КАСЕМ СОЛЕИМАНИ, ХЕРОЈ МНОГОПОЛАРНОГ СВЕТА И НОВА ГЕОГРАФИЈА ВЕЛИКОГ РАТА КОНТИНЕНАТА

Атентат на Генерала Солеиманија у контексту Апокалипсе

Атентат на Генерала Касема Солеиманија, команданта специјалних снага Ал-Кудс,Корпуса  Исламске револуционарне гарде, 3. јануара 2020., америчким ракетама, био је посебан тренутак који је означио потпуно ново стање у распореду снага на Блиском истоку.

Како је Блиски исток огледало глобалних промена светске геополитике, овај догађај је од још већег значај, који се тиче светског поретка у целини. Није случајно што су многи посматрачи смрт Генерала Солеиманија, хероја борбе против Даеша у Сирији и Ираку, тумачили као почетак Трећег светског рата или, у најмању руку, као почетак америчког рата против Ирана. Изгледа да ирански ракетни напад на две америчке војне базе у Ираку, 8. јануара 2020. године, потврђује ову анализу: Солеиманијева смрт почетак “коначне битке“. Управо је тако овај догађај и схваћен у шиитском свету, у коме су ишчекивање краја света и доласка Махдија, Спаситеља, обећанима на крају времена толико снажни, да утичу не само на њихов верски поглед на свет, већ и на анализу свакодневних политичких и међународних догађаја. Шиити крај света виде као "последњу битку" између присталица Махдија и његових противника, снага Даџала. Сматра се да су Махдијеве присталице Муслимани (и Шиити и Сунити, али са изузетком струја попут вахабија и салафиста, који су виде као  екстремисти, ‘јеретици’ и  и ‘такфири’), док је Даџал, исламски антихрист, чврсто повезан са Западом, пре свега са Сједињеним државама. Већина пророчанстава каже да ће се коначна битка одиграти на Блиском истоку, а да ће се и сâм Махди појавити у Дамаску. Лик Махдија се, такође, може наћи међу Сунитима; док Шиити верују да је он „скривени Имам“ који је до данас остао жив, али “скривен“, Сунити тумаче Махдија као вођу исламског света ће се појавити на крају времена, како би повео одлучујућу битку против Даџала, у коме већина Сунита види материјалистичку и атеистичку цивилизацију савременог Запада, а сâмим тим и америчку хегемонију, као најагресивнију претходницу Запада.

Овај регион је, такође, непосредно укључен у друге апокалиптичке приче специфичне за остале вероисповести. Верници Израелци (Харедим), на примјер, очекују долазак Месије у Израел, са којим ће Јерусалимски храм, Трећи храм, бити обновљен. Изглед потоњег омета џамија Ал-Акса која се налази у Јерусалиму на месту где се налазио Други храм. Екстремне јеврејске секте, попут “Верници Храма на Гори“, више пута су покушавали да направе тунел испод Свете горе како би дигли у ваздух Ал-Аксу. То, природно, даје арапско-израелском сукобу посебну димензију. Убијени Генерал Солеимани је био на челу корпуса Исламске револуционарне гарде, назване "Ал-Кудс", што значи "Јерусалим", чији је главни циљ спречити Израелце да започну изградњу Трећег храма и ослободити Свету земљу од циониста. То би се, према веровањима Муслимана, требало догодити уочи последњих  времена.

Огроман утицај у Сједињеним државама имају екстремне евангеличке секте, које у духу “хришћанског ционизма“ тумаче догађаје у блискоисточној политици као увод у „Други долазак Христа“, по коме се сматра да „непријатељи Христа“ представљају "војску краља Гога" из "северне земље", коју еванђелисти традиционално повезују са Русијом. Русија, заиста, активно делује у Сирији и јача свој утицај широм читавог региона.

Ако све ово саберемо, тада слика постаје крајње злокобна: убиство Солеиманија припада овом контексту апокалиптичних очекивања и многи га тумаче као почетну тачку Армагедона, или, у најмању руку, као сличност са атентатом на надвојводу Фердинанда у Сарајеву, што је утицало на почетак Првог светског рата.

Дакле, атентат на генерала Солеиманија и напади одмазде, које је Иран извео на америчке базе су изузетно радикални догађаји, набијени темељним значењима и обилују тешко предвидљивим последицама.

Многополарност против унинополарности

Имајући у виду значај догађаја који су се већ догодили на сâмом почетку 2020. године, важно је започети њихову анализу у што општијем контексту. Овај контекст дефинише прелазак светског система са униполарног, који се обликовао крајем 20. века под недвосмисленом надмоћи Запада (конкретно, Сједињених држава), на многополарни, чије су контуре постајале јасније у односу на повратак Путинове Русије у историју, као суверене и независне силе и у односу на погоршање америчко-кинеских односа до трговинског рата.

У предизборној кампањи, председник Трамп је обећао бирачима да неће прихватати интервенције и да ће смањити политику неоимперијализма и глобализма, што га је учинило могућим заговорником мирног преласка на многополарност. Али, одлуком да изврши атентат на Солеиманија, Трамп је у потпуности негирао ту могућност и још једном потврдио да је Сједињеним државама место у друштву оних снага, које ће се очајнички борити за очување униполарног света. Овакво Трампово деловање је показало да му иза леђа вире амерички неокони и хришћански ционисти и воде догађаје до коначне битке. Али, ова битка – било да почиње сада или некада касније - већ се одвија у новим условима: успеси Русије у међународној политици, импресивни успон кинеске економије, као и постепено приближавање Москве и Пекинга учинили су многополарни свет реалним, представљајући на тај начин све друге земље и цивилизације - укључујући велике попут Индије, или регионалне, као што су Иран, Турска, Пакистан, земље арапског света, или Латинска Америка и Африка – уз могућност да одаберу своје место у овој антагонистичкој конструкцији: или да наставе да буду (и остану) сателити зЗапада (што значи заклињање и преданост мучној униполарности) или да буду на страни многополарног света и потраже своју будућност у овом контексту.

Самоубиство Доналда Трампа

Темељно ново стање ствари се створило након трагичних догађаја у Ираку, 3. јануара 2020. године: Генерал Солеимани, кога су Американци убили, био је органски део многополарног света и у тој равнотежи снага је представљао, не само Исламску револуционарну гарду или Иран у целини, већ и све присталице многополарности. На његовом месту могао би бити још руски војник кога Сједињене државе неосновано оптужују да је учествовао у поновном уједињењу са Кримом или у сукобу у Донбасу, турски генерал који се доказао у борби против курдских терориста или кинески банкар који је нанео значајну штету америчком финансијском систему. Солеимани је био симболична фигура многополарности, коју су убили заговорници униполарности, ван свих оквира и норми међународног права.

Одлучивши да ликвидира Солеиманија, Трамп је деловао са позиције чисто униполарне моћи - "Тако сам одлучио и тако ће и бити" - не обазирући се на последице, ризик од рата или на протесте свих других страна. Као и претходни амерички председници, Трамп је поступао у складу са следећом логиком: једино Сједињене државе могу етикетирати “добре момке” и “лоше момке” и могу да се понашају према “лошима“ како им одговара. Теоријски, и Путин, и Си Ђинпинг или Ердоган, такође, могу бири проглашени за лоше момке и тада би једино питање било да ли су они у стању да се одбране расположивим средствима, укључујући одбрану и против државног удара (са којим се Ердоган већ суочио) или против обојених револуција“ (са којима се Иран стално суочава и које Запад, уз помоћ “пете колоне“ либерала, стално покушава да спроведе и у Русији). Сâм Трамп је уверљиво и оштро критиковао такву политику претходних администрација, како републиканских, тако и демократских, али када је одлучио да убије Солеиманија, показао је да се од њих не разликује.

Ово је веома важан тренутак у прелазу из униполарности у многополарност. Трамп је изразио наду да ће се овај прелазак моћи да се одигра мирно, а у том случају Сједињене државе не би биле непријатељ многополарног света, него његов пуноправни учесник. Таква позиција би Сједињеним државама, теоријски, омогућила да значајно ојача свој положај водеће снаге у контексту многополарности и осигурала јој привилеговано место у многополарном клубу као целини. Те наде су нестале 3. јануара 2020. године, након чега је Трамп постао обичан амерички председник као и сви остали - не гори, али не ни бољи. Потврдио је статус Сједињених држава као империјалистичког змаја који је у агонији, који је луд, злобан и још увек опасан, али и без шансе да избегне “коначну битку“. Након тога, Трамп је прецртао и своју и будућу будућност Сједињених држава, као једног пола многополарног света. Притом је Америци потписао смртну казну у будућности.

За многополарни свет који јача, Сједињене државе више нису једна од субјеката процеса, већ бојекат, баш као што је Трамп, атентатом на Солеиманија, третирао не само Техеран, већ и Багдад, Анкару, Москву и Пекинг као “бјекте“ који представљају пуке препреке за јачање америчке хегемоније. То значи рат, будући да је сукоб униполарности и многополарности битка за статус субјекта. Данас не могу постојати два таква субјекта; може постојати само један, на чему је Трамп поново покушао да инсистира, или више од два, што је основа стратегије Русије, Кине, Ирана, Турске и свих других који прихватају многополарност.

Успех многополарних снага и нова равнотежа моћи: крај Америке

Ова анализа глобалне равнотеже снага, драматично изоштрава читаву структуру светске политике, јер ситуацију враћа политици у духу Џорџа Буша, Обаме или Хилари Клинтон. Трамп, који се тако саркастично ругао Хилари, данас се појавио у њеној одећи и у улози проклете вештице глобалисте. Али, догађаји последњих година – јачање позиција Русије на Блиском истоку и њени нарочито упечатљиви успеси у Сирији, зближавање Русије и Кине и преклапање пројекта Један појас, један пут са Путиновом евроазијском стратегијом, па чак и Трампови ранији  потези избегавања директног сукоба, који су омогућили јачање мултиполарних снага на Средоземљу (где је најважнију улогу имало зближавање позиција Путина и Ердогана) - већ су неповратно променили равнотежу снага. Прво и пре свега, ово се догађа на територији која је у суседству царства Армагедона, јер су је једногласно, мада са различитим предзнаком, препознале све врсте политичких апокалиптизама.

Развој догађаја који су неминовно уследили након убиства генерала Солеиманија, водиће ка сукобу на новом нивоу, са једне стране Сједињених држава и Запада, заједно са њиховим регионалним представницима као што су Израел, Саудијска Арабија и неке од заливских монархија, а са друге стране ммногополарне сила Русије, Кине, Ирана, Турске и других. Сједињене државе користе политику санкција и трговинских ратова против својих противника, тако да све већи проценат човечанства завршава под америчким санкцијама, и то не само у Азији, већ и у Европи, где су европске компаније (пре свега немачке) под санкцијама, јер учествују у пројекту Северни ток. Ово је ароганција америчке хегемоније, која своје “присталице“ третира као слуге и управља њима физички их кажњавајући. Сједињене државе немају пријатеље, имају само робове и непријатеље. У оваквом стању ствари,  “усамљена суперсила“ иде ка сукобу, овога пута са читавим остатком света. У било којој прилици, данашњи “робови“ ће, без сумње, покушати да избегну оно неизбежно – да буду препознати као колаборационисти униполарности.

Вашингтон није нипта научио из воље америчког народа, који је изабрао Трампа. Народ није гласао за наставак Бушове/Обамине политике, већ против такве политике, за њено радикално одбацивање. Америчке (а у ширем смислу и глобалистичке) елите нису то узеле у обзир, већ су све отписале као махинације “руских хакера“ и „блогера“. А сада, када је Трамп још једном делимично пружио руку агресивној глобалистичкој елити, која је изгубила сваки осећај за рационално, америчкој “тихој већини“ остаје само једна могућност: да у потпуности окрене леђа америчкој влади. Ако је и Трамп постао играчка у рукама глобалиста, то значи да су исцрпљене све легалне методе политичке борбе. У средњорочној перспективи, убиство генерала Солеиманија осетиће се и на почетку тоталног грађанског рата у сâмим Сједињеним државама. Ако нико не одражава вољу друштва, тада ће и сâмо друштво ући у посебно стање пасивне саботаже. То би се могло очекивати у Сједињеним државама Ако не Трамп, онда ће амерички народ, у духу културне и политичке традиције, изабрати многополарност и онда то неће бити са државом, већ против државе, коју је “отела“ глобалистичка елита и чему се чак ни особа број 1 у Белој кући не противи. Убиство Солеиманија значи крај Америке.

Униполарни табор је у дубокој кризи

Амерички партнери у Европи, тешко да су спремни за било какво оштро сукобљавање са многополарним клубом. Нити Меркел, која је добила још један шамар због Северног тока, нити Макрон кога опседају Жути прслуци и, који сада на овај или онај начин разуме да ће морати да се суочи са популизмом (отуда његов “посебан став“ о Русији и о пројектима за стварање европске војске), нити Борис Џонсон, који је тек сада успео да отргне Британију од гушења у мочвари либералне ЕУ (и мало је вероватно да ће тако брзо заменити свој тешко освојени, мада релативни суверенитет за ново ропство под америчким лудацима, који су изгубили сваки осећај за стварност) – нико од њих не гори од жеље да улети у ватру Трећег светског рата који разбуктава Вашингтон и да тамо буде спаљен без трага. НАТО се пред нашим очима распада због Турске, која више не подржава Сједињене државе буквално ни у чему, на Блиском истоку или у Источном Медитерану (који Турци називају „Плава домовина“, Mavi Vatan), што ће рећи да има своју област под сувереном контролом. Такође, безусловна и потпуно неразумна - или, могло би се рећи, очајничка, па чак и провокативна - јесте подршка Вашингтона Израелу, да поткопава односе са арапским, и шире, исламским светом. Истовремено, Трамп савезништво Сједињених држава са Саудијском Арабијом своди на финансијски договор, што није поуздана основа за било какав правни савез, за ​​који су Сједињене државе генетски неспособне.

Тако, Сједињене државе улазе у Трећи светски рат ,између униполарности у агонији и стално јачајуће многополарности, у условима који су много гори чак и у поређењу са онима из претходне администрације. У тим околностима, Трамп треба поново да буде изабран, док ће они, који су га натерали да убије Солеиманија све време покушавати да га склоне. Након убиства Солеиманија, и рат и мир нарушавају Трампов положај. Атентат на Солеиманија је кобна одлука која ће га уништити. Став оних десничарских европских популиста који су подржали овај Трампов самоубилачки гест, такође су знатно ослабљени. Поента није ни у томе што су они изабрали страну Америке, већ у томе што су заузимају за умирућу униполарност – а то може упропастити било кога.

Нове перспективе многополарног света

У овом контексту, земље које су под санкцијама, пре свега Русија, Кина и сâм Иран, већ су научиле да живе у тим условима и одговориле су на то развојем сопственог стратешког наоружања (Русија), економске структуре (Кина, укључујући и структуру ван њене територије у контексту огромног простора који покрива пројекат Један појас, један пут), независне енергетике (Иран) и независне регионалне геополитике (Турска). Сада остаје само прерасподела најјачих адута међу члановима многополарног клуба, а многополарност ће постати истински озбиљан и релативно нерањив противник. Што је овај противник јачи, то ће бити веће шансе да се избегне врућа фаза Трећег светског рата и да се сачека слом униполарности, који ће неминовно доћи сâм од себе.

Бројне последице атентата на генерала Солеиманија већ су јасне. Иран је прогласио Пентагон терористичком организацијом, исто као што је урадио и са Даешом, а то значи да би се иста ствар која се догидила генералу Солеиманију, могла догодити било којем америчком војнику. Како није било одговора на ракетни напад на америчке базе у Ираку, Иран ће бити потпуно уверен у своју борбену ефикасност и почеће да развија оружје са новом снагом, првенствено се ослањајући на Русију. Важно је да је у овим околностима Иран већ изјавио да се повлачи из споразума уговор о развоју нуклеарног оружја - уосталом, нема шта ни да изгуби. Друга исламска држава, Пакистан, већ има нуклеарно оружје. Као и други регионални противник Ирана: Израел. Техеран више нема разлога да се даље бави онима које службено сматра “терористима“.

Такође је од значаја и став Ирака, где Шиити чине већину. Генерал Касем Солеимани је за читав шиитски свет неприкосновени херој. Отуда захтев ирачког парламента за моменталним повлачењем свих америчких трупа са ирачке територије. Наравно да демократска парламентарна одлука апсолутно није довољна за циничне америчке убице - они ће бити тамо где буду сматрали да је неопходно и где год имају од чега да зараде. Али, то значи и почетак опште антиамеричке мобилизације ирачког становништва - не само Шиита, већ и Сунита, који су радикално против Америке (отуда су се многе сунитски присталице Садама Хусеина придружили Даешу верујући да се боре против Американаца са којима су Шиити склопили договор). Сада сви, и ирачки Шиити и ирачки Сунити, захтевају повлачење америчких трупа, јер је сада практично целокупно ирачко становништво (изузев неких Курда које су Сједињене државе ионако цинично издале), спремно да започне оружану борбу против окупатора. То је већ много, али се Ирак, такође, у свом рату против Америке, може ослонити на Русију и делимично на Кину, који заједно представљају стубове многополарности, као и на Иран и Турску.

У овој ситуацији, став Русије је кључан: с једне стране, Русија није укључена у регионалне сукобе између држава, етноса или верских струја, што њен став чини објективним, а тежњу ка миру и обнављању суверенитета Ирака искреном и доследном; са друге стране, Русија поседује значајан ниво наоружања за подршку рату Ирака за слободу и независност (као што је то учињено у Сирији, где је Русија показала сву своју ефикасност, или као што се то сада догађа у Либији). Ирак сада постаје главна платформа светске политике, а ми се још једном бавимо најстаријом цивилизацијом, срцем Блиског истока, са оном земљом која је, према библијској географији, некада била „рај на земљи“, а данс је претворена у нешто супротно.

Сада је, у овим околностима, најважније искористити оно што би, са глобалног становишта, требало сматрати Трамповом “фаталном грешком.“ Атентат на генерала Солеиманија не побољшава положај Сједињених држава, већ искључује миран сценарио преласка ка многополарности и Трампа лишава било какве шансе за успешну, дугорочну реформу америчке политике. Ситуација са Израелом, који је талац потпуне мржње свих околних народа, постаје крајње проблематична. Како постојање Израела не зависи од сложених односа снага, већ само од једног табора који убрзано губи своју надмоћ, његова ситуација постаје изузетно ризична. Израел ће, као превише исхитрени и псеудо-месијански пројекат, кога су створили прозападни националисти који су одлучили да не чекају Месију, већ да његов долазак замене сопственим волунтаризмом, вероватно постати мртва жртва униполарног светског поретка - и за то има да се “захвали” Трампу као и екстремној израелској десници која га је гурнула ка самоубилачким корацима.

Русија истрајава и побеђује

Шта је са Русијом? Русија није журила да недвосмислено заузме иранску страну, док је у сâмом Ирану део елите радије преговарао са Сједињеним државама и избегавао приближавање Москви. Код обеју сила, и у Русији и у Ирану, “шеста колона“ је деловала у тандему покушавајући на било који начин да разбије осовину Москва-Техеран и спречи блиску руско-шиитску алијансу која се, упркос свему, обликовала у Сирији, где су се Иранци (под генералом Солеиманијем) и Руси борили раме уз раме, против екстремиста који су, објективно, деловали за интерес униполарног света. Такви покушаји ће се сигурно наставити, а глобалисти ће покушати да искористе “пету колону“ у Ирану за стратегију “обојене револуције“, како би свргли конзервативце и уронили Иран у хаос грађанског рата. Запад је, такође, сигурно спреман да покрене исти сценарио и у Русији, а то постаје све релевантније како се приближавамо крају последњег Путиновог мандата, који представља главни залог руске суверене и многополарне политике.

Униполарни свет је осуђен на пропаст, али било би глупо надати се да ће попустити без борбе. Штавише, убиство генерала Солеиманија искључује миран сценариј за будућност, јер се од Трампа и Вашингтона више не може очекивати да добровољно пристану на ову промену светског поретка и, у складу с тим, пристану на признавање субјективности било којој сили поред Сједињених држава.

Једино што остаје снагама многополарног света - Русији, Кини, Ирану, Турској, Ираку и свима другима - јесте да присиле све оне који се очајнички супротстављају многополарности, да прихвате многополарност. Уосталом, то никога не приморава да прихвати руску или кинеску надмоћ. По томе се многополарност разликује од униполарности. Мултиполарни свет оставља свима право да граде друштво какво желе, уз вредности које одаберу. Овде нема универзалних критеријума; нико никоме не дугује ништа осим поштовања према њиховом праву да ојачају сопствени идентитет, граде своју цивилизацију (било да се некоме свиђа или не) и да живе у својој (а не туђој) будућности. Присиљавање на многополарност жртвује само униполарни свет, америчку хегемонију и тоталитарну либералну идеологију, заједно са њеним капиталистичким системом као универзалним. Запад може остати либералан и капиталистички колико год жели, али границе те идеологије и економског система, толико отровне за друге културе, треба строго одредити. То је оно око чега се води борба - борба у којој је свој живот дао херој многополарног света, јунак Отпора, велики ирански генерал Касем Солеимани.