EVROAZIJA ZA POČETNIK

EVROAZIJA ZA POČETNIKE ILI ALEKSANDAR DUGIN: PETAR NIKOLAJEVIČ SAVICKI I SREDIŠNJA ZEMLJA

Novi Standard će pod zajedničkim nadnaslovom Evroazija za početnikeobjaviti seriju najvažnijih tekstova o evroazijstvu

SUDBINA EVROAZIJCA Petar Nikolajevič Savicki (na slici levo sa N.S. Trubeckojom i P. P. Suvčinskim) (1895-1968) je, po svoj prilici, prvi (i jedini) ruski autor za koga se u punom smislu reči može reći da je geopolitičar. Po obrazovanju je ekonomista, učenik V. Vernadskog i P. Struvea. Pre rata je bio blizak kadetima. Posle revolucije je emigrirao u Bugarsku a potom prešao u Čehoslovačku. Zajedno sa knezom N. S. Trubeckim, je 1921. došao na čelo evroazijskog pokreta, u kome su geopolitički činioci igrali centralnu ulogu. Upravo se Savicki najviše od svih evroazijaca interesovao za geopolitiku.

Njegov svetonazor se, kao i kod većine drugih evroazijaca, oblikovao pod uticajem radova slovenofila – Danilevskog, a naročito Leontjeva. To je bila podvrsta revolucionarnog slovenofilstva spojenog sa težišnom idejom posebnosti istorijskog identiteta “Velikorusa”, nesvodive kako na versku, tako i na etnički slovensku suštinu. Oni su u tom aspektu bili najbliži Konstantinu Leontjevu, koji je formulisao najvažniju tezu – “slovenstvo postoji, slovenizma nema”, tj. “etnička i lingvistička bliskost slovenskih naroda nije dovoljan osnov da bi se moglo govoriti o njihovom kulturnom i karakternom jedinstvu”. Evroazijski projekat je po izboru omiljenih tema i koncepcija bio začuđujuće blizak nemačkim konzervativnim revolucionarima. Evroazijci su, isto kao i konzervativni revolucionari, težili ka spajanju vernosti izvorištima sa stvaralačkim uzletom u budućnost, ukorenjenosti u ruskoj nacionalnoj tradiciji sa socijalnim modernizmom, tehničkim razvojem i politikom netradicionalnih oblika. Na tome je zasnovan i oprezno pozitivan odnos evroazijaca prema Sovjetskoj Državi i Oktobarskoj revoluciji.

I pored naklonosti prema Sovjetima, svojstvene ne samo otvoreno prosovjetskom krilu evroazijaca (pariski kružok koji je izdavao list Evroazija) sa kojim je Savicki zvanično raskinuo odnose, nego i najumerenijim i “konzervativnim” elementima, nakon što je sovjetska armija 1945. godine osvojila Prag, Savicki je uhapšen i osuđen na 10 godina zatočeništva u logoru. Tamo se upoznao sa sinom pesnika Nikolaja Gumiljova Lavom, koji je postao njegov učenik, a potom i jedan od najboljih savremenih ruskih etnografa i istoričara. Savicki se 1956. godine posle rehabilitacije vratio u Prag, gde je kroz 12 godina i umro.

RUSIJA-EVROAZIJA Osnovna ideja Savickog leži u tome da Rusija predstavlja posebnu civilizacijsku tvorevinu definisanu kroz kvalitet “središnjosti”. Jedan njegov članak Geografski i geopolitički osnovi evroazijstva (1933) počinje sledećim rečima: “Rusija se sa mnogo više osnova od Kine može nazvati ‘Središnjom Državom’“.

Dok “središnjost” Nemačke, Mittellage, ograničava evropski kontekst, a sama Evropa je tek “zapadni rt” Evroazije, Rusija zauzima centralnu poziciju u okvirima čitavog kontinenta. “Središnjost” Rusije je za Savickog osnov njenog istorijskog identiteta – ona nije deo Evrope niti je nastavak Azije. Ona je samostalni svet, samostalna i posebna duhovno-istorijska geopolitička realnost koju Savicki naziva “Evroazija”.

Taj pojam ne označava kopno niti kontinent, nego ideju odraženu u ruskom prostoru i ruskoj kulturi, istorijsku paradigmu, posebnu civilizaciju. Savicki sa ruskog pola iznosi koncepciju istovetnu sa Makinderovom geopolitičkom slikom – samo što apstraktni “razbojnici kopna” ili “centrifugalni impulsi iz geografske osovine istorije” kod njega stiču jasno izražene obrise ruske kulture, ruske istorije, ruske državnosti, ruske teritorije. Rusija-Evroazija se kod Savickog pojavljuje u istom svetlu u kome i Raum kod Racela i, još preciznije, Grossraum kod Šmita.

Dok Makinder smatra da iz pustinja heartland-a polazi mehanička pobuda koja priobalne zone (“unutrašnji polumesec”) primorava na stvaranje kulture i istorije, Savicki tvrdi da Rusija-Evroazija (= heartland Makindera) upravo i jeste sinteza svetske kulture i svetske istorije, razgranata u prostoru i vremenu. Pritom priroda Rusije saučestvuje u njenoj kulturi.

Savicki Rusiju shvata geopolitički, ne kao nacionalnu državu, nego kao posebni tip civilizacije sastavljene iz nekoliko sastavnih delova – arijevsko-slovenske kulture, tursko-tatarskog nomadstva i pravoslavne tradicije. Sve zajedno stvara jedinstvenu “središnju” tvorevinu, koja predstavlja sintezu svetske istorije.

Savicki Velikoruse ne smatra samo za ogranak istočnih Slovena nego za posebnu imperijalnu etničku tvorevinu, u kojoj se spajaju slovenski i tursko-tatarski supstrati. To ga dovodi do važne teme – teme Turana.

TURAN Obraćanje Turanu kao pozitivnom opredeljenju užasavalo je mnoge ruske nacionaliste. Time je Savicki posredno opravdavao tatarsko-mongolski jaram, zahvaljujući kome je “Rusija stekla svoju geopolitičku samostalnost i očuvala svoju duhovnu nezavisnost od nasilničkog romano-germanskog sveta”. Takav odnos prema tursko-tatarskom svetu trebalo je potpuno da odvoji Rusiju-Evroaziju od Evrope i njene sudbine, da obrazloži etničku jedinstvenost Rusa.

“Bez tatarstva ne bi bilo ni Rusije” – ta teza iz članka Savickog Stepa i sedelaštvo bila je ključna formula evroazijstva. Odatle se direktno prelazi na čisto geopolitičku tvrdnju:

“Recimo otvoreno: zapadnoevropskom osećaju mora je u prostoru svetske istorije sučeljen kao ravnopravan, premda oprečan, jedino mongolski osećaj kontinenta; međutim, kod ruskih ‘pionira’, u opsežnosti ruskih osvajanja i pokoravanja isti je taj duh, isti osećaj kontinenta”.

I dalje: “Rusija je naslednica Velikih Kanova, nastavljačica Džingisovog i Timurovog dela, ujedinitelja Azije. (...) U njoj su istovremeno spojene ‘sedelačka’ i ‘stepska’ istorijska stihija”.

Fundamentalnu dvojakost ruskih predela – podelu na Šumu i Stepu – primetili su još slovenofili. Kod Savickog se geopolitički smisao Rusije-Evroazije pojavljuje kao sinteza te dve realnosti – evropske Šume i azijske Stepe. Pritom, takva sinteza nije prosto preklapanje dva geopolitička sistema nego nešto celovito, originalno, nešto što poseduje svoje sopstveno merilo i metodologiju ocene.

Rusija-Evroazija se ne može u potpunosti svesti na Turan. Ona je nešto više. Za razliku od Evrope, koja sve što prevazilazi okvire njene “priobalne” svesti smatra za “varvarstvo”, samokvalifikacija Rusa kao “nosilaca mongolskog duha” predstavlja izazov koji razotkriva istorijsku i duhovnu nadmoć evroazijaca.

MESTORAZVOJ Najavažniju ulogu u teoriji Savickog ima koncepcija “mestorazvoja”. Taj termin je analog pojma Raum u tumačenju Racelove “političke geografije” i nemačke geopolitike (+Kjelen) u celini. U tom pojmu se odražava “organicizam” evroazijaca koji u potpunosti odgovara nemačkoj “organicističkoj” školi i oštro odudara od pragmatizma anglosaksonskih geopolitičara. Da je Spajkmen bio upoznat sa radovima Savickog, njegovo negodovanje povodom “metafizičkog nonsensa” bilo bi još snažnije nego u slučaju sa Haushoferom. Tako Savicki u tekstu Geografski pregled Rusije-Evroazije piše:

“Socijalno-politička sredina i njena teritorija se za nas moraju sliti u jedinstvenu celinu, u geografsku jedinku ili predeo”.

To i jeste suština “mestorazvoja”, u kome se objektivno i subjektivno slivaju u neraskidivo jedinstvo, u nešto celovito. To je konceptualna sinteza. U istom tekstu Savicki nastavlja: “Neophodna je sinteza. Neophodno je umeće da se odjednom gleda na socijalno-istorijsku sredinu i na teritoriju koju ona zauzima.”

U tome je Savicki blizak De la Blanšu. Slično francuskom geopolitičaru, koji nedeljivost Francuske obrazlaže jedinstvom kulturnog tipa nezavisno od etničke pripadnosti žitelja Alzasa i Lorene, Savicki smatra da “Rusija-Evroazija jeste ‘mestorazvoj’, ‘jedinstvena celina’, ‘geografska jedinka’ – geografski, etnički, privredni, istorijski itd. (i tsl.) ‘predeo’ istovremeno”.

Rusija-Evroazija je takav “mestorazvoj” koji je integralni oblik postojanja mnogih manjih “mestorazvoja”. To je Šmitov Grossraum sastavljan iz čitave hijerarhije manjih Raum-ova.

Evroazijci su uvođenjem pojma “mestorazvoja” izbegavali pozitivističku neophodnost da analitički raščlanjuju istorijske fenomene i raspoređuju ih u mehaničke sisteme – primenjivo ne samo na prirodne nego i na kulturne pojave. Pozivanje na “mestorazvoj” i “geografsku jedinku” omogućilo je evroazijcima da izbegnu suviše konkretne recepte u vezi sa nacionalnim, rasnim, verskim, kulturnim, jezičkim i ideološkim problemima. Geopolitičko jedinstvo koje su intuitivno osećali svi žitelji “geografske osovine istorije” samim tim je sticalo novi jezik, “sintetički”, nesvodiv na neprikladne, fragmentarne analitičke koncepcije zapadnog racionalizma.

U tome se Savicki takođe potvrdio kao naslednik ruske intelektualne tradicije koja je oduvek težila poimanju “celovitosti”, “sabornosti”, “sveopšteg jedinstva” itd.

IDEOKRATIJA Veoma važan aspekt teorije Savickog je princip “ideokratije”. Savicki je smatrao da evroazijsku državu treba graditi polazeći od iskonskog duhovnog impulsa, odozgo nadole, što znači da se čitava njena struktura mora stvarati u saglasnosti sa Idejom a priori i na čelu te strukture mora se nalaziti posebna klasa “duhovnih vođa”. Taj stav je veoma blizak Šmitovim teorijama o “odlučnom” “duhovnom” impulsu na izvorištima nastanka Grossraum-a.

Ideokratija je pretpostavljala prvenstvo nepragmatičnog, nematerijalnog i nekomercijalnog prilaza državnom uređenju. Vrlina “geografske ličnosti” je, po Savickom, u sposobnosti uzdizanja nad materijalnom nužnošću, uz organsko uključivanje fizičkog sveta u jedinstveni duhovno-stvaralački impuls globalnog istorijskog delanja.

Ideokratija je termin koji objedinjuje sve oblike nedemokratske neliberalne vladavine zasnovane na nematerijalističkim i neutilitarističkim motivacijama. Pritom Savicki izbegava da precizira taj pojam koji može biti oličen u teokratskoj sabornosti, narodnoj monarhiji, nacionalnoj diktaturi, pa i u partijskoj državi sovjetskog tipa. Takva širina termina odgovara čisto geopolitičkim horizontima evroazijstva koji obuhvataju ogromna istorijska razdoblja i geografske prostore. To je pokušaj da se najtačnije izrazi intuitivna volja kontinenta.

Ideokratija je očigledno direktno suprotna pragmatično-komercijalnom prilazu koji dominira u učenjima Makindera, Mehena i Spajkmena. Tako su ruski evroazijci konačno objasnili ideološke termine u kojima se istorijski ispoljavala sučeljenost Mora i Kopna. More je liberalna demokratija, “trgovački poredak”, pragmatizam. Kopno je ideokratija (svih podvrsta), “hijerarhijska vladavina”, prevlast verskog ideala.

Pogledi Savickog na ideokratiju sazvučni su idejama nemačkog sociologa Vernera Zombarta, koji je sve socijalne modele i tipove delio na dve uopštene klase – “heroje” i “trgovce”. Termin “heroj”, “heroizam” na geopolitičkom nivou gubi metaforički, patetički smisao i postaje tehnički termin za označavanje pravne i etičke osobenosti ideokratske vladavine.

SSSR I EVROAZIJSTVO Ogromna je uloga Petra Savickog i, šire, ruskog evroazijstva u razvoju geopolitike kao nauke. U zapadnim udžbenicima je začuđujuće malo pažnje posvećeno tom pravcu. U Savickom imamo savim svesnog, odgovornog i merodavnog geopolitičara, koji punovredno i obrazloženo izražava stav heartland-a, i to polazeći od njegovih najdubljih – ruskih – oblasti. Geopolitičko učenje Savickog predstavlja direktnu antitezu pogledima Mehena, Makindera, Spajkmena, De la Blanša i drugih “talasokrata”. Sem toga, samo se u ovom slučaju radi o celovitom i iscrpnom izlaganju alternativnog učenja koje podrobno pretresa ideološke, ekonomske, kulturne i etničke činioce. Savicki i evroazijci predstavljaju izraz, koristeći terminologiju Karla Šmita, “nomosa Zemlje” u njegovom aktuelnom stanju, dosledne ideologe “telurokratije”, mislioce Grossraum-a alternativnog anglosaksonskom Grossraum-u.

Poređenje ideja ruskih evroazijaca sa teorijama nemačkih geopolitičara-kontinentalista (Haushofer, Šmit itd.), koji su takođe pokušavali da izgrade sopstvenu geopolitičku teoriju kao antitezu “Pomorske Sile”, pokazije da su Nemci prešli samo pola puta u tom smeru, dok kod Rusa (u prvom redu Savickog) imamo celovitu i neprotivrečnu punovrednu sliku sveta. U tom smislu može se izvesti određeni zakon: “Što su pogledi nemačkih kontinentalista bliži ruskom evroazijstvu, što potpunije prihvataju Ostorientierung, to su njihova učenja doslednija, logičnija, a njihovi na geopolitici zasnovani politički projekti delotvorniji”.

U tom smislu su se Savickom najviše približili germanski nacional-boljševici – konkretno Ernst Nikiš – koji su bili svesni dvojakosti geopolitičkog položaja Nemačke, čija je “središnjost” relativna i drugostepena u poređenju sa apsolutnom kulturnom i kontinentalnom “središnjošću” Rusa. Otuda su oni izvodili zaključak da Nemačka ne može polagati pravo na ulogu geopolitičke sinteze, da mora napraviti izbor između jugozapadne, slovenofobske, katoličke i u pojedinim aspektima “talasokratske” (buržoaske) Nemačke (zajedno sa Austrijom) i severoistočne germano-slovenske, socijalističke, rusofilske, protestantske i spartanske Prusije. Nikiš je autor čuvene geopolitičke teze – “Evropa od Vladivostoka do Flesinga” i samo takav nemački prilaz se skladno uklapa u dosledno kontinentalno evroazijstvo. Prirodno da je linija austrijskog katolika, antikomuniste i slovenofoba Hitlera – ma koliko pojedini istorijski znatno odgovorniji konzervativni revolucionari i geopolitičari pokušavali da je doteraju – neminovno dovela do toga da je Nemačka zadugo izgubila svoje istorijsko biće posle košmarnog poraza nanetog upravo od onih sila koje bi Nemcima, da su s njima bili u “večnom savezu”, jedine mogle obezbediti učešće u svetskoj vladavini telurokratije.

Sovjetska realnost se u geopolitičkom smislu u mnogo čemu podudarala sa koncepcijama Savickog i drugih evroazijaca, mada nema verodostojnih podataka o njihovom direktnom uticaju na sovjetsko rukovodstvo. U mnogo čemu bliski evroazijcima, smenovehovci i nacional-boljševici – posebno Nikolaj Ustrajlov – očigledno su uticali na boljševike, a naročito na Staljina, mada nikada nisu zauzimali visoke položaje i često su život završavali u logorima. Neki evroazijci – Efron, Karsavin itd. – otvoreno su sarađivali sa SSSR, ali ni oni za to nisu dobili nikakvu zahvalnost. Međutim, analiza sovjetske spoljne politike – sve do početka perestrojke – navodi na zaključak da je ona stalno sledila upravo evroazijski kurs, nikada to otvoreno ne izjavljujući.

I ovde se mogu samo iznositi pretpostavke: ili je postojala izvesna nepoznata organizacija unutar sovjetskog režima koja se rukovodila idejama Savickog, prilagođavajući ih aktuelnim političkim realnostima i zaodevajući u “marksističku” leksiku, ili je objektivni položaj heartland-a primoravao SSSR da mahinalno preduzima iste one korake koje bi morala činiti geopolitički svesna kontinentalna država – Evroazija.

dug20014a

Iz knjige A. G. Dugina “Osnovi geopolitike”, tom I, izd. Ekopres, Zrenjenin, 2004.

Prevod Sava BABIĆ

Odabrao i priredio Ivan ĆUPIN

ponedeljak, 20 januar 2014 

http://www.standard.rs/evroazija-za-pocetnike-1-ili-aleksandar-dugin-pet...