ЕВРОАЗИЈСКА ВЕРЗИЈА ПОСТМОДЕРНЕ: ЕСХАТОЛОШКИ ИЗАЗОВ

ЕВРОАЗИЈСКА ВЕРЗИЈА ПОСТМОДЕРНЕ: ЕСХАТОЛОШКИ ИЗАЗОВ
 

Немачки конзервативни револуционар Артур Милер ван ден Брук је својевремено написао врло дубоке речи: “Вечност је на страни конзервативаца”. Вечност је на нашој страни. Полови великих светских сукоба народа, култура, цивилизација, вероисповести и идеологија представљају пројекцију архетипског стања – битке анђела. То је небеска војска добра која води бирку с демонима зла. То је вертикална, вечна надвременска основа велике драме. Бој анђела је изван времена, он се води увек. Он је утиснут у вечност, као структуришућа парадигма.

Сенка велике битке пада на историју, дајући времену смисао, садржај оријентацију. Тако историја постаје света – хијероисторија. Многи знаци и ликови указују на то да данас стижемо до пресудне црте те напете драме. И само предање каже да ће битка анђела, у коју су увучени људи, народи и царства земаљска, у “последње време” избити с посебном снагом, достићи гигантске размере, сасвим се приближити расплету.

Људи-саборци, (у етимолошкокм смислу – тј. “они који се заједно боре”) анђела. У литургијским православним ирмосима се каже: “није Бог човека много умањио од анђела”.
Већина традиција и вероисповести света поставља данас нашој цивилизацији једнозначну дијагнозу. Глобализам, глобализација, “Нови светски поредак”, “једнополарни свет”, припремана “светска влада” – то је све очитије кежење “кнеза овога света” стратешка конструкција “непријатеља Бога”.

Разне вероисповести дају глобализму и глобализацији разна имена: Хришћани “нови светски поредак” поистовећују са “антихристом”, муслимани с “даџалом”, ортодоксни Јевреји са “великим мешањем” (“ерев рав”). За хиндусе, то су хорде кали-југе. За будисте – демон мара и илузија.
С оне стране разлике у догмама, доктринама и ритуалима постоји посебна традиција – традиција арханђела Михаила, који у историји монотеистичких традиција игра изузетно важну улогу. Он је архистратиг, предводник анђеоских војски. То је традиција – “михаелски” тајни свет. То је танана припадност човека хијероисторији, право (и обавеза) да се заузме конкретно место у војсци једне од сукобљених страна. То је “позив у војску” под заповедништво небеског архистратига. Они који га чују, хитају да изврше

Евроазијство у својој врховној духовној димензији јесте пројекција михаелског начела, вертикалног надвременог светлосног стуба на историју у њеном финалном, редемпционом стадијуму.
У иконопису се архистратиг Михаил често приказује с мачем у једној руци и теразијама у другој. Теразије су символ суда.

Код немачког филозофа М. Хајдегера, у књизи “Holzwege” је садржано за нашу ствар веома важно претресање песме Рајнера Марије Рилкеа. Тамо се ради о “предавању теразија из руку трговца у руке Анђела”.

Ту би формулу требало узети за кључни слоган евроазијства. “Предавање теразија из руку трговца у руке Анђела”. “Нови светски предак”, “глобализам”, “једнополарни свет” – то је трговачко уређење, у њему претежу тржишне вредности, светско тржиште.То је поредак трговаца који у њему дају тон, успостављају критеријуме и парадигме.

Ми живимо у доба постмодерне. То значи да се Ново Доба modernity, завршило. Све што је било утемељено у доба Просвећености – социјални, културни, идеолошки, политички, научни и економски модели – исцрпљено је. Крочили смо у другачији свет, у доба постмодерне, и то је неповратно.
Постмодерна – то је глобализам, ултралиберализам, доминација једнополарносг света, првенство мрежа, укидање свих традиционалних облика идентитета – држава, вероисповести, нација, етноса чак и породица и полова. Уместо државе долази “отворено друштво”, уместо традиционалних вероисповести – секташтво и индиферентност, уместо народа – индивидуе, уместо полова – клонови, киборзи и продукти операција промене пола.

Данас је постмодернизам постигао историјску победу. Овог пута не само над традиционалним друштвом, већ и над самом модерном. И поново се, као у доба Просвећености, може сучељавати постмодерни. Истина, овога пута и архаичне конзервативне идеологије, и превазиђене идеологије модерне доспевају на исту страну барикада. У пракси се то сучељавање изражава у залагању за:
- националну државу против глобализације;

- геополитички дуализам копна и мора против “светског потопа” у виду тоталне победе атлантизма;

- традиционалну породицу и органску репродукцију деце против слободе операција промене пола, истополних бракова и клонирања

- друштвени идентитет против тоталне атомизације индивидуа;

- свет ствари и деловања против света “слика” и “екранских фалсификата”;

- реалну економију (“стару економију”) против финансизма, виртуелности, неекономије итд.
За оне стране модерне које нису доспеле у постмодерну, испоставило се да су у суштини наставак Традиције, и данас је све то с исте стране барикада. узгред, то омогућава алијансе конзервативаца и социјалиста итд.

Сетимо се сада оних тенденција које су у сам освит модерне одабрале да своју унутрашњу енергију инвестирају у идеологије које су по форми модернистичке, али по садржини немодернистичке. Управо су те инвестиције и чиниле основни живац савремене политичке и социјалне историје, садржај читавог Новог Доба.

Нешто слично се види и данас. Суочени с постмодерном, остаци традиционалног друштва (на пример, традиционалне вероисповести) и елементи модерне (на пример, социјализам, реална индустрија, национална држава) обрели су се с исте стране у положају формалне антитетзе постмодерни. То ново стање ствари захтева помно сагледавање. На површини како очито остаје само једно – прост импулс отпора постмодерни. Чиста реакција, одбијање. То већ није лоше, али ни издалека није довољно.

Јединственост евроазијства како политичке филозофије (из класе конзуервативно-револуционарних) састоји се у томе што оно јединственост нове ситуације схвата брже од других светоназора и (то је најважније!) не ограничава се отпором, већ предлаже да се унутрашња енергија инвестира у нови пројекат прихватајући изазов постмодерне, тражећи да овлада њеном формалном структуром, са спремношћу да у чудовишни језик глобализације смести радикално друкчију садржину која вуче корене из дубине премодерне, из Традиције. То значи, не просто залгање за старо, већ залгање за Вечно.

Aртур Милер ван ден Брук, истакнути теоретичар конзервативне Револуције, пријатељ Мершковског и преводилац радова Достојевског на немачки, у својој књизи “Треће Царство” пише: “Раније су се конзервативни револуционари супротстављали Револуцији, ми смо пак дужни да станемо на чело Револуције и одведемо је у другом правцу.”
Исто тако ми, евроазијци, морамо поступити с постмодерном. Иза нас су остале и Традиција коју је модерна превазишла, и поражене стране саме модерне. Нама је заштита потребна, не због њих самих. Морамо сачувати верност тајном смислу, вечности, михаелској светлости. И ради тога се може жртвовати форма. Да би се спасла садржина.

Дакле, евроазијство је постмодерна, али с радикално другачијом садржином.
Ми прихватамо изазов глобализације. “новог светског поретка” и слажемо се да су сазрела и већ неизбежна нова правила игре. Ми се не држимо грчевито за старо – ни у политици, ни у привреди, ни у култури. Али, ми имамо оригиналан и самобитан сценарио будућности: управо будућности, а не прошлости.

Принципи евроазијске постмодерне су следећи:

- нека одумре национална држава, али нека уместо ње не дође јединствена “глобална Империја” већ неколико континенталних империја (сазвежђе “империја” против Империје);
- нека се копнено начело отргне од конкретних граница и постане подједнако глобално као и “атлантистичке вредности” с претензијом на универзалност (то значи да се глобализму не треба супротставити локално, већ глобално), уместо воденог потопа – хераклитовски “екпирос” који ће исушити светске воде;

- нека се промени етика полова, али кроз враћање архаичним формама и у стваралачком неосакралном експерименту;

- нека индивидуа продре до врховних аспеката унутарњег “ја” кроз радикализовање искуства усамљености или одлучно успостави нове форме колективног идентиета – екстатичке и империјалне (ту дејствује принцип “екстатичке империје”);

- нека су “знаци” и баналне сенке екрана замениле собом ствари – ми морамо постати господари призора, преузети власт над диспозитивом знакова, подредивши себи режирање спектакла постмодерне;

- нека је виртуелна економија потиснула реалну – ми се морамо пробити у светињу над светињама електронских мозгова светске берзе и спојити управо оне жичице које се ни у ком случају не смеју спајати (операција: “Сорош на евроазијски начин”, рушење светских валута, али не зарад ћара, већ ради Велике Идеје)…

Ми морамо избити кроз постмодерну, као жива трава кроз мртав асфалт. То је пројекат евроазијске ризоме, гомољастог (и клупског) система. Ми смо у другачијем хиљадулећу. Чудно смо се задесили иза непролазне црте миленијума и сада с тешком аскетском радошћу усвајамо његов језик. Тај језик је ужасан, али ми хоћемо да на њему изградимо такву реч да оперативни систем западне у логичку противуречност и да се светски компјутер непроватно заблокира.

Евроазијство – то су михаелске светлосне струје, радикално другачији поглед на судбину света, на његов смисао и значење. Евроазијство – то је преиспитивање свих вредности, “предавање теразија из руку трговаца у руке Арханђела”, “Пурпурног Арханђела” (Сохраварди). Евроазијство – то је замена савремене парадигме михаелском парадигмом духа и вечности. Евроазијска глосолалија народа, култура и традиција – то је лепет анђеоских крила.

(Из. Александар Дугин, “Геополитика постмодерне”, Никола Пашић, Београд, 2009. година. стр. 56-60)