јавља тек касније, у мезолиту и неолиту, премда је његово
откривање (oткривање северног типа човека) веома отежано услед особеног начина сахрањивања
– спаљивањем, а не покапањем у земљу – које за собом не оставља антрополошке трагове.

   Орињачки тип представља мешовиту подврсту нордијског расног типа и полуживотиња
Гондване али он не настаје никаквом еволуцијом већ мешањем кромањонца, са својим савршеним
особинама, с неандерталским типом човека. Неандерталац је потомак пра-расе Гондване (расе
људи-мајмуна, полуживотиња Гондване). Први талас миграција нордијског типа, „Људи-богова“,
у ствари су Атлантиђани, пристигли из северног Атлантика и са западног Арктика. Они
остављају за собом мегалитске споменике, а такође и „северноафричке, арапске, асирске,
јужноиндијске и океанске Атланте (Амореји, Маври, океански Маори...)“, и то у изузетно
сложеним схемама и линијама сеоба, укрштања и миграција.

   Други талас миграција северног типа – то су људи Туата де Данан, пристигли на
Исланд и у Ирску са севера – означава заправо истинске прото-Индоевропљане, Аријце који,
слично кромањонцу али ипак позније, у касном неолиту, мигрирају ка југоистоку, преко
Кавказа, ка Индији и Ирану. Овде стварају или жаришта чисто аријских цивилизација (Иран,
Индија) или касте духовних учитеља (Јапан).

   Херман Вирт у својим радовима реконструише како основне токове миграција и мешања
раса – у основи његових концепција је апсолутни дуализам, двојност два супротстављена
основна принципа, чије су последице и саме људске расе – тако и њихове духовне садржаје.
Амбиција Хермана Вирта је да осветли, разоткрије токове истинске историје човечанства.
Његово полазиште у томе је хиперборејски мит. Вирт га развија на неслућен и, неретко,
грандиозан начин, допуњавајући тако недостајућа поглавља историје човечанства

Традиција која постоји одувек

   Француски мислилац и метафизичар, „традиционалиста“ или „перенијалиста“, Рене
Генон извршио је ограничен али ипак веома снажан, концентрисан утицај на интелектуалне
кругове свог па и нашег времена, и то пре свега својом концепцијом „Примордијалне
Традиције“: Традиције која постоји одувек, која је надвремена и надљудског, божанског
порекла, али се током историје помрачује и губи, повлачећи се постепено у област
скривених, тајних знања, све до потпуног заборава у „мрачном“, последњем добу, које
индијска традиција зове kali yuga, а европске традиције „гвозденим добом“ или, у
хришћанству, „последњим временом“. Генонова област, према томе, није ни наука ни
спекулативна мисао, него езотерија. Он сам је одбијао да обавести читаоце о изворима
својих сазнања наглашавајући да овде није реч о знањима која се могу стећи путем књига, у
библиотекама.

   Генонову идеју „Примордијалне Традиције“ изнећемо само у општим цртама, онолико
кратко колико је то могуће, не задржавајући се на споредним „детаљима“. Првобитна
Традиција постоји одувек. Генон на многим местима сугерише њено поларно, хиперборејско,
дакле, индоевропско порекло. У својој пуноћи међутим она постоји само у првом, „Златном
добу“ човечанства (које одговара хиперборејском циклусу), да би затим, током сваког
наредног периода, била подвргавана регресивним процесима. Митови и легенде разноврсних
народа, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа друго
до парчићи тог Знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.

   Атлантски циклус људске историје је потоњи у односу на Хипербореју: на једном
месту Генон изричито упозорава на опасност поистовећивања Атлантиде и Хипербореје. Прва је
Запад, друга Север. Обе су разорене катаклизмама што је у основи последица самог смера
историје и времена, који имају регресиван, деградирајући ток. Тај силазни, регресивни ток
могуће је само успорити, али не и променити, све до почетка новог циклуса човечанства.

   Што се тиче имена Тула, које се среће у различитим областима, од Русије до
Централне Америке, оно, према Генону, означава некадашња „седишта спиритуалне власти“:
„мора се мислити да је свака од тих области, у мање или више удаљеним епохама, била
седиште спиритуалне власти као еманација оне примордијалне (дословно поларне) Туле... Реч
„Тула“ у санскриту значи вага и посебно означава зодијачки знак тог имена; али, по
кинеској традицији, звездана Вага првобитно је била сазвежђе Великог Медведа. То опажање
је од највећег значаја јер симболизам који се везује за Великог Медведа је природно и на
најужи начин везан за симболизам Северног пола.“

   И такође: „(...) треба разликовати атлантидску од хиперборејске Туле (...) ова
потоња, у ствари, представља главно и врховно средиште (...) Сва остала света острва, која
су свуда означена именима идентичног значења, била су само њене слике(...)“ (Рене Генон:
Краљ света).

   Близак Генону је још један традиционалиста, Италијан Јулијус Евола, премда би
било погрешно сматрати га за Геноновог ученика или следбеника. Евола се без сумње
инспирисао и Геноновим радовима али њих двојицу, поред многобројних сличности, деле и
значајне разлике. Евола је своје погледе најцеловитије изнео у књизи Побуна против
модерног света.

   Еволин светоназор заиста одликује готово манихејски поредак дуализама: на једној
страни је модерни свет, на другој, свет традиције вредности, који има исходиште у поларним
областима, на Северном Полу, у Хипербореји. То је истинско Златно доба, ако не човечанства
а онда барем индоевропске расе. Празавичај Индоевропљана смештен је на Полу, у
циркумполарним областима. Са катаклизмом која захваћа Хипербореју, почиње дуги марш
Индоевропљана, кроз времена и просторе, од крајњег севера планете ка југу, од
првобитности, путевима изопачења и декаденције, преко атлантског циклуса, од праисторије
до антике, од средњевековља све до нашег, „модерног доба“, које је посвемашња супротност
Традицији. Почиње и деградација самог човека, од бога или човекобога ка оном чисто људском
и, још ниже, ка анималном и демонском, све до мрачног амбиса „модерног доба“.

   У најдубљој основи, то је борба два космичка принципа: на једној страни је
животворна хијерархија Поретка, Реда, коју равноправно подржавају и бране и људи и богови,
на другој силе хаоса и ентропије; то је и борба за освећење, сакрализацију Простора (путем
ритуала), против сила Времена, које га уништавају и прождиру. Треба рећи и да су многи
Еволини увиди и „смеле интуиције“ накнадно потврђени учењем Жоржа Димезила, попут учења о
троделној идеологији Индоевропљана.

Светлост са Севера

   Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ
уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото
Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber
Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих
по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и
кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом,
привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања
одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...

   Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север,
поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и
истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су
делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и
открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје
дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге.
Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски
споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских
прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј
старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the
prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче –
путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?

   Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока
светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од
северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до
Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка
најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.

   Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно
становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас,
захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци,
која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште
човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће
да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и
североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта
цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.

   Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим.
Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема
сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област
или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција
Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и
миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све
се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.

Идеја Центра

   У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра.
Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако и
сензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом и
најбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру,
која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то је
прво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, које
и није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена и
историје, који имају ерозиван ток.

   Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он и
не постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који сам
човек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Зато
се, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“,
непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловање
не-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је
„снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.

   Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално има
вредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и
„узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самог
јунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он је
тај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми са
поларним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, а
свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих
истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се
променили?“

   Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио га
је Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многи
поларни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују ка
Хипербореји.

Белешка о писцу

   Борис Над (Винковци, Славонија, 1966). Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на
Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици
(Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао у
Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИ
нација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.
Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25,
Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова
aутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).
До сада је објавио следећа дела:

Време империја (Београд, „Ривел Ко", 2002), избор (гео)политичких огледа;
Гозба победника (Београд, „Жагор”, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом;
Нова Итака, (Ниш, УНУС МУНДУС – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и
кратких проза;
Идеја центра 1 (Откривање Хипербореје), (Ниш, УНУС МУНДУС, бр. 29 – Нишки културни центар,
2008);
Неми богови, (Београд, „Жагор”, 2008.), кратке прозе;
Идеја центра 2 (Између Раја и Пакла), (Ниш, УНУС МУНДУС, бр. 31 – Нишки културни центар,
2008).

 


 

МИТОВИ О КРАЉУ СВЕТА

Рене Генон: „Краљ Света“, Центар за изучавање Традиције „УКРОНИЈА“, Београд, 2007.

 

 

Превели са француског

Маја Чалија

Светислав Бајић

 

         Рене Генон (1886-1951), француски традиционалистички мислилац и езотерик, отпутовао је године 1929. из Париза у Каиро, из кога се више није вратио у Француску. Његов приватни живот претходно је разорен смрћу жене Берте, (која умире на операционом столу), он добија отказ у приватној женској школи у којој је дотад предавао. Касније ће Генон да напише да је у Паризу живео „окружен мрежом шпијунаже и издаје“. Он ће поверовати да је био изложен ударима „неочекиваних ниских сила“ и разорним деловањима „контраиницијацијских“ организација, које су се завериле да онемогуће његов рад. Последица свега биће блага параноја – Генон је остатак живота патио од маније прогањања, добро се пазећи могућих негативних, „инферналних утицаја“ – или је Генон заиста био изложен извесним „злокобним утицајима“, који су претили не само да разоре његов лични живот већ и да му онемогуће да настави своје дело које ће му, у наредним деценијама, обезбедити место најутицајнијег мислиоца „традиционалистичке“ или „перенијалистичке“ мисли, и уски али утицајни круг следбеника широм западног света, а касније и Русије и неких исламских земаља?

 

Ислам као „жива традиција“

 

         Генон наставља живот у Каиру, жени се Арапкињом и настањује се најпре у сиротињском предграђу у близини Хусеинове џамије, потом у Доки. Носио је, према сведочењима Европљана који су га тада посећивали, арапску одећу, живећи као побожни муслиман који је поштовао рамазански пост, и као суфи. (Генон се прикључио суфијском реду Хамдија Шализија, који је у то доба, пре него ортодоксан, био утицајан, харизматичан шеик.)

 

         Умро је у Каиру, 1951. године, узевши ново име: Абдел Вафид Јаша, примивши и сам титулу шеика. Али ће током преосталих година живота Генон, по сопственом уверењу, трпети и даље магијске нападе „посвећеника ђавола“, или, у терминима традиционалистчке школе коју је сам установио, контраиницијацијских кругова из Европе и Француске. Он зазире од посетилаца и прихвата сусрете с Европљанима само уколико је то неопходно, обавестивши се претходно о њима. 1937. године болест ће га приковати за постељу, али он је схвата као нову опомену, натеравши га да по опоравку стално предузима ритуалне мере заштите. Гласине да је Генонова прва жена убијена магијом потицале су, како се накнадно испоставило, од самог Генона.

 

        Овде, у Египту, заокружиће свој опус, који, несумњиво, припада одређеној eзотеричкој традицији, aли традицији коју је Генон довео до свог крајњег израза. Кључни појам у њему је појам Примордијалне Традиције – традиције која постоји од постанка света и која је „заиста надљудског порекла“. Њено исходиште је Северни пол, она припада Златном добу човечанства. Потом, као и све остало током људске историје, подлеже регресивним процесима. Током историје првобитна традиција  се помрачује и губи, повлачећи се постепено у област скривених, тајних знања, све до потпуног заборава и њене потпуне инверзије у последњем, „мрачном“ добу, које хиндуистичка традиција зове kali yuga, а европске традиције „гвозденим добом“. Иницијација је посебан чин који посвећеном даје могућност излажења из просторних и временских условљености и постаје стварна а не више само потенција, духовним остварењем. Контраиницијација опонаша иницијацију али има супротан смисао – ка демонским аспектима. Генонова област, према томе, није ни наука ни спекулативна мисао, него езотерија. Геноново дело заправо и не чини ништа друго него покушај да знања те Примордијалне Традиције обнови и рехабилитује, по могућности у њеном интегралном значењу, у смислу древног принципа: „Ширити светлост и окупљати расуто“. 

 

         У том смислу треба разумети и наводно Геноново преобраћење у ислам. Одлазак у Египат ништа битно не мења у његовом светоназору ни поретку идеја које следи: Генон и надаље остаје поклоник или посвећеник Примордијалне Традиције, који је у исламу једино препознао „живу традицију“, каква на Западу, по његовом уверењу, одавно више не постоји. Погрешно је говорити о његовој конверзији у ислам, он сам радије каже да је „пришао“ исламу. („Ко год схвата јединство традиција... нужно је ... непреобратив у било шта.“) Генон је, сем тога, читав живот трагао за „веродостојном иницијацијом“, у складу са уверењем да је приступ Традицији могућ само под условом регуларне иницијације. Покушаји да је пронађе у католичкој цркви, потом у масонерији, те низу често опскурних, тајних удружења и друштава, завршавали су се, по правилу, неуспесима и болним разочарењима. Немогуће је одговорити на питање да ли је регуларну иницијацију заиста најзад пронашао међу исламским суфијима. Али, било како било, његов пут ће, по правилу, наредних деценија следити многи убеђени „генонисти“.

 

         Студија Краљ света (Le Roi du Monde, Paris, 1927) спада у Генонова најпродорнија, најлуциднија дела, слично његовом неоспорном ремек делу, Кризи модерног света, и неколицини других, значајних студија, које су извршиле и настављају да врше изузетан утицај на интелектуалне кругове његовог али, још више, нашег доба. 

 

Краљ Света, пред лицем Бога

 

         Сент-Ив д’Алведр учинио је, својом књигом Мисија Индије, на Западу веома популарним мит о тајном подземном центру света Агарти, скривеном негде у забитима хималајских планина. Фердинанд Осендовски, у чувеној књизи Људи, звери и богови (Укронија, Београд, 2006), преноси ламаистички мит о Краљу Света и извештава о потрази за Краљем света коју је, у вртлогу руског грађанског рата, предузео руски бели генерал и барон, Унгерн Фон Штернберг.

 

         „Пре више од 6.000 година“, записао је Осендовски, преносећи речи које је чуо од монголског принца Хултуна Бејлија, „један свети човек је нестао са читавим племеном под земљу и никада се више није појавио на површини. Многи су људи отада посетили ово краљевство... Нико не зна где се оно налази. Једни веле у Авганистану, други у Индији. У њему су сви људи заштићени од зла, а злочини не постоје унутар његових граница. Наука се овде развијала мирно и тамо ничему не прети уништење. Подземни народ досегао је највише знање. Сада је то велико краљевство. Овде се налазе милиони људи, а краљ Света је њихов владар. Он познаје све силе света и може читати све душе човечанства и велики књигу њихових судбина. Он невидљиво влада са осам стотина милиона људи на површини земље... То је краљевство Агарта. Оно се простире кроз све подземне пролазе света.“

 

         Приче и митове о подземном краљевству и Краљу Света, Осендовски је слушао од различитих људи: принчева, лама, свештеника, ратника и сељака, током свог исцрпљујућег путовања кроз Монголију захваћену грађанским ратом, које се одвијало 1920. и 1921. године. Према легенди, коју Осендовски очигледно верно преноси, огранци тог подземног света простиру се испод континената и океана, успостављајући невидљиве везе међу народима. „Ја сам слушао једног ученог кинеског ламу“, говори принц Хултун, „како Богду Кану приповеда да су подземне пећине Америке настањене древним народом који је нестао под земљом. Трагови ових народа још се могу пронаћи на површини земље... Познато је да су у два највећа океана, западном и источном, некада постојала два континента. Нестали су под водом, али је њихов народ доспео у подземно краљевство.“

 

         Краљ Света се, пренео је један лама Осендовском, укупно пет пута појавио на земљи. Када се 1890. године појавио у манастриру Нарабанчи дао је пророчанство за следећих пола века. У некој скровитој пећини, он разговара са својим претходником, чије балсамовано тело лежи у ковчегу од црног камена. Када Краљ Света ступи у њу, на зидовима спиље појављују се пламени језици који чине слова „ватанан“ азбуке. Он има моћ и да разговара са самим богом, при чему пламенови избијају из олтара, а кроз њих се појављује Божје лице. После тога излази из храма а његово лице зрачи божанском светлошћу.

 

Агарта – Рај

 

         Рене Генон u својој студији пружа задивљујућу егзегезу мита о Краљу Света. У његовој најдубљој основи је идеја врховног духовног Средишта, Центра, и његовог тајанственог владара. Поменимо да, у једној од својих посланица, апостол Павле говори о седморици праведника чије (невидљиво) постојање одржава овај свет. Али Генон налази бројне паралеле и аналогије будистичком миту о Краљу Света, и то у најразноврснијим традицијама: од хиндуистичке и јеврејске, преко исламске и хришћанске, до келтског мита о Светом Гралу, који је накнадно, и површно, христијанизован.

 

         Kраљевство Агарта је, укратко, скривено духовно средиште човечанства током последњег временског циклуса човечанства, „гвозденог доба“ у традицијама народа Запада. Само име „Агарта“ значи „’неосвојив’ или ’неприступачан’ (а и ’неповредив’ будући да је ’Боравиште Мира’, Салим)“ (Р. Генон). У Европи је, према Генону, веза са тим Центром прекинута, што траје већ вековима. Сасвим прецизно: од почетка XIV века, с укидањем темпларског реда, чији је један од најважнијих задатака био да обезбеђује духовне везе између Истока и Запада (духовни Центар се, од историјских времена, локализује „негде на Истоку“). Извесно време, ту функцију преузима Братство розенкројцера, али на прикривенији начин, и то само до године 1648. Потпун прекид с духовним центром у Европи се, из неког разлога, поклапа са Вестфалским миром, којим се окончава Тридесетогодишњи рат, када розенкројцерски адепти, укупно њих дванаест, према Генону, напуштају Европу и повлаче се у Азију. (То је смисао Сведенборгих речи да  „Изгубљену реч“ одсада треба тражити код тибетанских и татарских мудраца.)

 

         Име духовног средишта, међутим,  пре садашњег циклуса времена, гласило је Paradesha („Уздигнут предео“ на санскриту), халдејски Pardes или Paradisus, („Raj“) у западним традицијама.

 

Седам Ђавољих Кула

 

         Али истинско духовно средиште, и то у много давнијим епохама, тврди Генон, звало се уистину „Тула“, а то име налазимо у „веома различитим областима, будући да се још и данас може наћи како у Русији тако и у Средњој Америци; вероватно је свака од тих области била, у неко мање-више давно доба, седиште једне духовне моћи која је била нека врста еманације моћи примордијалне Туле“. Име „Тула“ потиче са „несталог континента“, а при том је атлантидска Тула само слика или каснији одраз хиперборејске Туле, која је истинско „свето“ или „Бело острво“ – прво и најдревније, поларно седиште Примордијалне Традиције (белина је јасан и недвосмислен симбол или атрибут духовног ауторитета).

 

         Генон не доводи у питање постојање Агарте, само што је она, у наше време, нужно скривена. Она постоји и на дослован начин а не само на симболичкој равни, и брањена је „чуварима“ који је штите од погледа и напада „профаних“ –  последњим браниоцима Примордијалне Традиције чији је задатак да је очувају све до самог краја „гвозденог доба“ – до Краја Времена – а тиме и до почетка новог циклуса човечанства.

 

         Агарта постоји и постојаће и убудуће јер њено постојање одговара сакралној логици историје. „Агарта није увек била под земљом, нити ће овде заувек остати; доћи ће време у коме ће, по речима које је пренео Осендовски, народи Агарте изаћи из својих пећина и појавити се на површини земље“ (Р. Генон). Али је исто тако реално и постојање тајних „центара контраиницијације“, или „светих Сатане“, „посвећеника Ђавола“ (у хришћанској терминологији), о којима Генон говори на неким другим местима. Тако у једном писму упућеном анонимном адресату (познатом само под иницијалима Ж. К.), Генон пише о „Седам Кула Сатане“, од којих се две наводно налазе у Африци (Нигер и Судан), по једна у Сирији, Месопотамији и Туркестану те још две на Уралу или у Западном Сибиру. Сачувано је и писмо из 1935. године које је исти Ж. К. упутио Генону, у коме се говори о „централној кули“, а у којој је могуће видети само средиште контраиницијације, праву супротност Агарти и њеном скривеном Краљу Света:

 

         „Почев од 1934. године, одређене карике Непријатељевог ланца су раскинуте. Запуштена централна кула која служи као упориште његових утицаја, разоткрила је своју активност... Мислим да се већ сада могу назрети обриси такве еволуције света која мора довести до највећих нереда. Али, иако је Антихристово време близу, оно још није настало, и ради се само о припреми његовог доласка.“

 

         У Краљу Света Генон износи опште метафизичке принципе историје, не задржавајући се на појединостима. Али из тих општих принципа увек је могуће извести конкретне последице. Можемо се само сложити са закључком којег изриче аутор: овом студијом није изречено све о Краљу Света али је речено „много више но што је икада до сада било речено“. Генон је завршава опомињућим речима Жозефа де Местра који је, у својим Петербуршким разговорима, записао: „Треба бити спреман на један огроман догађај у божанском поретку, ка којем се крећемо убрзаном брзином која не може а да не запањи све посматраче“.

 


 

 

СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

ПОГЛЕДИ број 203, 11. јун 1997.

АТЛАНТИЗАМ

Национал-социјалистички "Drag nach Osten" замењен је атлантистичким

Хитлерова трагична грешка отворила је пут америчкој светској хегемонији

Колико год била популарна и заводљива поистовећивања савременог НАТО-а са фашистичком идеологијом и политичком праксом, у последње време присутна у домаћој штампи, немају никаквог основа, барем не на истој идеолошкој и политичкој равни. Ипак, таква поистовећивања имају извесну заснованост на једном дубљем, геополитичком нивоу. У питању је, најзад, и још увек нејасно осећање да је Трећи светски рат већ започео, баш овде код нас, на простору Балкана.

 

ПУТ НА ИСТОК

Наравно, Адолфа Хитлера и националсоцијалистичко вођство са савременом идеологијом и стратегијом НАТО не повезује фашизам, колико атлантизам, заједничка атлантистичка "надидеологија" која је, још од најранијих времена, покретала многе западне освајаче на Исток, и која је, током протеклог века, несумњиво инспирисала и Наполеона, као и колонијализам британске империје. Са вишег, геополитичког становишта, управо је, дакле, атлантизам (а не фашизам), оличен у Хитлеровом "пангерманизму" и фасцинацији Немачке ка антисловенској и антиисточној експанзији што је, у крајњој линији, пркосило само (атлантском) Западу. Коначно, Хитлерова трагична грешка отворила је пут америчкој светској хегемонији путем стратегије чију је основу, пред америчким Сенатом, на самом почетку Другог светског рата, изнео Хари Труман: "Ако видимо да побеђује Немачка, ми треба да помогнемо Русију, а ако видимо да побеђује Русија, ми треба да помогнемо Немачку, да би их се што више међусобно поубијало", (US Week, 5. јул 1941).

У најкраћем, у питању је посебна ароганција западног човека према "варварском" Истоку, ароганција којој нису успели да одоле ни многи значајни западни мислиоци, не само током двадесетог века, и о којој је заиста могуће говорити као о једној од важних претпоставки целокупне западне културе. Занимљиво је ипак да се таква ароганција испољава чак и према релативном Истоку, на пример у енглеском односу према Немцима и погрдним квалификативима, као што су "Хуни" и "Варвари". Све то, укључујући и чињеницу да се Немачка, током оба светска рата, супротстављала и атлантском Западу, ратом против Енглеске и Америке, потврђује претпоставку да Немачка, историјски и, најзад, геополитички, чини засебну целину у односу на Запад. (Остаје питање када ће се, и на који начин, ово испољити у будућности.)
Треба, међутим, приметити и да се, кроз историју, супротстављање Истоку оправдава на различите, па и међусобно искључиве начине, било претпостављеном културном и расном супериорношћу, било "митом" (иначе потпуно неоснованим) о супротности "азијског деспотизма" и западњачке демократије (пример појединих хеленских историчара, али и идеолога савременог НАТО пакта).

Ипак, с друге стране, као геополитичка доктрина, атлантизам је у знаку опсесивне тежње за освајањем руске "Средишње земље" у којој је још енглески геополитичар Мек Киндер препознао "осу историје" и географски "центар света". Готово је излишно напомињати да је Мек Киндерова геополитичка доктрина (заправо само нова формулација атлантистичке доктрине), у основи целокупне англосаксонске стратегије овог века, па и стратегије Северноатлантског војног савеза.

Нема никакве сумње да ни данашња експанзија НАТО-а нимало не служи "обезбеђивању" стабилности Централне и Источне Европе" (како нас је то, на скорашњој дипломатској турнеји, уверавала Мадлен Олбрајт), већ да је та експанзија, у ствари, у служби истих, вековних и освајачких амбиција атлантистичке геополитике. (Уосталом, вреди подсетити да је и 1990, тадашњи државни секретар САД, Џејмс Бејкер, дао Горбачову сличне "чврсте гаранције" да се "војно присуство НАТО неће померити ни за плац у источном правцу".)

 

АНТИРУСКИ ЦИЉЕВИ

Коначно, да је стварни циљ даљег постанка НАТО заиста европска безбедност, Русији би било омогућено пуноправно чланство унутар НАТО или би, што је целисходније, овај војно-идеолошки савез одавно био распуштен, а питање европске безбедности препуштено неком мериторнијем телу, попут ОЕБС-а. Међутим, како је недавно приметио Хенри Кисинџер, "Русија не може да постане пуноправна чланица НАТО-а, а да тиме не уништи његово значење". Другим речима, циљеви којима служи даље очување Атлантског савеза су несумњиво антируски.

Дакле, Атлантски савез, у пројекцијама америчких стратега, треба да опстане како би, у догледној будућности, послужио или као средство принуде или као војни инструмент империјалних амбиција Запада (САД), у будућем светском конфликту. Није случајно ни да је, убрзо по настанку хладноратовске равнотеже, војна машинерија НАТО своје прво "ватрено крштење" имала управо у војним операцијама против Срба, који,у балканском мозаику народа и култура, представљају тачну геополитичку аналогију Русије. (Балкан је, као штоје добро познато, услед своје геополитиче особености, онај простор на којем су се зачињали готово сви велики европски и светски ратови.) Савремени балкански рат, према томе, представља не само могућу аналогију будућег, далеко ширег, светског конфликта, за сада још увек симболичног по својим размерама, него и прву епизоду Трећег светског рата, који очигледно представља сукоб култура и цивилизација. Низ симптома и показатеља, од демографских до економских, који јасно говоре да је Запад цивилизација на залазу, ипак указују да није искључена ни могућност великих и разорних конфликата Тако, руски геополитички експерт, пуковник Морозов, предвиђа велики рат на Пацифику, који ће САД испровоцирати против Кине, у првој четвртини наредног века.

 


ТЕХНОКРАТИЈА

 

         Развој техничког света – који је, нарочито током два последња века, суштински мењао човеков положај у свету, утичући на људску егзистенцију одлучније од било којег политичког покрета или доктрине – готово да нигде и није темељитије разматран. Још увек важи примeдба коју је Ернст Јингер изрекао на једном месту у свом Раднику (Der Arbeiter, 1932): „оно што савременици умеју да кажу о техници не говори много“. Однос према техничком свету (сем неколико изузeтака) није предмет интересовања хуманистичких наука. Њиме се готово и не баве филозофи ни мислиоци нашег времена, политички идеолози, па чак ни људи од струке, још мање песници.

 

         Добија се утисак да се развој техничког света одвија самостално па и сасвим независно од самог човека и његових жеља. Стварност нам то сваког дана изнова потврђује. Ми смо се већ у великој мери удаљили од оптимизма деветнаестовековног култа техничког прогреса – ближи нам је мотив побуне машина против света људи. Полако се ослобађамо и заблуде да технички свет олакшава људски живот. Он га, додуше, у многим аспектима чини лагоднијим, али га, заузврат, бескрајно усложњава, ширећи свуда око себе фине али нераскидиве мреже зависности. Једна од илузија нашег времена је и да техника представља пуко средство економије. У стварности, не подређује се техника економији већ, управо супротно, економија бива подређена техници, развоју техничког света. (Економске категорије приступачне су без остатка техничком разуму; оне, у ствари, и говоре његовим егзактним језиком – то не важи за политику у класичном смислу, још мање за уметност или религију).

 

         Развој света технике следи своју унутрашњу логику, заиста независну од људских жеља или утопијских надања. Он за нас има карактер судбинског, неизбежног, и то не услед тога што у наше време другачији начин живота више није замислив, већ зато што је дословце немогућ. То се данас најјасније показује на глобалном, планетарном нивоу: они народи који нису у стању да науче њен скучени али прецизни језик преузмају на себе другоразредне, подређене улоге. Већ је много тога о глобализацији изречено језиком економских и социолошких анализа – мало или готово ништа с аспекта развоја света технике. Нема сумње да техника данас представља моћно оружје глобализације, неупоредиво ефикасније од многих „глобалистичких“ институција и организација (економских или политичких), као и да „јединство света“ управо кроз технику показује своје ново и досад неспознато лице.

 

 

Обећање Раја и стварност Пакла

 

         Суштина промена којe у људски живот уноси развој техничког света при том и даље остаје загонетна – а то, у још већој мери, важи за само биће технике. Утицај који техника врши на људски живот показује се, у најмању руку, као амбивалентан. На првом месту, он се открива као деструкција, која погађа свет у целини. Разарање погађа скоро све сфере људске делатности и интересовања: од природног окружења до социјалних односа, од духовности и традиције до односа према сакралном. Та деструкција свега устаљеног подсећа на лавину која стално нараста и не показује знакове посустајања. Деструкција добија на замаху, како у свом обиму, тако и у дубини, управо у оној мери у којој се повећава ефикасност техничких средстава.

 

         Постоји, уосталом, једна круцијална разлика између савремених техничких средстава и античких машина. Та темељна разлика почива на древној дистинкцији између мотора – принципа који је покреће – и машине. Једрењак или воденица не поседују сопствени мотор (па према томе ни сопствени fiat принцип). Енергија која их покреће узета је из саме природе. Њен fiat принцип, дакле, јесте исти онај као и целокупне природе.

 

         Утицај древних машина, као што су воденица или ветрењача, ограничавао се стога само на незнатну промену у пределу природе, и на експликацију природних  процеса, а ни у ком случају на промену њеног супстанцијалног стања. Изуми и направе из доба „цивилизације машина“, не само што мењају супстанцијално стање природе, већ чине и једну врсту њеног сурогата, замене природном окружењу. На то упућује сам појам „техничког универзума“.

 

         Тај „универзум“ је нужно непотпун, јер се он показује способан само за уништење, не и регенерацију материја које узима, у ствари отима, из природе, враћајући их у виду отпада који, најчешће, ни сама природа више није у стању да „регенерише“, укључујући их изнова у сопствене токове „размена материје“. Тај „универзум“ је нека врста паразита, која исцрпљује природу, заузврат стварајући сопствене имитације природе па и „вештачке рајеве“ којима се човек својом вољом препушта. Своје природно окружење мења за хибрис. Он није у стању да схвати да је то пут који води не остварењу обећаног „Земаљског раја“ већ „Земаљског пакла“. Управо је обећање „Земаљског раја“ обећање технократске утопије.

 

         Градови епохе „цивилизације машина“, окружени непрегледним индустријским пејсажима, пружају нам јасне представе о томе.

 

         С друге стране, још увек остаје отворено питање да ли ће се, с оне стране деструкције, отворити могућност изградње нечег сасвим различитог од технократске цивилизације. Засада, човек техничког доба живи искључиво у хоризонталној равни. Њему недостаје сакрална димензија као и „култна супстанца“, једном речју, било какав однос са Апсолутом, са сакралним.

 

 

Пакао индустријског рада

 

         Већ је примећено да за духове из претходних раздобља технички свет има демонски карактер. У међувремену, човек се привикао на ову промену, прихватајући овај губитак као своје нормално стање; штавише, он га већином није ни свестан. То је, међу осталим, меастрално представио Толкин у Дружини прстена, а посебно у другом делу своје обимне трилогије, насловљеном као Две куле. Опустошени индустријски пејсажи, огромне површине неплодне земље, затроване воде и ваздух, пламенови и отровни гасови што сукљају из џиновских ковачница... Коначно, заједно с тим мења се и човек. Вилењаци и Људи напуштају пределе које одсада настањују Орци.

 

         Сред њих се подижу градови „цивилизације машина“ и „радионице“ техничког света, са својим високим димњацима и халама које испуњавају машине са севајућим зупчаницима, постројењима и пећима која избацују милионе и милионе тона материјала.

 

         Док се око њих шире опустошени предели, ти градови подсећају на џиновске мравињаке у којима се одвија управо френетична активност, активност која има свој сопствени ритам, и која више не зависи од ритма дана и ноћи и смене годишњих доба. Човек више не живи у својој природној средини, нити се његов живот равна према календару. Ритам према коме се равна је механички. Ти градови су постали прави симбол овог врлог новог света, чији су необуздани раст и експанзија верницима култа техничког прогреса и технократске утопије, још до скора, испуњавале груди необуздaном надом да ће природа моћи бити побеђена. Мегалополиси се и данас шире али једино у просторном смислу: статистике показују да број њихових становника из године у годину опада. Многи њихови делови и четврти, испуњене „машинама за становање“, постале су, у међувремену, непогодне за живот. Живот у њима, који се одавно више не представља као идиличан, захтева брзину прилагођавања за коју човек очигледно није способан: он их напушта, боље би било рећи, бежи из њих. Али, није могуће побећи из пакла технократске утопије.

 

         Оно што се споља показује као индустријски хаос, уствари је пакао индустријског рада. „Преображај“ који се врши у његовим радионицама односи се како на материју тако и на самог човека. Обим енергија које се овде концентришу досеже управо фантастичан ниво и није необично што се оне повремено отржу контроли, доводећи до непредвидљивих последица, које технички речник еуфемистички назива „инцидентима“. То је пре данак у крви. Из њих допире бука налик на ону из подземног света. Слика која изненађујуће подсећа на митске Хефестове подземне ковачнице, из којих избијају вулканске ватре и куљају отровна, загушљива испарења.

 

         Ову слику потом постепено смењује нова: то је хладна прорачунатост света машина управљана рачунарском техником, а које се својим обликом приближавају савршенству. То могу бити џиновска тела интерконтиненталних ракета или космичких бродова, нуклеарне централе или рачунски центри. Термин „вештачка интелигенција“ oднoси се на загонетно срце технократског механизма, на његов „нервни систем“ с милионима синапси, који имитира сам Дух и начине његовог деловања. Путем њега се невидљиво управља светом који већ има отворено титански карактер. И ратна техника добија ново, досад непознато и застрашујуће лице, сасвим разичито од оног којег је имала током ратова ХХ века. Принцип механике, механичког управљања се овде напушта, зарад овог другог, неупоредиво софистикованијег али и ефикаснијег метода контроле, на који, као у свемирској техници или савременом рату, удаљеност више нема никакав утицај. Везе постају невидљиве као фине нити али оне чине ткање густе мреже која прекрива огроман простор.

 

         При том, „технички универзум“ се налази у непрекидној експанзији прождирући не само нове и нове просторе природног амбијента већ и самог „људског универзума“. Та непрекидна експанзија, која пре подсећа на експлозију, прикрива чињеницу да се он сам непрекидно трансформише и мења и да његов развој још ни издалека није довршен.

 

 

Технократска утопија

 

         Свет технике поседује сопствену логику развоја што значи да су и њему задата природна и неизбежна ограничења. Вера у сталност техничког прогреса припада „митологијама“ грађанства XIX века. Данас је већ могуће замислити тачку у којој се тај развој довршава, примерице зато што су техничка средства достигла степен крајњег савршенства. Могуће је замислити и тачку у којој свет технике почиње да се урушава, рецимо, услед енормне сложености коју је досегао, или у којој чак почиње да се свети сопственом творцу. Мит о пропасти Атлантиде – којег нам преноси Платон у свом Тимеју и Критији – могуће је разумети и као повест разарања, заправо аутодеструкције једне техничке и технократске цивилизације. Према слову мита, моћна Атлантида, која је запретила да ће завладати светом, уништена је у огњу, после чега је уследио потоп; све то није трајало дуже од „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон).

 

         Развој света технике следи своју сопствену логику и одвија се заиста независно од човека и његових жеља, али се он ипак одвија по општем закону по коме се равнају и све друге утопије: ако се реализују, утопије се реализују „у посве различитом духу од оног у коме су биле замишљене (Емил Сиоран: Историја и утопија). Другим речима, реализују се њихови скривени садржаји. Није могуће предвидети циљ ни крајњи исход развоја технократске утопије. Наиме, то није могуће на основу човекових жеља. Једна од парадоксалних последица развоја света технике јесте и то што човек постаје све више прорачунљив и предвидљив, све више подложан манипулацији и контроли, док сама техника измиче свакој контроли. Она се понаша као дух који је пуштен из боце.

 

         Ако је могуће одредити њен циљ, крајњу тачку њеног развоја, онда је то могуће само на основу њених унутрашњих покрета. Илузија је наиме да ће се технички прогрес одвијати бесконачно, као што је апсурдно предвиђати бескрајни раст неке животиње или биљке. С тим развојем се мења и карактер (не и биће), испољавајући црте које су раније биле само латентне. Развој техничког света биће довршен оног тренутка кад се достигне савршенство техничких средстава.

 

         Карл Шмит је записао да је техника „судбина наше земље“ коју ћемо морати делити сви, без изузетка.

 

 

Столеће Титана и столеће Богова

     

         Књига Радник Ернста Јингера представља један од ретких покушаја да се бићу технике приступи на начин који није уско одређен својим предметом. То је прецизна анализа „тоталне мобилизације света посредством технике која се спроводи кроз лик Радника. Она почиње и завршава се у просторима који далеко надилазе скромне хоризонте технократске утопије.

 

         Њен централни субјект је Радник, фигура метафизичког значаја и ранга, очишћена од својих економских садржаја, која се издиже над свим променама модерног доба. Из хаоса ових промена, који разара све старо и све постојеће, једино Радник излази увек ојачан: „(...) мера која чини да (човека) техника не уништава, већ унапређује, зависи од тога колико он (сам човек) представља лик Радника“. Ово загонетно биће стоји у самом средишту технократског механизма и пакла индустријског рада, револуција и тоталитарних ратова ХХ века. Једном речју, он стоји у самом срцу модерног нихилизма, у његовим најекстремнијим и најдеструктивнијим формама. Радник за њега није ни класна ни социолошка категорија – он није прогресиван и није конзервативан. Он је истински Титан новог доба. Он пролази кроз све то као даждевњак кроз ватру али она мења и његово биће.

 

         Није случајно што је Јингер своје анализе техничког света почео од разматрања савременог рата, у које је већ претходно увео појмове „материјалне битке“ и „тоталне мобилизације“, а на која ће се, у својој анализи света технике, повремено враћати: „Радник се Јингеру најпре јавио у облику војника великих оружаних битака (Жилијен Ервије: Предговор француском издању Радника). Пут Радника кроз средиште савременог нихилизма подсећа на рат, на пролазак кроз ратну зону у којој је све оно што припада древном наслеђу човека подложно уништењу.

 

         Прилагођен најекстремнијим температурама које овде владају, Радник се описује и као „смирено биће“. Њему још увек недостаје „култна супстанца“, било какав однос према транцендентном, али управо тај положај у непокретном средишту ових хаотичних промена омогућава му хладноћу и објективност погледа. Судар с том потпуно профаном реалношћу коју, како је већ примећено, карактерише размах титанских, елементарних сила, буди у њему импулс који има трансцендентни аспект и који га мотивише на херојски чин. То га може одвести с оне стране нихилизма новог доба, и то спонтаним буђењем сопствене сакралности.

 

         На тој „нултој тачки“ апсолутне објективности, наиме, ни традиција ни сакралност се више не показују као нешто застарело и превазиђено, већ као безвремено: као дах вечности, као вечност сама; Традиција овде више није нешто анахроно, већ управо безвремено, као безвремени почетак. Ова „нулта тачка“ уједно је и тачка „новог почињања“.

       

         Перспектива на коју указује Јингеров Радник је перспектива стварања потпуно различитог друштва и потпуно различите цивлизације. Цивилизације у којој човек неће бити овладан техником већ ће он сам владати њоме. Њен први предуслов је да Радник оствари свој однос са Апсолутом. Да би смогао снаге за то „ново почињање“, он прво мора напустити скучени простор технократске утопије.

 

         „ХХI век биће столеће Титана, гласи Јингерово пророчанство, „а ХХII ће бити столеће Богова.

 

 

Апсолутни чин

 

         Супротна перспектива од оне на коју указује Јингер јесте перспектива једног окамењеног света, у коме се све, па и сам човек, подређује принципу „функционисања“ техничког универзума. Бескрајна експанзија, технички прогрес, усавршавање техничких средстава представљају речи чије ће значење коначно бити заборављено. Пре или после, развој „техничког универзума“ доћи ће до свог краја. Појам „контроле“ мораће попримити знатно другачије и шире значење од оног које данас има. Већ данас његово значење обухвата и „социјалне процесе“. Треба приметити да унутар „техничког универзума“ појединац не постоји другачије сем у значењу који је још доскора имао атом у материјалистичким концепцијама: као „најмања и недељива честица“. Насупрот нацији, народу, етносу или раси, стоји безлични колектив. Колектив или друштво постају предмет техника „социјалног инжењеринга“, чија је амбиција да свако кретање учини предвидљивим и подложним технократској контроли. „Социјални процеси“ морали би бити усмеравани на начин сличан неком производном процесу. Ту утопијску ситуацију, међу осталим, описује и Збигњев Бжежински, у својој Технотронској ери. Излишно је напомињати да овде човек више није чак ни роб ни прости продужетак машине већ да он постаје, у правом смислу речи, излишан, или чак сметња несметаном функционисању „технократског универзума“.

 

         То је перспектива бивстовања у једној хоризонталној равни, у којој су све више људске могућности затворене – али одсада, затворене за друштво, а не и за појединца. Избор о коме је реч је избор између савршенства технике и савршенства човека.

 

        С оне стране суморних простора технократске утопије, било да се њен развој окончава самодовољним функционисањем џиновког механизма, било катастрофом, стоје простори у којима се потврђује Апсолутна особа и њена етика. Апсолутна особа је суверена, у било којем периоду, и под било којим околностима. Она се манифестује упркос околностима, и насупрот њима. Она је последњи израз традиције, и то уранске традиције, о којој је на овом месту већ било речи. Она још увек може да се одважи на Апсолутни чин.

 

         А то „не значи ништа друго, него да и нашем времену нису забрањене последње могућности које човек може да достигне(Е. Јингер: Радник).

 

 


 

 

U znaku krsta

Rene Genon: "Simbolika krsta"; izdavač: Umetničko društvo "Gradac", Čačak, 1999.

Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem "integralnog tradicionalizma", predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja ("ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama").
Znamo, međutim, za brojne Genonove učenike i nastavljače, te za niz autora na koje je Genon ostvario iznimno snažan uticaj, poput Hamvaša ili Rene Domala. Citiramo ovde i reči Andre Žida, prema kojima bi i njegov životni put izgledao sasvim drugačije da je imao prilike da Genonovo delo upozna u mladosti, umesto u starosti.

 

Prvobitna tradicija

 

Osnova Genonovog učenja je ideja o Primordijalnoj (prvobitnoj) tradiciji, tradiciji koja, hronološki i idealno, prethodi svim potonjim, pojedinačnim tradicijama i religijama. Naravno, ta tradicija prethodi i svim poznatim datumima "zvanične" istorije. S pozicije pripadnosti tom nasleđu, Genon totalno poriče sve ideje kulture modernog Zapada, u kome vidi jedino "čudovišnost", "anomaliju". Ali, pri tom, Genon uopšte ne pokušava da dokaže njeno postojanje; on naprosto izlaže jednu (metafizičku) doktrinu, čije je poreklo, kako to podvlači sam autor, primordijalno i zaista "nadljudsko". Da li je Genon doista bio iniciran u to superiorno znanje? Ili je, naprotiv, reč samo o veštoj mistifikaciji, kojom su obmanuti lakoverni čitaoci?

 

Složenost ove doktrine, logička doslednost, iznimna obaveštenost i upućenost u raznovrsna metafizička učenja (što i čini osnovu Genonove "komparativne metode"), ne dopuštaju zaključak o jevtinoj mistifikaciji. Auditorijum kojem se autor obraća je uzak, možemo reći elitan. Uza sve to, Genonov jezik je krajnje suvoparan, on ne teži za površnim efektima, a struktura mišljenja i dokazivanja ima gotovo matematičku preciznost. U pitanju je svojevrsna zagonetka, čije rešavanje prepuštamo samom čitaocu - naravno, pod uslovom da uspe da prevlada onu odbojnost koju, kako je to primetio Gei Itn, normalno oseća svaki moderni intelektualac pri prvom susretu s Genonovim delom.
Nova prilika za to domaćem čitaocu je pružena objavljivanjem jednog od najznačajnijih Genonovih simboličkih traktata, "Simbolika krsta", iz 1931. godine. Podsećamo i da je, pored nekoliko manjih radova, ovo treće Genonovo delo prevedeno na srpski, posle jednog tematskog izbora, pod naslovom "Mračno doba" (Čačak, 1987) i "Velike trijade" (Beograd, 1989), studije posvećene simbolizmu dalekoistočne tradicije.

 

Univerzalni simbol

 

Među navedenim delima, možda upravo "Simbolika krsta" na najbolji mogući način predstavlja Genonovu metodu, koja počiva na analogijama i komplementarnostima u, bar na prvi pogled, raznorodnim i raznovrsnim tradicijama Istoka i Zapada. Nije uopšte preterano reći da su njeni rezultati fascinantni, pa čak i spektakularni, jer Genon, razmatrajući u ovom slučaju različite aspekte simbolizma krsta, s lakoćom pokazuje njihovu suštinsku saglasnost. Krst je, naime, kako ukazuje autor, jedan od najuniverzalnijih simbola, i on se, "u najrazličitijim formama sreće skoro svuda, i to od najdavnijih vremena".

Jednom rečju, po Genonu, reč je upravo o simbolizmu koji proishodi iz same Primordijalne tradicije što, naravno, ni u čemu ne protivureči onom posebnom značenju koje mu je pridodato u hrišćanstvu. Naprotiv: "ako je Hristos umro na krstu, onda je to bilo (...) zbog simboličke vrednosti koju krst kao takav poseduje i koju su mu oduvek priznavale sve tradicije (...)". Zapravo, "drugačije nije ni moglo da bude", jer je i ovde na delu upravo jedna od zakonomernosti "svete istorije".

 

Inače, sam Genon je svoju duhovnu pustolovinu započeo pristupajući masoneriji (koju je uskoro napustio), a završio je prihvatanjem islama, prepoznavši u islamu najčistiji i najočuvaniji izraz Tradicije. Međutim, vredi navesti da upravo danas neki od njegovih učenika, poput Filipa Bajea, savremenim zapadnjacima preporučuju napuštanje katolicizma i "prelaz u Pravoslavlje", kao najbolji mogući put "prisajedinjenja Tradiciji".

 


 

 

УРАНСКА ТРАДИЦИЈА

 

Француском мислилоцу и метафизичару Рене Генону приписује се концепција Примордијалне (првобитне) традиције: традиције која постоји одувек, али у својој пуноћи само у првом, Златном добу, да би потом, током сваког од наредних, силазних циклуса времена, била изложена помрачењу и забораву, повлачећи се у област скривених и тајних знања, све до потпуног заборава. Та првобитна традиција, према Генону и његовим следбеницима, заједничка је свим народима, читавом човечанству. Митови и легенде разноврсних народа, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа друго до парчићи тог Знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.

Исту ту идеју, додуше, могуће је наћи и код неколицине других аутора, који хронолошки претходе Генону. Жан Баји, астроном последњег француског краља, истражујући древне астрономске мапе које су му доносили мисионари и путници из Индије, (а ово га је подстакло да истражује различите митологије), дошао је до следећег закључка: „када уједнимо те традиције, често мутне и конфузне, опажамо са запањеношћу да све оне теже истом циљу, који њихова исходишта поставља на Север“. Гроф Жозеф де Местр изрекао је следећу мисао. „Истинска религија... је рођена на дан када су (сви) дани рођени... Магловите концепције (древних народа) биле су мање или више слабашни остаци првобитне традиције.“

Ипак, управо Генонова концпеција Првобитне традиције током ХХ века извршила је веома снажан утицај, не само кроз његове следбенике, припаднике традиционалистичке или перенијалистичке школе. Она постаје стожерна, упоришна тачка целокупне перенијалистичке мисли, премда, на начин на који ју је развијао Генон, она није лишена противуречности. Тако, у низу својих радова, он непрекидно сугерише њено индоевропско (поларно, хиперборејско) порекло, иако је, поновимо, према Генону она „заједничка читавом човечанству“. Целокупно Генонови дело, у ствари, представља покушај реконтрукције те првобитне традиције; на страну чињеница да тај „покушај“ остаје блед и неубедљив, јер „Примордијалну традицију“, у својој целовитости, управо према Геноновој мисли, и није могуће обновити пре краја последњег временског циклуса, такозваног „мрачног доба“.

Барон Јулијус Евола који, по речима Марка Сеџвика, (једног од истраживача истог покрета), представља „другог по важности“ аутора ове школе, много одлучније везује питање порекла ове традиције уз једну људску расу.

 

Изнад историје

Наше полазиште у овим разматрањима било је унеколико различито. Јохан Јакоб Бахофен, иначе професор римаског права на Баселском универзитету, објавио је 1861. капитално дело Матријархат, у коме, полазећи од митолошких чињеница, развија својевсрну типологију култура и религија., делећи их на матријархалне и патријархалне, хтонске и уранске. Било би, уосталом, много примереније рећи да је Бахофен један од првих филозофа историје: религијски и духовни чиниоци за њега су једнако важни, ако не и важнији, него политички и економски факти. Његова концепција међутим у основи је еволуциона јер је Бахофен веровао да је људско друштво еволуирало, од матријархално-телурских (материјалних, „осетилних“) ка уранско-патријархалним (духовно чистим) цивилизацијама. Та основна слабост узрок је томе да је Бахофеново дело данас углавном заборављено јер је одбачена његова главна теза о матријархату као првобитном облику друштвеног уређења.

Управо Јулијус Евола инспирисао се поменутим Бахофеновим делом, преузимајући од њега основну двојну типологију: поделу на уранске и телурске цивилизације. Али Евола преокреће Бахофенову еволуциону шему, видећи у ова два принципа пре динамички пар супротности него еволуциони след. У ствари, то су вечито живе актуелности, премда је кроз историју могуће говорити о регресији уранског принципа. У својој чистоти, он се испољава у раним индоевропким заједницама и њеним духовним споменицима. Све познате историјске цивилизације су или матријархалне или мешовите, с превагом једног или другог принципа.

Наш закључак, на трагу ових идеја, јесте следећи: не постоји једна већ најмање две традиције, не један већ два принципа на основу којих се граде културе и цивилизације, и не један, већ два дијаметрално супротна, типа човека. Није човек последица или производ одређене културе, цивилизације или духовности, већ су, управо супротно, оне последица одређеног типа човека. Не постоји могућност синтезе ни измирења ових супротности. О томе, уосталом, најбоље сведочи управо Генонов покушај рехабилитације Примордијалне традиције који је, пречесто, само механички скуп разнородних а каткад и неспојивих идеја и учења, које никакав волунтаризам није у стању да сведе на јединство. Али, управо ти неспојиви елементи, својим присуством, указују на постојање бар још једног „антиподног центра или принципа развоја култура и цивилизација“ (Драгош Калајић).

Другим речима, не постоји једна, „Примордијална традиција“ заједничка читавом човечанству, већ најмање две. Ову прву, која је одувек била својствена изразитој мањини, ми смо назвали уранском. На друштвеном и историјском плану, она се испољава као патријархална заједница, и као патријархално друштвено уређење, насупрот матријархалним цивилизацијама и културама. Управо патријархат карактерише одређена етика (а не морал), јер је етика афирмативна, налажући какав човек мора а не какав не сме да буде; зато је човеку уранске, патријархалне традиције својствен аристократски поглед на свет, што је последица висине овог идеала, који не може да испуни свако, већ једино најбољи. За нас, дакле, „првобитна традиција“ може бити само и једино инсдоевропска традиција, заједничка свим индоевропским народима, али не само њима.

У својим књигама Упориште и Мапа (анти)утопија Драгош Калајић говори о постојању једног, „диференцираног типа човека (...) који је идеално или реално, виртуално или актуелно, повезан са веродостојним садржајима европске традиције и европског погледа на свет, односно са исконским и темељним етно-етничким принципима“. У свету неодређености, он је одређен, својом традицијом и етничком припадношћу, те стога и „диференциран“ – диференциран, „у односу на последице савремених процеса масификације и (једнодимензионалне) нивелације“.

Он није ни историјски ни антиисторијски већ, будући да претходи самој историји, надисторијски: „веродостојни европски етно-етички идентитет (...) није објект већ субјект историје, није настајао већ је постојао, није се објашњавао већ се објављивао, и није коцпепт него принцип“. Термин „европски етно-етички идентитет“ овде можемо поистоветити са „индоевропским“: реч је о припадности једном наслеђу и једној традицији вредности и идеја.

 

Ко смо ми?

Ко је, међутим, одакле долази и куда иде тај посебан тип човека? На почетку свог Антихриста, Фридрух Ниче каже: „Ко смо ми? Погледајмо се у лице. Ми смо Хиперборејци. Доста добро знамо колико по страни живимо (...) С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа.“

Извесно је да тај, „диференцирани“ или интегрални тип човека, у корпусу модерне културе представља не само мањину већ и нешто туђе, што самом својом појавом, међу „неодређеним“, изазива реакцију. Код једних, малобројних, потребу да следе узвишени, светао пример. Код већине – нетрпељивост, мржњу, одијум. Јасно је да код првих појава таквог човека само буди унутрашње садржаје који су већ присутни: следећи његов пример, следећи таквог учитеља, они следе не толико учитеља колико најдубљи зов бића. Код других, његова појава има ефекат огледала које им показује истину бића: у том огледалу, они виде само изобличени, наказни и преполовљени одраз човека. Појава хероја, међу кукавицама, има за последицу спознају сопственог кукавичлука. Појава једног блиставог бића, међу бедницима, изазива спознају сопствене беде.

Интегрални тип човека се, у модерној култури, јавља само изнимно и ретко, и све ређе и ређе. Данас, он је само осамљени појединац, некад, у времена која су претходила самој историји, он је образовао заједнице „племенитих људи“. Треба рећи да је појава индоевропских народа, који су сви одреда делили одређен, могли би смо рећи „диференциран“, поглед на свет, и веома карактеристичну духовност и традицију, појава без преседана у историји. То је традиција коју описујемо као уранску, патријархалну, а чији идеал није „живети слободно од греха“, већ, напротив, постићи обоготворење, постати раван боговима. Ништа слично није забележено у историји, тамо где се, међу не-индоевропским народима и традицијама, ипак јавља нешто слично, треба помишљати на, било посредне било непосредне, утицаје индоевропског наслеђа. То исто важи за изразито патријархалне, уранске традиције као што су Зен или самурајски Бушидо кодекс.

У погледу Tao te ching,“ како примећује Калајић у свом Упоришту, „ми се у потпуности слажемо са тезом Wutkea, (изложеном у Geschichte des Heidenthums), да је таоизам само један огранак индијске свести“. Другим речима, у питању је само кинеска верзија изворно индоевропских учења, која сасвим одудара од иначе савршено практицистичког духа кинеске традиције. Према слову предања, управо зато се Лао Це при крају свог живота запутио ка Западу, ка духовно сродним и ка „језгру Традиције“.

Човек индоевропске традиције, патријархалне и уранске етике начелно је самодовољан и неусловљив: неусловљив околностима и спољашњим принудама, он је тај који условљава околности. Њега не детерминише историја, економија ни биологија. Он се на сцени историје појављује од самог почетка у свом довршеном облику, без прелазних међуоблика. Додуше, његово откривање је веома отежано због карактеристичног начина сахрањивања, спаљивањем а не покапањем, које за собом не оставља антрополошке трагове. Будући да је у питању принцип а не концепт, њега није могуће објашњавати. Према најсажетијем одређењу, које припада староримском песнику Хорацију, у питању је тип човека „усправног и међу рушевинама“: „И ако се сломљен сруши свет“, певао је Хорације, „он ће стајати усправан, међу рушевинама“. Према речима Милоша Црљанског – он је једини трезан, међу лудацима.

Прибежиште, у планинама. Humanitas heroica

Такав, аристократски и аристоидни, тип човека претходи историји али се непрекидно појављује кроз историју, у читавом низу фигура: од аријских, индоевропских освајача Европе и Индије, преко спартанских или келтских витезова, витезова европског Средњевековља и јапанских самураја, све до руских козака и српских крајишника. Сасвим прецизно, он нема никакву прецизну историјску ни географску локализацију; њега не дефинише ни природно окружење ни друштвене околности. Тамо где се аристократски принцип јавља у својој чистоти, назиремо његово лице. Чињеница да се он, нарочито у последњем историјском периоду, све чешће везује за средину планине, горе, а не рецимо, равнице, може бити тумачена двоструко: јесте да таква природна средина највише одговара човеку уранске традиције, који увек пре бира висове него удолине, али је та чињеница такође последица његовог пораза у историји. Патријархална традиција се повлачи у планине из простог разлога што је изгнана из градова и долина. Последњи чувари патријархалних вредности остају они који бирају живот на планинама. Патријархална традиција се брзо гаси у градовима, настављајући да живи, у веома чистом облику, међу становницима планина, попут, рецимо, шкотских брђана или српских горштака.

За човека уранске традиције, планине постају орловска гнезда или утврде, под сталном опсадом, из којих се дуго одупире насртајима свог непријатеља, хтонског човека, уствари самом „историјском прогресу“. Тек с времена на време, он се спушта у градове али не зато да би овде себе потврдио будући да он већ поседује јесте бића, него да би ступио у борбу и да би, својом појавом и примером, пробудио себи сличне. Таква ситуација не само да је готово архетипска у српској епској традицији већ је она у то доба представљала сасвим очигледну и свакодневну стварност: патријархални, урански јунак се спушта с планине у град, изазван турским зулумом, како би се осветио.

Али уранска традиција није нешто што је анахроно и побеђено „духом времена“ или историје, из простог разлога што је она надвремена и надисторијска. Истина: давно су прошла времена кад је она одређивала и инспирисала читаве људске заједнице: народе, цивилизације, државе, или војне редове. Данас она карактерише само усамљене појединце. На пример, српска епска традиција представља изванредан израз уранске традиције, што значи да је патријархалну и аристократску етику, у временима после Косовске битке, када је аристократски слој практично ишчезао, делио практично целокупан народ. На језику народне песме, идеал јесте јунак који је „кадар и стићи и утећи, и на страшном месту постојати“. Та иста патријархална традиција још је веома жива у време Првог српског устанка, да би, с ослобођењем од Турака, појава „грађанске Србије“ означила коначни слом патријархалне заједнице. Она, још неко време, опстаје у планинама, на пример у врлетима Црне Горе: својим целокупним животом и делом (Примјери чојства и јунаштва), војвода Марко Миљанов даје један од њених најчистијих израза. Радови Немца Герхарда Геземана, посвећени тој епској традицији, сведоче да је она изградила „један сасвим одређен, јасно сагледан, меродаван и обавезан идеал човека“, налазећи бројне паралеле између старогрчког агона, исказаног у Илијади, и оног који је мотивисао српске јунаке. И даље: Разуме се, овај њихов идеал остао је непознат “висококултурним нацијама”, није постао узор општег европског изграђивања човека, као што је то постао старогрчки, али је несумњиво један од идеала коме су Грци свесније од иког другог тежили, а коме су ревносно стремили и наши германски преци: идеалу херојског човека. Али и ова идеја значила би мало да се отелотворила само у ратничком типу човека, да се у сиромашној и малој Црној Гори није оплодила још у изграђивање хуманог човека у јунаку, у изграђивање хуманости“ (Герхард Геземан: Херојски животни облици). Исти аутор истиче један пример, позивајући се на Ненадовића, који наводи речи једног Француза, озлојеђеног због уображености Црногораца: “Немају ни индустрије, ни књижевности, ни пруга, ни флоте – ништа немају. Да им се одузме све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци. Нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар” (Љ. Ненадовић: О Црногорцима).

Али „овај козар(...)“, додаје Геземан, није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

Силазак у градове

Додуше, патријархална традиција и њени преостали чувари не могу се надати да ће још дуго опстајати изоловани, у планинама. У суштини, то се већ дешава. Последње оазе, или острва, уранске и патријархалне, те херојске традиције, оне „Humanitas heroica“ о којој говори Геземан, данас ишчезавају пред налетима једног фиктивног света, света утопије, који је израз чежњи, идеала и снова хтонског човека. Планинска упоришта уранског човека данас постају туристичка одредишта – плен хтонске цивилизације потрошње – или зјапе, запуштена или пуста. Где су отишли њени чувари који су тако дуго одолевали историји? Они су се спустили у градове, протерани индустријализацијом или дерурализацијом, како би у њима ичезли, или се осветили. Можемо зато поставити питање да ли ова традиција опстаје и данас, у урбаним џунглама, у оквирима потрошачке и технократске цивилизације, којa је продрла свуда, освајајаући све просторе, разарајући и последња прибежишта уранске традиције?

Исти идеал се, додуше спорадично и ретко, манифестује у делима тзв. уметничке књижевности. Пример за то су романи Милоша Црњанског, Сеобе, Роман о Лондону и Код Хиберборејаца. Ликове романа Црњанског карактерише витешка, племениташка етика, у временима српских сеоба као и у лавиринтима урбане џунгле, модерног Лондона, или суморним пејсажима Европе пред катаклизму Другог светског рата. У роману Изгон Момчила Селића – једном од неспорних ремек-дела српске књижевности ХХ века – лаконски је исказује анонимни лик романа, одевен у лугарско одело.

У роману, овај анонимни јунак, одговарајући на уцене и обећања политичког комесара, изриче кратки говор, који је најсажетији израз етике и погледа на свет о коме је на овом месту реч. На једној страни су утопијска обећања, уколико се приклони „историјском прогресу“, те претње, упућене човеку уранске традиције, уколико одбаци њене уцене. На другој, стоји само усамљено јесте бића човека уранске традиције. Тамо где би се хтонски човек приклонио, било застрашен принудом, било примамљен обећањима, један горштак, Ровчанин, одбија и једно и друго, и проговара тоном апсолутне, суверенске дистанце, сигуран и поуздан у своје јесте бића.

 

 

 

 


 

 

МИТСКА АМЕРИКА 

Историјски догађаји не објашњавају се једино путем свесних намера њихових протагониста. Такође не ни искључиво путем њихових личних својстава и особина, премда, наравно, није нимало безначајна психолошка структура неког важног историјског актера, његове идејне или филозофске диспозиције.

Сем фактора чисто квантитативних и мерљивих (економских, социолошких, итд), на историјске догађаје одвајкада утичу и далеко суптилнији модалитети реалности, не мање стварни ако се тичу квалитета а не квантитета, и ако измичу физичком опажању. (Све то, уосталом, у потпуности важи и за многе друге сфере људске делатности које су далеко више ординарне од сфере политике.) Не једном, нека „апстрактна“ идеја, концепт или мит запечатили су судбину читавог народа или цивилизације (пример Инка који су у шпанским конквистадорима „препознали“ Беле богове). И саме политичке идеологије, најзад, припадају сасвим особеној реалности која је у великој мери независна од било којег појединца. (Штавише, оне су често у стању да себи у целини потчине, да „апсорбују“ неку конкретну индивидуу.)

На још дубљем нивоу, политичке реалности укорењују се у несвесном, у заборављеним и дубоко потиснутим архетиповима. Међутим, активирање тих архетипова – по правилу нагло и неочекивано – може да испровоцира еруптивне провале неслућених, у дубине колективно несвесног запретених енергија, како појединаца, тако и читавих народа, и то тим пре уколико ови архетипови више измичу свести. Пример такве, изненадне провале даје нам Немачка у доба национал-социјализма. Појединачна истраживања 

метафизике историје сугерисала су да је овом приликом, најпре кроз лик немачког вође, дошло до буђења архетипа Вотана, древног паганског божанства старих Германа (наравно, у свом изобличеном, патолошком виду, што је последица предугог и вештачког потискивања).

Закључимо, међутим, да се управо из тих разлога свака релевантна политичка анализа не ограничава само на стриктно рационалне и емпиријске моменте. Напротив: она мора да тежи томе да један политички феномен обухвати у његовој укупности, узимајући увек у обзир и факторе духовне, религијске, филозофске, дубинско-психолошке или симболичко-географске. 

Тајна америчког престижа

Америка данас представља прворазредан геополитички фактор. Она је и модел коме се данас, хотимично или не, саображава свако модерно друштво, постајући у ствари све више парадигмом саме модерности. То је тaјна америчког престижа. Али, иза привида ултрамодерног и ултрарационалног друштва, оријентисаног искључиво на суви прагматизам, у коме се све подређује „бизнису“ и економији, и њиховом бесомучном активизму, ипак се назиру и обриси једног безмало митског континента. Његова слика делује скоро магнетском снагом и мало кога оставља равнодушним, изазивајући час одбојност а час жељу за подражавањем, у ђаволским круговима американизма и антиамериканизма. Овај се парадокс напросто не да рационално објаснити. 

Мит о Америци

Мит о Америци или „митска Америка“ доиста постоји. На најелементарнијем нивоу, та је чињеница доступна готово сваком становнику планете, и то најпре као једно, још увек магловито и нејасно, осећање. Али, од случаја до случаја, она се конкретизује и постаје очигледна: у њеним симболима и „иконама“, на целулоидним платнима, у профилима градова и у огромним празним просторима „Новог света“. Свест о томе налази свој израз у „митовима“ и чудној идеологији ове земље. У појединим поглављима ове књиге већ је било речи о поистовећивању Америке са постапокалиптичним „Новим Јерусалимом“, „Новом земљом“ Апокалипсе, које проналази своје утемељење у екстремним формама протестанске (пуританске) религиозности. У овом поглављу још једном ћемо се осврнути на мање експлицитну али ништа мање значајну једначину која гласи: Америка једнако митска Атлантида. Том несвесном комплексу, којег буди код осталих народа, Америка дугује један знатан део свог данашњег престижа и сјаја. 

Америка или Атлантида? 

Довођење у везу Америке с несталом Атлантидом је природно, па чак и неизбежно – и одвија се како на несвесном, тако и на свесном нивоу, било код самих Американаца, било код народа који се потчињавају новим колонизаторима са Запада. О томе, коначно, сведочи и лакоћа с којом се укорењују термини који, у супротном, не би имали нарочито много смисла, као што су „Атлантска заједница“ – синоним за „Евроамерику“, „евроатлантске интеграције“ или само име Северноатлантског војног савеза. Надаље, „атлантизам“ је општеусвојена ознака за геополитичке доктрине које следе савремене САД – некоћ Британска империја. Такође, „атлантизам“ је и ознака за „империјални“ менталитет, психо-идеологију таласократских, меркантилистичких и колонијалних 

сила које се, још од најранијих времена, везују за Атлантски океан. Од Атлантика до Атлантиде, међутим, на симболичкој равни, дели нас само један корак јер је северни део овог океана управо простор митске Атлантиде.

Симболичко поистовећивање је несумњиво премда, наравно, Америка није древна Атлантида (западни палеоконтинент) него континент који се, још у протоисторијско доба, морао налазити западно од ње. Нити су данашњи Американци они митски Атланти о којима говори Платон. Опис који нам даје грчки филозоф је у том погледу савршено прецизан: он говори и о „копну насупрот острвима које је окруживало море“, копну у коме је могуће препознати само амерички континент, западно од атлантидског острва. 

Мит о Атлантиди

Подсетимо се, у најосновнијим цртама, мита о Атлантиди, која се, према предању, у давна протоисторијска времена, налазила негде у Северном Атлантику, западно од Хераклових стубова, данас Гибралтарског теснаца. Узевши грубо, Атлантида је потонула пре неких десетак хиљада година, у некој врсти геолошке катаклизме која је задесила ондашње човечанство. Једно од најпознатијих сведочанстава о томе оставио је већ поменути Платон који нам, у свом Тимеју и Критији, преноси оно што је његов учитељ Сократ сазнао од грчког мудраца Солона а овај, опет, од неког египатског свештеника.

Сажимајући Платонов извештај, подвуцимо следеће: ти су митски Атланти заправо били носиоци једне духовне, супериорне цивилизације. Поморци приспели са острва на западу, на коме су живели у неупоредивом благостању, они су уједно и први колонизатори Европе. Катаклизма која их је задесила – услед „Божјег гнева“ – у ствари је последица духовне катастрофе: „Бог над боговима, Зевс (…)“, лаконски закључује Платон, „одлучи се да их казни…“

Од многобројне потоње литературе посвећене Атлантиди, која данас обухвата на десетине хиљада библиографских јединица, споменимо и данас већ класично дело Ота Мука који је овом миту прибавио и извесну научну аргументацију. Овај аутор, наиме (и не само он), митске Атланте идентификује са кромањонским човеком, носиоцем поморства и земљорадње, чија се колонизација такође одвија у смеру северозапад – југоисток.

То је најстарији и уједно најпотпунији извештај о несталој цивилизацији. Иначе, Платонов извештај, невелик по свом обиму, обилује минуциозним а често и невероватно прецизним детаљима из живота Атлантиђана, и у односу на њега сви каснији извештаји имају само другостепени значај. (Неретко, они се своде на пуко понављање оног што нам је претходно већ саопштио Платон или су напросто доказ о плодној имагинацији аутора). 

Америка – носилац атлантидског благостања

Али, нас овде слабо интересује дословна истинитост атлантидског мита. (У принципу, митови су вишезначни и могуће их је тумачити, „дешифровати“ у најразличитијим кључевима, од оног највишег, који се односи на духовне реалности, све до најприземнијег, „натуралистичког“). Овде нас у првом реду занима истинитост на нивоу колективно несвесног и његових архетипова. Уопште узев, изгледа да је овај мит, и то код многих народа, веома дубоко укорењен у структуре несвесног. О томе, уосталом, 

јасно говори већ и сама његова популарност, чињеница да Атлантида увек изнова васкрсава, чак и онда када се чини да је сасвим заборављена. (До те мере да је, у појединим историјским периодима какви су и неколико протеклих деценија, сасвим оправдано говорити о правој „атлантоманији“.)

Паралеле Америка – Атлантида намећу се саме од себе. Америка је носилац атлантидског благостања, које истиче Платонов мит (у предању се истиче да је превасходно реч о духовном благостању). Она је исто тако и носилац једне „супериорне“ цивилизације; Американци су такође поморци и колонизатори Европе, приспели са „острва“ на Западу, итд. Кроз Америку је дакле, у крајњем, васкрсао један одавно мртви, под таласима океана ишчезли свет, призивајући у свест апокалиптички мотив „васкрсења мртвих“. Ту је и симболика воде (мора, океана): у свом негативном аспекту, симбол смрти, хаоса, Не-бића. (У позитивном: регенерације, „очишћења од греха“.) То се, најзад, добро слаже и са симболизмом самог Запада који је, у многим и разноврсним традицијама, не само „проклета страна света“, већ и „земља мртвих“, оно „царство сенки“ на западу ка коме се запућују душе после смрти.

Међутим, Америка је лажно и пародично оваплоћење атлантидског мита, у коме се више, духовне реалности систематски тумаче и замењују нижим, материјалним: рајско благостање Атлантиде, њено истинско Златно доба, материјалним богатством Америке, као што се претпостављена супериорност спрам „остатка света“ испољава кроз благодати потрошачке и технолошке цивилизације. Тако се супериорни атлантидски колонизатори, који доносе светлост једне духовне цивилизације, претварају у колонизаторе-поробљиваче, изасланике изразито материјалистичке цивилизације, који наступају под гротескним знамењима Мики Мауса, кока-коле и Мекдоналдса. 

Од есхатологије до утопије

Нови Јерусалим и нова Атлантида – у оба случаја, реч је о архетиповима рајског благостања. Оно, међутим, може да уследи само после Краја Света. Рај, Ново или Златно доба леже с оне стране историје и припадају почетку новог циклуса времена или, у хришћанској есхатологији, времену после Другог доласка Христовог.

То су, такође, у једно касно доба Европе, и омиљени простори утопијских пројекција, имагинарни простори, разуме се, као у случају Нове Атлантиде Френсиса Бекона, за разлику од Америке која то постаје на сасвим конкретан начин, убрзо по открићу овог континента. Америка се, дакле, веома брзо претвара у простор реализовања утопија. Есхатологија бива сведена на скромну меру утопије, као последица секуларизације (у ствари, пародирања) једне, у самој својој основи, религијске идеје.

Тако су први покушај успостављања једне утопије на тлу Америке („Божјег града“ на земљи) извели још његови пуритански и масонски „очеви оснивачи“. На америчком тлу поникле су и прве комунистичке колоније, каква је, рецимо, била Икарија, подигнута 1848. у мочварама Мисурија. Тако, већ од најранијих времена њене историје, важи да је „историја Америке заиста и историја једног сна утопије“ (Д. Калајић, Мапа антиутопија). Утопија је, међутим, пародија есхатологије, што је закономерно увек када се супериорно објашњава инфериорним, када се „онострано“ претвара у овоземаљско. 

Америка „Нова земља“ Апокалипсе

Лажна Атлантида и лажни Јерусалим се на нарочито „срећан“ начин спајају у америчкој синкретистичкој празноверици, псеудорелигији „Новог доба“ (New Age), чији нам месије и пророци упућују следећу поруку: Ново Доба, Златно Доба, Ера Водолије… већ су започели. На тлу Америке, наравно. Америка није само спасла свет од историје и њеног безнађа (којој Американци иначе одричу сваку вредност), окончавши је, будући да је Америка у поседу њеног смисла – већ је баш Америка, као што су то веровали и њени „очеви оснивачи“, она „Нова земља“ Откровења Светог Јована Богослова. (И, баш као што узимањем хостије и вина хришћани учествују у мистерији Христове жртве, учешће у њеним мистеријама омогућава конзумација кока-коле и fast food из Мекдоналдсових ресторана).

Занимљиво је, међутим, да је ову идеју изрекао сам Кристофор Колумбо, прва доиста митска личност „Новог света“, његов митски откривач: „Бог ме је учинио весником Новог неба и Нове земље, у којој се говори о Апокалипси св. Јована (…) Он ми је показао место где да их нађем“. 

Америка – „Царство Антихриста“

Регресијом на старозаветни менталитет (Американци су, попут древног Израиља, „изабрани народ“, а Америка је, у свести првих досељеника, добровољних изгнаника из Европе – „Египта“, њихова „Обећана земља“, „Нови Канан“), потом транспоновањем религијског менталитета у лаички и превођењем есхатолошких термина у просторне и утопијске – Америка се, наравно, није одрекла својих месијанских претензија. Заправо, изгледа да месијанске амбиције овог срећног „острва Утопије“ расту у правој сразмери са секуларизацијом и дехристијанизацијом „Новог света“, достижући данас већ гротескне размере.

С једне стране, процеси секуларизације и дехристијанизације који се у Америци, изгледа, одвијају брже и радикалније него у било ком другом делу света, и са друге, чињеница да је Америка и данас утопијски простор, и то можда данас више него икад пре, доводе до једног парадоксалног исхода. Дуги низ утопија закључује савремени „Нови светски поредак“ (који, кроз уста једног Фукујаме, такође предвиђа „крај историје“) – „поредак“ који је, у многим својим аспектима, не само радикално антихришћански већ и антитрадицијски уопште. То даје за право онима који у данашњој Америци препознају „царство Антихриста“ или барем творевине која му се, међу свим оним које познаје људска историја, највише приближила. Тим мотивом, који све више стиче упориште, не само у свести не-Американаца, него и саме хришћанске Америке – и који ће, по нашем мишљењу, нагло добијати на значају у непосредној будућности – уједно завршавамо ову кратку екскурзију по просторима митске, „оностране“ Америке. 

Напомена: Митску Америку и ‘‘Благовест’‘ Америке аутор је објавио у књизи Повратак мита, издање Нишког културног центра (Библиотека Алмагест, књ. 5), 2010. http://www.srpskilist.net


 

 

Поредак и анархија

По општем правилу, политичке доктрине и идеологије нашег времена представљају само
изобличене, те увелико или у потпуности секуларизоване, облике древних сакралних
концепата и идеја. Оне су њихов далек, дегенерисан и позни одјек, лишен своје сакралне
суштине. Али чак и у таквом виду, често деформисане до непрепознатљивости, оне још
чувају свој оригинални архетипски садржај, заједнички за изненађујуће велик број
људи.
И дела савремене уметности неретко чувају садржаје и значења којих није свесна, не
само њихова публика, већ ни њихови професионални тумачи – критичари, а често ни сами
аутори. (Штавише, управо тенденција уметничке критике да свој домен унапред ограничи на
поље естетског дисквалификује је из свих сличних покушаја тумачења уметничког дела.)
Руски истраживач Мелетински говори о „процесу ремитологизације“ (насупрот
„демитологизацији“ епохе илуминизма и позитивизма) којој је изложена култура ХХ века.
Евоцирање древних митских садржаја управо је једно од најкарактеристичнијих обележја
„историјских авангарди“. Појава симбола Андрогина у делима Марсела Дишана и
надреалиста (али не само њих) представља типичан пример за то. У ствари, како примећује
Драгош Калајић у својој Мапи (анти)утопија: „читав низ дела историјских авангарди, од
дадизма преко апстрактне уметности, све до супрематизма, није друго до `естетски` низ
облика или манифестација принципа и симбола комплекса хтонских традиција...“
Другим речима, авангарде нису усмерене ка разарању традиције уопште. Предмет
њиховог непријатељства је само једна одређена традиција, као што су историјске авангарде,
па и претежан део модерне (и постмодерне) уметности ХХ века, само афирмација и наставак
једне друге, исто тако јасне и дефинисане традиције.
У том смислу, управо једно дело Марсела Дишана има парадигматичан значај. Реч је о
„трансформацији“ Леонардове Мона Лизе, којој је поменути уметник доцртао браду и
бркове. По општем уверењу, тако „трансформисано“ класично дело израз је поруге
класичној уметности, у знаку порицања и тоталног раскида с прошлошћу и традицијом.
Истина је да тако промењена Леонардова слика уствари представља симбол Андрогина
(мотив који је, уосталом, опсесивно присутан у радовима Дишана). Симбол Андрогина
припада једној традицији вредности и идеја: уметник својим радом не иронише нити негира,
већ управо афирмише вредности матријархалне културе, насупрот патријархалној, доводећи
мотив андрогиности, већ назначен и скривено присутан у Леонардовој слици, до свог
последњег и крајњег израза.
Небо и Земља
Уопште, заслуга уметности ХХ века је управо тај радикални, екстремни израз којим су
представљени древни архетипски садржаји, на мање или више прикривен начин присутни
током читаве историје уметности и културе; они су овде можда лишени своје сакралне
димензије и суштине, али су зато дати у крајњој и огољеној форми, форми која не допушта
лутања, двосмислености ни погрешна тумачења.
Већ поменута Мапа (анти)утопија Драгоша Калајића представља јединствен покушај
да се, трагом садржаја уметничких дела ХХ века, сачини „једна морфологија културе“ која
открива паралелно постојање, не једне већ две традиције, и не једног већ два света
вредности, две различите и противуречне културе и, коначно, два различита типа човека. То
је супротност уранског и хтонског. Она се протеже кроз све историјске периоде и сеже
дубоко у праисторију. Та два принципа представљају основнe принципe на којима се граде
цивилизације и културе, и из којих се, као последица, изводи „хоризонтални“ развој и
примена на било коју другостепену модалност.
Из тога такође произилази и да постоје две различите и непомирљиве forme mentis, две
психо-идеологије или менталитета, које се јављају кроз сва времена, укључујући и оно које
називамо „(пост)модерним“ а између којих никакав компромис није могућ јер не постоји
могућност синтезе која би превладала овај темељни дуализам. Додуше, оне се кроз историју
веома ретко јављају у свом чистом облику: уранска култура показује сталну „тенденцију“
контаминације елементима хтонског, што је последица стратегије субверзије и мимикрије
носилаца „хтонске културе“. Њихов однос је, дакле, однос сталне, премда често прикривене,
међусобне борбе. Њихово стварно исходише није сфера културе већ сфера духовног, и све
различите форме у којима се они испољавају само су другостепени израз основног дуализма
који је заиста метафизичког порекла. Али, много је лакше доказати њихово постојање,
осветљавајући комплексе вредности, веровања и идеја, него указати на њихова историјска
исходишта. Она се губе у тами времена. Нису доступна научним оптикама али је, у оба
случаја, савршено извесно њихово постојање.
Калајићев покушај је, колико је нама познато, јединствен, премда он има своје
претходнике, од којих ћемо се кратко задржати на концепцијама Јохана Јакоба Бахофена и
Рене Генона.
У делу Матријархат, које има капиталан значај, Бахофен, истражујући мит, долази до
закључка о постојању два различита типа друштва. Прво и, по овом аутору, старије, јесте
матријархат, друго, историјски „млађе“, будући да га оно смењује, јесте патријархат. И једно
и друго проистичу из религијских концепција. Матријархат, његови уређени обичаји и
систем вредности, почивају на „материји“, „Земљи“: човек матријархата „припада материји
и религији која познаје само живот тела, те је зато она мелахолична и очајна пред вечним
ишчезавањем свега што је рођено. Пролазност материјалног живота и матријархат су
међузависне идеје.“ Други пол тог очајања је екстатично предавање принципу бескрајне
промене, метаморфоза и мена свега постојећег: човек матријархата (или хтонски човек, у
терминима Д. Калајића), настоји да се саобрази струји времена и законима бескрајне
промењивости који владају у читавој природи, видећи сваки покушај опирања њима као акт
самовоље, безакоња и насиља.
Али последњи циљ хтонског човека је реинтеграција ка Првобитном Јединству,
односно ка првобитном Хаосу, који претходи свему створеном: јер, само парцијално умире,
Јединствено је вечно. Образац тога је дионизијски ритуал, „комадање раскомаданог“, као
„негација негације“, која поништава „мноштвеност бића“ и све диференцирано враћа
исконском и првобитном, дакле идеалном, стању не-диференцираности. Из ових основних
претпоставки, као последица, происходи све остало, чак и правни принципи уређења
матријархалног друштва, које привилегује женски принцип (не мушки), Мајку насупрот Оцу.
Култови матријархата (који не познаје мушка божанства) су култови Велике Богиње, или
Велике Мајке, која дарује живот, али га исто тако немилосрдно и узима (чиме се остварује
жељени повратак у идеално Јединство). Матријархат тежи ка нивелацији, (не хијерархији ни
чврстом поретку), јер су у животу и пред смрћу „сви људи исти“ и браћа, синови и деца исте
мајке. Критски бог Тешуб нема Оца већ само мајку: мокру земљу, у којој се налази и његов
гроб.
Предели Светлости и предели таме
Патријархат почива на сасвим другачијим претпоставкама и идеалима: он, по речима
Бахофена, „упућује на суперперсонални живот, који припада Пределима светлости“.
Управо је симболизам светлости овде од највећег значаја јер видљива светлост упућује на
више, уистину метафизичко значење: она је такође и симбол невидљивог, које је изнад свега
Створеног, изнад Тварног света. По речима Императора Јулијана: „Сунце које видимо нашим
очима само је слика интелигибилног Сунца које не видимо очима“ (Император Јулијан:
Против Галилејаца). А у Chandogya-upanisad (III, 13, 7), каже се: „Светлост која блиста с
оне стране неба, с оне стране свега, у највишим световима, иза којих нема виших, у ствари
је светлост која блиста у човеку“.
Светлост се шири зракасто, радијално, а то је и начин на који се одвија Стварање,
начин којим се уводи Ред унутар првобитног Хаоса. Она је симбол самог Стварања. И као
што супротност Реду није неки други, позитиван принцип, већ пуки недостатак Реда, његова
проста негација, супротност светлости је тама, која је пуко одсуство светлости.
Али светлост, која је трајна и непроменљива, припада сасвим другом поретку од оног
бескрајних метаморфоза свега постојећег: она упућује на свет Вечности, Непроменљивости
и Реда, насупрот хаосу хтонског. Идентичност „светлости која блиста с оне стране неба“ и
„оне која блиста у грудима човека“, указује на идентичност субјективног (човек) и
објективног пола стварности (Бог), људског и божанског. Патријархални човек одбацује круг
нужности, круг непрестаног настајања и нестајања, зарад оног што је изнад тога – зарад оног
што је вечно. Насупрот њему је хтонски човек који настаје из (земаљског) праха у кога ће се
опет вратити; он не блиста јер је одлика земље управо непровидност, мутност.
Где се, међутим, налазе права историјска исходишта два опречна светоназора?
Патријархалну културу и религије у Европу доносе Индоевропљани а пут њихових
миграција и освајања је пут којим се у старој, матријархалној Европи, шире вредности
патријархалне културе. Постепено патријархат односи победу али је ова борба и неизвесна и
дуготрајна. Бахофен говори о смени два основна друштвена уређења, при чему патријархат
смењује матријархат и хронолошки му услеђује. Уствари, ова борба никад и није завршена,
нити може бити завршена. Широм евроазијског континента, стварају се, не чисто
патријархална, већ у мањој или већој мери мешовита друштва, која истовремено садрже
елементе и једног и другог, премда у њима патријархалне институције постају доминантне.
Победа патријархата је ипак само нестална и привремена. Она никад и не може бити
потпуна, јер идеје матријархата почивају на другачијем типу човека и сасвим
карактеристичној психологији. Историјски посматрано, патријархалне институције
временом слабе, у патријархални поредак продиру туђи елементи, све до тачке кад, као у
нашем времену, више не може бити речи о патријархалном поретку у његовом правом и
изворном смислу. Принципи матријархата не само што читаво време настављају да постоје,
већ матријархат, од момента победе патријархалног принципа, почиње са борбом против
другачијег и различитог света вредности, све до жељеног реванша и поновне реализације
сопственог идеала. Тзв. „модерно доба“ је круна тог процеса дугог хиљадама година.
Патријархалне вредности су, како смо већ рекли, еминентно индоевропске вредности.
Њихове изразе налазимо свуда тамо где се појављују индоевропске културе и њихови
носиоци, у свим споменицима духовности, у религији, као и у самим друштвеним
институцијама (и изворно нигде другде сем у индоевропским културама. Тамо где се
еминентно патријархални садржаји ипак појављују у другим и удаљеним културама можемо
да помишљамо на посредоване утицаје индоевропске традиције).
Радост и меланхолија
Управо у индоевропској (поларној, хиперборејској) традицији француски езотеричар и
метафизичар Рене Генон хтео је да види Примордијалну Традицију, која постоји у свим
временима и „која је заиста надљудског порекла“. Али у својој пуноћи она постоји само у
првом, Златном добу, (првом од четири регресивна циклуса времена), потом је изложена
постепеној и све бржој деградацији. Време у Геноновој концепцији има ерозиван ток, услед
чега не постоји еволуција, већ само инволуција и деградација, неумитно и незаустављиво
отпадање од Принципа. Њему је изложен човек али и све створено – све до краја последњег
доба, у коме управо живимо. Крај четвртог доба уједно је и почетак новог циклуса времена,
новог Златног доба, када ће се и сама Првобитна Традиција изнова појавити у свом
интегралном облику.
Геноново дело је управо покушај да се разбијени делови и парчад те некад јединствене
Традиције – расути у митовима, веровањима, религијским и метафизичким системима те
традицијама различитих и разнородних народа – изнова окупе и споје у својој целовитости, у
смислу древног принципа: „ширити светлост и окупљати расуто“.
Нажалост, можемо се само сложити са закључком Калајића: Генонов покушај
обнављања Примордијалне Традиције у сушитини остаје неубедљив. Јер, не само што
„Геноновој мапи `Примордијалне Традиције` недостају многи битни споменици
индоевропског континента духовности“, већ је и „његова визија `Примордијалне Традиције`
ближа некој модерној реконструкцији него метафизичкој стварности“. Тако Генон сасвим
произвољно у корпус традиције уврштава гнозу оперативне масонерије, која је често само
синкретички скуп разнородних па и неспојивих елемената најразличитијих традиција, што
резултира болним а најчешће и несавладивим противуречностима у његовом делу. Зато је
коначни исход Геноновог трагања само „спекулативни производ који одражава заласке
сунца духовних енергија на поприштима некад великих духовних борби, где су остале само
рушевине рушевина“ (Драгош Калајић: Увод у дело Рене Генона). На тим „поприштима“
некад је владала радост а тријумфовала духовна вирилност; у Геноновом покушају
рехабилитације традиције влада безнадежна меланхолија јер је тај покушај успео да окупи
само „рушевине“, или „рушевине рушевина“, обасјане „лунарном“ светлошћу а не
светлошћу сунца која је светлост самог соларног принципа реда.
Ипак, неуспех, или само половични успех тог трагања, по нашем мишљењу, не доводи
у питање основаност саме Генонове интуиције о постојању „Примордијалне Традиције“.
Уосталом, према традиционалистичкој доктрини, она и може бити обновљена у свом
интегралном облику једино по окончању „гвозденог доба“. Али, у терминима дуализма
уранског и хтонског, Генонова „реконструкција“ одаје висок степен загађења уранских
садржаја хтонским, све до губитка саме суштине: духовне вирилиности. То је последица
Геноновог настојања да све разлике и дуализме, сасвим произвољно и арбитрарно, сведе на
исту основу и исто исходиште, често и по цену искривљавања па и фалсификовања њиховог
изворног значења и смисла.
Архија и анархија
Јасно је да та „грешка“ проистиче из претпоставке постојања једне и јединствене
Традиције, заједничке читавом човечанству (премда Генон непрекидно сугерише њено
хиперборејско порекло). Резултат је једна у бити статична и беживотна „конструкција“, која
потире и пориче сваки дуализам Иначе, управо Генонова „Примордијална Традиција“
садржи бројне елементе и трагове учења која, својом несводивошћу на индоевропске
обрасце, сведоче о постојању бар још једног, „антиподног центра или принципа развоја
култура и цивилизација“ (Д. Калајић). Чињеница да ми не можемо поближе одредити његово
исходише, ни географски ни хронолошки, не оповргава његово постојање. Али, културе и
цивилизације које одређујемо као хтонске образују се и гравитирају ка југу евроазијског
континента, као исходиште уранске духовности можемо означити искључиво крајњи север
истог континента.
Историјски посматрано, не постоје цивилизације које можемо означити као чисто
уранске – постоје једино духовни споменици, духовне манифестације чисто уранског,
патријархалног принципа. Све познате културе и цивилизације представљају примере
„коегзистенције“, мешања, у већој или мањој мери, али најчешће отворене борбе ова два
несводива принципа. Сфере духовног, те области уметности и културе такође су попришта
њихове бескомпромисне борбе. Ако се институције патријархалног друштва постепено руше
под ударима реванша матријархата, из тог би ипак било погрешно закључити да се и саме
манифестације уранског принципа временом гасе или појављују у мање чистим формама.
Урански принцип Реда, који овде схватамо као метафизички и надисторијски
принцип, садржан је у самом Стварању, у Делу Творца. Насупрот њему је принцип хаоса,
анархије, не-реда, који има за последицу стални пораст ентропије, која је негација Божјег
дела, негација принципа Реда, инхерентног Космосу. Опстајање света захтева непрекидно
обуздавање сила хаоса. Аналогију томе можемо наћи у биолошком свету, у коме опстају
веома сложене органске структуре, чије је постојање управо сам живот, а чије нестајање,
прелазак из стања Реда у стање не-реда, означава смрт биолошког организма. Руски
мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство), исту идеју продужава на
друштвени план, уочавајући да губитак сложености друштвених структура, њихово
упрошћавање, које неминовно води ка анархији и ентропији, заиста доводи до смрти држава
и цивилизација.
Исту идеју је могуће проширити на читав Космос, целокупну Васиону, која такође
представља изузетно сложену и живу структуру. Сама концепција је дуалистичка, будући да
почива на непрестаној борби и супротстављености два принципа, и на равнотежи сила:
превладавање било ког принципа у потпуности, није само непожељно, већ и немогуће:
немогуће, пре краја времена и света. Овде се сасвим потврђује Гибсов закон ентропије: „У
Гибсовом свемиру, најмање вероватан је ред, а највише хаос. Али док свемир тежи да се
расточи, постоје делимично острва, чији је циљ супротан општем циљу свемира, и где се
јавља ограничена и привремена тежња ка повећању организованости. Живот налази свој
дом на једном оваквом острву“ (Норберт Винер, Кибернетика и друштво).
Хаос је према свим космогонијама примордијалан, чин Стварања је уношење Реда у
првобитни не-ред. То су три корака Вишнуа, који „одмерава границе и Неба и Земље“.
Стварање има за последицу настанак острва Реда сред и даље постојећег хаоса, Реда који
има тенденцију да се шири, и хаоса, који има тенденцију да поништи Ред, враћајући свет у
првобитно стање недиференцираности. Тако почиње велика космичка драма, борба чије је
поприште целокупни Универзум па и сам човек и која ни на који начин не може да се оконча.
Ред који има за последицу хијерархију и структуру је животворан, стање хаоса
аналогно је смрти. Али потпуна победа принципа Реда имала би такође за последицу
окончање сваког покрета, крај борбе и крај историје. Његов потпуни тријумф водио би у
коначном истом исходу као и победа хаоса над редом. Стога уранска духовност подржава
дуализам: циљ уранског човека није ни победа ни мир већ управо сама борба.
Човек и овде задржава своју слободу: он може да се приклони било једном, било
другом принципу. Принцип Реда, слично принципу Светлости, један је од начина на који се
кроз створено исказује принцип Светог. Историја је такође поприште овог дуализма који је
апсолутан, јер се не може окончати компромисом као ни потпуном победом било уранског
било хтонског принципа.
Тај дуализам се преноси на највише разине, и као што постоји Светлост која је изнад
свега створеног и видљивог, постоји и Тама изнад тварног света. Не постоји могућност
њиховог помирења, синтезе ни јединства супротности: овај дуализам се протеже кроз све
нивое постојећег. Истина, сакрализован може бити не само принцип Реда већ и принцип
Хаоса, али управо то је домен духовности коју означавамо као хтонску.
Утопија и антиутопија
Кроз историју, дуализам уранског и хтонског поприма вид дуализма матријархалног и
патријархалног принципа. Идеалу патријархалног поретка највише се приближавају
индоевропске заједнице, класичне цивилизације Грчке и Рима већ представљају мешовити
тип друштва у коме још увек доминирају патријархални садржаји. Хришћанство је
еминентно хтонски покрет и религија (празник Васкрса је уствари ритуал плодности,
сакрализација плодности, што је у потпуности страно уранској духовности), али зрели
Средњи век доноси својеврсно „исправљање“ хришћанства у правцу патријархалних
вредности, које ипак није успело да оповргне дубоко хтонске корене ове религије. Крај
Средњег века, с појавом хилијазма и миленаризма, те почетак ренесансе, означавају почетак
великог повратка матријархалних вредности чију кулминацију представља управо модерно
доба. Оно зато живи у знаку утопија, које инкарнирају исконске садржаје хтонске психе и
њених архетипова. Утопија, чије је одредиште „нигде“, оличава сталну потребу хтонског
човека за метаморфозом, за променом, која је, по самој дефиницији, бескрајан „процес“.
Урански човек нема потребу за сталном меном, за бескрајним настајањем, будући да он није
нешто што бескрајно настаје и мења се, јер јесте. Он има једино обавезу да, упркос
спољашњим околностима, манифестује сопствене унутрашње садржаје, који су принципи
светлости и реда. Он има и обавезу борбе за сопствене вредности, упркос околностима, које
су принципијелно неповољне (и теже даљем погоршавању), не питајући се за њен исход.
Његов циљ, укратко, није да победи у тој борби, јер је у њој победа немогућа, већ једино да
одржава борбу која не може да еволуира јер је сама себи циљ.
У тој борби, урански човек, бар од почетка епохе хришћанства, није подржан никаквим
институцијама; он је ослоњен искључиво на себе самог. Разбијањем породице и њеног
економског основа током процеса индустријализације, (односно дерурализације), он је бачен
у саме чељусти модерног Левијатана, у урбане метрополе, (којим много боље одговара име
некропола), лишен и самог огледала Реда, какво је пре представљала природа, Створени свет,
(који је дело самог Творца), у функцији огледала оног реда који је унутрашњи садржај самог
уранског човека.
Лишен потпора, спољашњих упоришта и друштвених институција, стојећи сам
насупрот људи хтонских маса, који су само својим спољашњим обличјем људи, урански
човек се сада манифестује у екстремно чистој форми, јер је за манифестацију светлости
неопходан управо услов околног мрака. Хтонски човек се изражава путем утопије чији су
садржаји увек „нови“ и бескрајно променљиви; али њихови садржаји се реализују кроз
историју (додуше, у сасвим различитом духу од оног у коме су биле замишљене: реализују
се њихови скривени садржаји), битно доприносећи погоршању положаја уранског човека, па
и човека уопште, све до тачке безнађа.
Током ХХ века, урански човек се изражава у једној уметничкој форми чије је име
„антиутопија“ (коју није могуће идентификовати са негативним утопијама, попут Хакслијеве
или Орвелове, које не излазе ван оквира вредности и хоризоната хтонске психологије и
forma mentis: домет њихове критике утопије је зато крајње скучен и ограничен, у знаку
покушаја да се реализовање утопије заустави на извесној, „средњој“ тачки, на поузданој
удаљености од тачке катастрофе. Отуда су уранском човеку далеко ближе утопије од
„негативних утопија“, са својим позивом сваком, па и хтонском човеку, да иде до самог краја
својих могућности.)
Кроз антиутопије се исказују еминентно уранске вредности, изоштрене до крајности,
премда привидно на себе преузимају једну хтонску форму, форму утопије. Али њена једина
улога је она вијаторна: урански човек се привидно усмерава ка утопијској будућности
(опсесија будућим одликује управо хтонску психологију), само зато да би сопствене
вредности изоштрио у садашњости, на фону претпостављене будућности која је нужно гора
од сваког данас и овде. Силом тог контраста – одвајањем од ионако лоших услова на које је
модерни човек већ навикао, ка још горим – уранске вредности усамљеног човека наспурот
хтонском демосу блистају, као што пламен једне једине свеће обасјава мрклу ноћ.
Треба приметити да је урански принцип у наше време већ сведен на простор груди
њених последњих и осамљених, и све осамљенијих, бранилаца. То је однос мале и са свих
страна опкољене елите, унутар утврђених места, које окружује галама демоса и којој прети
уништење. Ту ситуацију маестрално описују романи Ернста Јингера: Хелиополис, На
мермерним литицама, те Милоша Црњанског: Роман о Лондону, Код Хиперборејаца.
Али, како бележи Јингер у свом париском дневнику, (који је водио у окупираном
Паризу 42` и 43` године, као официр немачких окупационих трупа), она почива на посве
реалном искуству, у конкретном времену и простору, премда „такве ситуације имају и
страну која је изнад времена. Овде, то је страна Проконзулова, на којој је већ био Пилат.
Са страшном јарошћу демос тражи од њега крв невиног и кличе убицама. А из даљине
прети гром императора коме се указују божанске почасти. Тада је тешко очувати
достојанство...“ (Ернст Јингер: Париски дневници).
У оба случаја, реч је о врхунским писцима антиутопија, у смислу Калајићевог
одређења, поред Хермана Хесеа (Игра стаклених перли), д`Ормесона (Слава империје),
Ричарда Баха (Галеб Џонатан Ливингстон), Алевија (Историја четири године)...
Идеја Центра у доба катастрофе
Линија разграничења која дели утопије од антиутопија је линија која одваја поларне
супротности: светлост од таме, ред од нереда, небо од земље и добро од зла („добро“ и „зло“,
међутим, овде треба разумети само крајње условно, јер оно што је за уранског човека
„добро“, за хтонског представља апсолутно зло, и обрнуто. Уз једну разлику: будући да је за
уранског човека „добро све што истрајава у својој бити“, за њега је чак и хтонски човек
„добро“, све док истрајава у оном што јесте). Зато су и „гранични белези“ који одвајају
светове утопије од света антиутопије белези које означавају непремостиве, управо амбисалне
разлике и дихотомије. Те границе није могуће нити пожељно прелазити, савладати ни
превазићи.
Линија развоја утопија открива поступну али све бржу деградацију хтонског човека, ка
све нижим степенима бића, до нечег што више не може бити ни названо бићем: та линија
деградације је парабола, која води ка линији тла а затим и још ниже од ње. Насупрот томе,
кроз свет антиутопија манифестује се „интегрални човек“, чији је идеал створен по
највишим узорима традиције. То је тип уранског човека способног да подједнако обједињује
и путеве акције и путеве контемплације, који идеално одговара условима „последњих
времена“ или условима доба катастрофе. Али овде није могуће говорити о развоју већ само о
посебној манифестацији једног и јединственог људског типа, који постоји кроз сва времена а
чија је девиза: „не: бити без греха, већ: бити Бог. То је циљ.“ (Плотин: Енеаде).
Светови утопија, односно „вредности“ хтонског човека, немају Центар; његов положај
је, по дефиницији, „екс-центричан“, његов живот је „егзистенција“, дословно: „изван бити“.
Насупрот томе, уранска традиција поседује свој (мета)историјски и (мета)географски
Центар: то је Северни Пол, Хипербореја. Чињеница да је он данас угашен, да не постоји (да
не постоји у појавном свету), још не значи и да је урански човек у модерном добу заиста
лишен Центра.
Али тај Центар не може бити Агарта мисли Рене Генона, јер је идеја материјалне
безбедности Центра, скривеног испод површине земље, противна уранској традицији, као
што то више не може бити ниједна инситуција „спољашњег света“ ни било које „тајно
друштво“.
У рушевинама света патријархалних инситуција, у потпуном слому свих структура
традиционалне и патријархалне заједнице, урански човек спознаје своју суштинску
усамљеност. Али управо у ноћи те усамљености јасније се открива његов једини истински
центар a то, у најдубљој ноћи људског, може бити само она „светлост која блиста с оне
стране неба, с оне стране свега, у највишим световима, иза којих нема виших“.
И то је управо иста она „светлост која блиста у човеку“.
Текст Поредак и анархија је поглавље књиге Идеја центра која је штампана у часопису „Унус мундус“, бр.
29 и 31, Ниш, Нишки културни центар, април и октобар 2008.

 


„БЛАГОВЕСТ“ АМЕРИКЕ 

Америка није само континент који, мање или више случајно, заузима место на крајњем западу на мапама света, већ је, истовремено, по самој логици ствари, и Запад у смислу метагеографском. Можемо чак рећи – Запад у метафизичком и апсолутном значењу тог појма. Америка је апсолутни Запад. Она је и неоспорни лидер и центар западног света (западне цивилизације) и у односу на њу све друге западне земље само су њене другоразредне испоставе и филијале, укључујући и њену европску провинцију (Европску унију), чврсто интегрисану у „трансатлантске структуре“ (НАТО). Још и више: Америка претендује да постане парадигма, универзални модел, обавезујући за читаво човечанство. Тако, попут бакље у високо подигнутој руци Кипа Слободе, још увек тајанствена суштина ове земље стварно зрачи широм планете, земљиног шара, обасјавајући различите народе и континенте, као неко ново и непознато зрачење. Заиста, Америка „пружа руке ка читавом човечанству“ и нуди му своју есхатологију, своју месијанску објаву, своју „Благовест“. 

Нови Јерусалим

Али, није увек било тако. Некадашња европска колонија, једно сасвим маргинално „острво“, коме је, колико до јуче, претило да се „утопи у мору“, од пре неког времена почела је да игра све самосвеснију улогу. Тужна је истина да је Европа, у међувремену, потчињавајући се Америци, изгубила не само своју културну самосвојност, него чак и сваку идеју о себи. Морамо се, пред тим, запитати како је то уопште могуће? У самом почетку она се није суштински разликовала од било које друге европске колоније, и ништа се слично није одиграло са Бразилом, Канадом или Аустралијом, на пример.

Покушаћемо да, у тексту који следи, пратимо нит оних идеја које су од Америке начиниле истински стожер једне месијанске и, по свом карактеру, тоталитарне идеологије, идеологије чврсто укорењене у америчком менталитету. Свесни смо, при том, да тиме ова тема није ни издалека исцрпљена и да тек захтева темељита истраживања, која ће предмет захватити у свој његовој дубини, у његовим разноврсним, па чак и међусобно противуречним аспектима – аспектима географско-сакралним, идеолошким, дубинско-психолошким, конспиролошким… и, надасве, религијским. Јер, прави корени американизма су религијски. Џорџ Вашингтон је први поистоветио Америку са хришћанским, постапокалиптичким „Новим Јерусалимом“. Тиме је, уједно, по први пут јасно изречена идеја да је америчка заједница – нација, држава или нека нова црква? – неким дубоким јазом одељена од Европе, па и од „остатка света“. Видећемо да то није неко ново политичко искуство (демократија). Роба коју Америка нуди својим клијентима је једна нарочита есхатологија. 

„Вук и јагње, једно поред другог“

С тим је у вези једна важна примедба. Томас Молнар, у својој Американологији, скреће нам пажњу на Нибурово запажање према којем, после силаска с брода или из авиона, дошљаци у Америку доживљавају потпуну промену менталитета, замишљајући да су за собом оставили „не само своју земљу порекла, већ и сам источни грех, са свим његовим последицама (ратови, глад, оскудице)“.

Свест о америчкој посебности, бар за протекла два века, није била страна како европским, тако ни америчким политичарима и интелектуалцима. Појам „Запада“, који је створен у Америци на почетку деветнаестог столећа требало је да јасно потврди ову различитост, дефинитивно одвајајући Америку од Европе, у културном, политичком, и сваком другом смислу (првобитно „Запад“, као синоним за „Нови свет“, није укључивао Европу или само њен западни део у јединствену целину са Америком. Потом, током 20. века, присуствујемо нечем уистину запањујућем: „Запад“ почиње да се шири брзином метастазе, прождирући стално нова и нова пространства, и бацајући једну тешку сенку на остатак планете.)

Почетком прошлог века, амерички председник Џеферсон говорио је о „одвојеној, америчкој хемисфери“, у којој ће, како је предвиђао, „вук и јагње живети у миру, једно поред другог“ (а што, наравно, никад неће бити могуће у Европи или неком другом делу света). Управо од овог америчког председника можемо следити јасно формулисане оне политичке идеје које ће се, било у својој религиозној форми, било у свом лаицизираном облику, непрекидно јављати кроз читаву америчку политичку историју. (Сасвим прецизно, ове идеје почивају на религиозној основи, да би се затим, током двестагодишње историје, све чешће појављивале у свом урпошћеном, лаицизираном виду).

Потпуно и истинско застрањивање

Реч је о идеји да Америка отелотворава савршено друштво, неку врсту реализоване и постварене утопије, на основу чега Американцима, као новом „изабраном народу“, припада привилеговано место и значај. Све док остали буду истрајавали у својим „настраностима“, Америка ће бити принуђена да их на сваки начин мења, извршавајући своју тобожњу мисију.

Постојање других народа, њихових традиција и култура, у том случају, за Америку има значење инцидента. Попут Вудроа Вилсона, многи међу америчким политичким вођама сматрали су да ће, пре или касније, читав свет сасвим добровољно прихватити америчка решења и њено друштвено устројство; уколико се то не деси, међутим, било би сасвим оправдано применити силу.

С друге стране, ово је за многе мислиоце био разлог да у америчкој цивилизацији препознају поједине патолошке црте или чак потпуно и „истинско застрањивање“ (Т. Молнар). Какво год предубеђење имали о њеној култури и наслеђу, оваквом начину мишљења морамо признати непобитну заснованост. Заиста, постоји ли било шта у Америци што, по свом карактеру, није екстремно, карикатурално или гротескно?

Историчари нас подсећају да су „оци оснивачи“ Америке били пуританци, као и да су многе друге екстремне протестанске секте, убрзо по открићу Америке, као магнетом биле привучене на крајњи Запад, тражећи уточиште на „Новом континенту“.

Свима њима било је заједничко проповедање екстремног морализма и радикалне демократије, али само у оквирима уских, строго одвојених заједница „посвећених“. Макс Вебер указује да је калвинизму у Енглеској успело да прво дубоко промени традиционални систем привређивања, а потом и да сруши или суштински измени традиционалну монархију. 

Божји град на земљи

Али, калвинизам је представљао пре нову религију него једну од многобројних хришћанских заједница или секти. У основи Калвиновог учења била је идеја о предодређености за спасење – оно је припадало малобројној шачици „изабраних“ – и, на другој страни, „вечито проклетство“ и страдање, намењено презреној маси „људи света“. 

Пуританизам је стога у потпуности искључивао милосрђе („Божју осуду“ ни на који начин није било могуће изменити), доносећи „изабранима“ осећање посвемашње изолованости и надмоћи, често и непријатељства према осталом човечанству. Крајњи циљ ове револуционарне и, „у самом свом основу, нихилистичке идеологије“ (И. Шафаревич) било је, међутим, успостављање савршеног друштва, грађеног „на новим основама“, по примеру нове градње Јерусалимског храма.

Од посебног је значаја чињеница да за пуританце појам нације није имао никакву важност и да су се пуританци, чак и у властитој отаџбини, осећали као емигранти, односећи се непријатељски према свакој историјској традицији: „Омиљени лик њихове литературе“, уочава Шафаревич, „јесте странац, избеглица, ходочасник“. 

Ипак, захваљујући у првом реду пуританском наслеђу, као и политичким традицијама које су из њега проистекле, у Америци је, за релативно кратко време, успело да се развије друштво које се у потпуности еманциповало од европске традиције и које због 

тога, за дуги низ година, није престајало да изазива европску радозналост.

Подвуцимо, међутим, још једном: радикални циљ пуританске идеологије – успостављање Божјег града, „Небеског Јерусалима“ на земљи – пре је мистичан него чисто рационалан, и могуће га је разумети тек у оквирима неопротестантске политичке теологије американизма, премда управо та чињеница, очигледно, стоји у чудној контрадикцији с „хоризонталношћу“ и крајњим прагматизмом америчког друштва. И када је сам Вашингтон изјавио: „Сједињене Државе су Нови Јерусалим, Божјим Промислом предодређене“, итд, није то била никаква испразна стилска фигура ни пука реторичка конвенционалност. Била је то јасна и прецизна формулација политичке мисије Америке, есхатолошке по својој садржини, једна врста месијанске објаве. И баш је та идеја „Новог Јерусалима“ (и, ништа мање, нејасне есхатолошке наде које је она будила), покретала шарене поворке верника ове нове религије ка новој „Обећаној земљи“, ка „Новом Ханану“, на тако чудесан начин изроњеном из мора, ка оној „митској Америци“ у чијој изненадној појави на хоризонту европске и светске историје заиста има нешто дубоко загонетно. 

Бујице крви „проклетих“

Али, постоји једна још значајнија противуречност у тој вери у ново „Златно Доба“, зачето на тлу Америке. Вери неприхватљивој једном хришћанину јер, као што је то добро познато, у есхатолошкој драми Другог доласка Христовог, силазак „Града Господњег“ не претходи него, напротив, услеђује појави Антихриста и самом Крају света. Штавише, управо је Антихрист тај који обећава лажно „Златно Доба“, мимо (или пре) Другог доласка.

Нема сумње, дакле, реч је о „изврнутој“ есхатолошкој перспективи или чак о пародији истинске (хришћанске) есхатологије. Тако је, уопште узев, присуство апокалиптичких мотива веома снажно наглашено у свим видовима америчке религиозности, и не само у њима, већ и у производима америчке масовне културе (књижевност, филм, масовна култура). Занимљиво је при том да су Американци у исто време историјски оптимисти, чврсто уверени у неминовност сталног прогреса. Сада нам је очигледно и зашто. „Happy end“ – то је нешто што се, у америчком случају, већ догодило. Апокалиптички сценарио – оне бујице крви „проклетих“ које с толико зле страсти описују телевизијски проповедници – догодиће се, али само Старом и од Бога већ осуђеном, „проклетом“ свету. Не и „Новој земљи“ Откровења Светог Јована Богослова, Америци која шири своју лажну месијанску објаву, своју фарсичну „Благовест“. Другим речима, Америка се већ налази с оне стране Апокалипсе, дубоко уроњена у благостање Новог миленијума, новог „Златног доба“, или „Ере Водолије“, с оне стране Времена и Историје (благостања схваћеног такође на пародичан начин, као материјално благостање Америке, што је још један, директан „доказ“ истинитости нове вере). Тако се њена мисија састоји управо у томе да ову поруку о Крају Времена пренесе, саопшти остатку човечанства. На чисто политичком плану, то значи бригу о извозу сопственог, „спасоносног“ политичког модела. Не чуди нас, најзад, ни то што Америка, иначе прогресивна и човекољубива, поседује и своје друго лице, свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њено „Јеванђеље“. То је лице оног „Милосрдног анђела“ који је с јаросним гневом разарао Србију, и не само њу. У ствари, реч је о акту милосрђа, јер ван америчког „Јеванђеља“ нема спасења. 

„Добра Америка – лоша Европа“

Идеја председника Џеферсона о одвојеној хемисфери хронолошки је прва у низу политичких идеја, погледа и доктрина које су настојале да пуританске представе о „доброј“ и „некорумпираној“ Америци (насупрот у грех утонулој и исквареној Европи), преточе у политичку реалност. Монроова доктрина забрањивала је мешање било које европске силе у „америчку“ хемисферу, али овде, према мишљењу једног од високих државних функционера из епохе председника Вилсона, сувереност осталих држава на америчком континенту представља „случајност“ и за САД нема никакав оперативни значај.

Пошто се ова забрана темељи на моралној, вредносној оцени, односно на потреби да се „добра“ Америка заштити од потенцијално лоших утицаја из Европе који би у будућности могли да је угрозе – подразумева се да сличан захтев не би имао никакво ваљано утемељење уколико би га, са своје стране, изнели Европљани или Азијати, у намери да своје сфере заштите од америчког мешања (Америка је, како то стално понављају њени емисари, не само „најдемократскија“, већ и „најморалнија“ светска сила).

Ово су уједно претпоставке на којима се заснивају обе, наизглед непомирљиве крајности америчке спољне политике, како „изолационизам“, тако и агресивни „интервенционизам“; први почива на идеји изолације од „исквареног остатка света“, други на идеји да се остали народи дословце колонизују, прихватајући америчке моделе и њен начин мишљења, како би Америка најзад престала да осећа своју изузетност. (То је, такође, један од скривених и недекларисаних циљева тзв. изолационизма. Приметимо и да су исту ту дилему морали да решавају ништа мање месијански настројени бољшевици, само што се она тада формулисала на нешто другачији начин: као избор између изградње социјализма у једној земљи и „светске револуције“ троцкиста.) 

„We are a moral people“ 

С тим у вези, подсетимо се и на идеју о „Богом показаној судбини Америке“ (израз је настао 1845. године). Стимсонова доктрина захтевала је непризнавање „силом изнуђених територијалних промена“. У пракси, она је убрзо довела до погоршавања сукоба широм света, јер су САД узурпирале право да процењују које територијалне промене могу бити признате а које не. Сличне погледе о америчкој посебности, уосталом, делили су и многи други амерички председници, државници, стратези и политичке вође – готово без изузетка. Списак би могао да се продужава скоро унедоглед.

Уопште, за америчку спољну политику типична је ова, увек морализаторска перспектива („We are a moral people“), која се, међутим, на запањујуће лак начин, спаја са крајњим аморализмом кад год се поведе реч о Америци и њеним посебним интересима. Тако је, на пример, још 1948. године, шеф стратешког одељења Стејт Департмента, Џорџ Кенан, предлагао дефинитивно напуштање „нејасних циљева“, као што су „људска права“ и пропагирање „либералне демократије“, сматрајући да ће САД ионако ускоро бити приморане да наступају с позиције силе, како би очувале свој „несразмеран, привилегован положај“. Савршено разумљиво, јер: „Бог нас је благословио, попут Новог Израиља!“ – то је рефрен који, изненађујуће често, понављају протестантски пастори и политички лидери ове земље. Дакле, „Бог нас је привилеговао 

као ниједну другу нацију на земљи!“ – и, управо због тога, додаће још један идеолог неопротестантизма, „ми имамо право да захтевамо од свих других да се потчине нашој вољи“.

Запажамо најзад још нешто: постојаност те уистину тоталитарне воље, која се не мења у својој жељи за потчињавањем, и коју не ограничава ништа друго, никакав виши обзир, сем конкретних, фактичких могућности њеног реализовања. 

Епоха глобалне Америке

Следећи, стварно или само декларативно, исте политичке традиције, председник Буш је, у време америчке интервенције у Персијском заливу, заузимао позу и реторику проповедника и моралног учитеља, упућујући поруке које Европљанима могу да звуче једино смешно или гротескно. Тако је, на пример, за председника Буша америчка нација је „најпунија љубави“, а њена војна сила надахнута је идејом „тријумфа моралног поретка у свету“.

Баш од времена овог америчког председника, међутим, датира и једна, релативна новина. Први пут званично прокламован, „нови светски поредак“ отворио је епоху планетарних амбиција Запада, епоху глобалне Америке, Америке пројектоване до крајњих тачака планете. Наступило је време у коме Запад најзад напушта свој привилеговани забран, устремљујући се ка осталим континентима и, изнад свега, ка самом срцу Евроазије.

Тако, разнородни народи и земље, државе и религије, етноси, људске расе, културе, итд… сви они данас стоје пред јединственим избором. Дилема је, међутим, непостојећа, јер иза „новог светског поретка“ стоји један моћан покретач: САД, са својом војном силом, средствима економске и политичке принуде, уценама, блокадама, интервенцијама, санкцијама… Треба прихватити, и то сасвим добровољно, лажни месијанизам Америке, њену лажну религију и њено пародично „Јеванђеље“; „Благовест“, коју доноси читавом човечанству, како би га, наводно, увела у ново „Златно доба“. Прихватити, јер нам то налаже сам „здрав разум“, с пуном свешћу да није реч само о спољашној промени, о пукој промени у стилу одевања или „начину живота“.

Американизовати се, то значи подредити се једном лажном месијанском центру, мењајући саме структуре мисли и бића. Американизовати се, то значи одустати од саме европске идеје и од посебне европске – дакле, аутентичне – судбине. Али, да ли је то заиста пут који води право у рајско благостање новог „Златног доба“? Или, напротив, ка правом испуњењу новозаветних апокалиптичних пророчанстава, с којим ће се, у најскорије време, суочити целокупно човечанство? Многи знакови и догађаји – они који су се већ одиграли и они који ће се тек одиграти – говоре да је у питању ово последње. 

Напомена: Митску Америку и ‘‘Благовест’‘ Америке аутор је објавио у књизи Повратак мита, издање Нишког културног центра (Библиотека Алмагест, књ. 5), 2010. http://www.srpskilist.net