Геополитиком сам почео да се бавим пре 30 година. Када је Русија тек почињала да се осећа као део Глобалне цивилизације, Глобалног запада и сви су били оптимисти што се придружују Хуманизму: теорија грађанских права, теорија људских права, глобални свет. Започели смо овај процес, прихватили смо западњачки идентитет, напустили смо совјетски идентитет, на пре-совјетски идентитет царске Русије смо потпуно заборавили и покушали смо да будемо као сви други. Тада, док нисам био много укључен нити у совјетски, нити у либерални систем, открио сам геополитику коју је уобличио британски аутор, Халфорд Макиндер, покушавајући да објасни Велику игру између Британске империје и царске Русије преко појмова Поморске силе и Копнене силе.

Можда је у том тренутку ово било на дневном реду британске империјалне агенде или њихов начин да мисле о свету, али, у мојим очима је то била експлозија стварне, дубоке и вечне истине. Од тада сам пратио Макиндера и открио сам да је двадесетих година 20. века на Западу, међу белом руском емиграцијом постојао Евроазијски покрет. Постојала је и немачка геополитичка школа. Тако сам геополитику разумео као алат за дешифровање света. То је било почетком деведесетих. Од тада сам почео да радим и на развоју Евроазијске геополитичке школе, једине и главне руске геополитичке школе. Почев од гледишта заснованог на британској англо-саксонској визији света, чији је главни принцип Поморска сила против Копнене силе, обликовао сам симетричну стратегију: Копнена сила против Поморске силе, Копнена сила – Хартленд, Евроазија се сматра Субјектом, не Објектом.

Шта је, по макиндеру, Поморска сила? То није само Запад, то је Модерност, неповезана технологија, то је и Капитализам, и тржишно друштво, и Картагина против Рима или Атина против Спарте или Венеција против Византијског царства. Ради се о цивилизацији (Картагина) заснованој на материјалистичком економском приступу тржишту и стратешкој надмоћи на морима, на колонијалном ставу према другој цивилизацији (Риму), заснованој на потпуно другачијим вредностима. Копнена сила у средиште живота поставља достојанство, војну моћ, традицију, конзервативизам, националне интересе, породицу, вероисповест (Хришћанство, од једног тренутка). У геополитици се ради о пару: Модерност против традиције уписане у простор. Тако сам, након откривања геополитике, ову методологију применио на Русију. И, дошао до закључка да геополитика објашњава све што се сада догађа и све што ће тек доћи. Па сам, након примене ове методе на ране дане Руске Федерације, закључио да ће доћи до Великог рата континената, до неизбежног сукоба Копнене силе и Морске силе. Копнену силу, Хартленд, представља Русија, а Копнену силу представља Модерни глобализам или Постмодерни либерални Запад.

Ствари су кренуле током, радикално другачијим од онога који је Влада Русије, деведесетих, мислила да ће се следити. Али, чула ме је руска Војска и почетком деведесетих сам почео са предавањима у Генералштабу руске Војске. За њих је ово било апсолутно неопходно, јер им више нико није објашњавао шта се догађа у идеолошком смислу и заиста им је била потребна нека алтернатива. Није им било јасно зашто се НАТО пакт приближава нашим границама, иако смо напустили комунистичку идеологију. Они заиста нису разумели зашто. Али, уз геополитику, представљену Генералштабу, све је било барем логично и смештено у неки контекст. То је био почетак тајног напретка Господина Путина ка власти. Путин већ двадесет година, на миран начин, покушава да изведе реафирмацију суверенитета Копнене силе, Хартленда и Евроазије, али то се никога није тицало. Он је рекао да нико није хтео ни да чује, покушао је да све смести у неке гео-економске кораке и нико није разумео шта он ради.

И, најзад, постоји само једно објашњење шта се на Мајдану у Украјини догодило и шта се, уопште, догодило на пост-совјетском простору: Морска сила је искористила тренутак пада Совјестског савеза – и сада се приближавамо дискурсу нашег Председника, али у одређеном контексту – Морска сила је искористила тренутак пада Совјетског савеза да би преузела мора и контролисала ослобођени простор. Није се радило о идеологији, раси, етницитету, нити о вероисповести. Радило се само о геополитичкој игри, Великој игри, која је још једном започета. У таквој ситуацији, Путин је почео да мења правац пада Совјетског савеза. Јасно је да је за њега пад Совјетског савеза била геополитичка катастрофа. Кључна реч је “геополитичка” – “геополитичка катастрофа”, а не идеолошка, национална, нити расна или верска – геополитичка катастрофа. Суштина ове катастрофе је у бруталној или сировој чињеници: постављање контроле Поморске силе на територији око Русије, које, по логици ствари припадају Копненој сили. У геополитици нема неутралности, а Путин је започео успотаваљање контроле над пост-совјетским простором, следећи Бжежинског.

А, Бжежински је рекао: Русија неће повратити свој суверенитет без стицања утицаја над пост-совјетским простором, а пре свега над Украјином. Тако да се битка за Украјину приближавала од тренутка избора Путина као историјског руског вође, који покушава да одбрани наше геополитичке интересе. И, то је објашњење шта се догађа. Али, Поморска сила је наставила да узима делове пост-совјетског простора. Али, када је у делу постсовјетског простора на власт дошао неутрални или не тако анти-руски вођа – какав је био Јанукович – почели су одмах да га свргавају у операцији промене режима, која се звала Мајдан. Путин је на Мајдан одговорио поновним придруживањем Крима и дела Источне Украјине, али то није било довољно – то је било само дефанзивно деловање Хартленда против Поморске силе. Угроженост руских граница је била толико критична за Русију, да је следећа фаза сукоба била апсолутно неизбежна, ако се прати логика геополитике.