Mitovi o Hiperboreji

Mitovi o Hiperboreji

Mitovi o Hiperboreji, zemlji praotaca na dalekom Severu, zemlji koja počiva „iznad severnog vetra“, veoma su duboko utkani u mitologije i kolektivno nesvesno skoro svih indoevropskih naroda (i, naravno, ne samo njih). Sama po sebi, ova činjenica ima ogroman značaj. Ali važnije od činjenice njihove rasprostranjenosti jeste pitanje šta oni uopšte znače. Ako hiperborejski mitovi zaista imaju tako važnu ulogu u nesvesnom indoevropskih naroda, oni je imaju zahvaljujući svom sopstvenom značenju, svojim unutrašnjim sadržajima. Jer, mit za nas nije „lažna priča“, praznoverica ni nesporazum. Mit je bezvremena stvarnost, koja se, možda, „nije odigrala nikad i nigde“, ali koja se neprekidno ponavlja u istoriji i, štaviše, stvarnost koja je određuje i definiše.

hyperborea1

Značenja mita su mnogobrojna, i moguće ih je tumačiti u najrazličitijim ključevima. Podrazumeva se, takođe, da oni imaju i svoj doslovni, „naturalistički“ smisao: svaki istinski mit nije iskljičivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima, u vremenu i prostoru, na Zemlji. Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri. „Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“ (Novalis).

Hiperborejski mitovi nisu samo neposredne i jasne evokacije Zemlje besmrtnosti na dalekom severu kontinenta. Kada se, u ruskoj bajci na primer, pominju trojica braće, od kojih treći i najmlađi beše Ivan, koji je živeo u nekoj dalekoj zemlji u kojoj je vladala stalna tama, sve dok Ivan nije ubio džinovsku zmiju i oslobodio Sunce… – to je, za nas, očigledna i jasna evokacija arktičke noći, dakle Severa, Hiperboreje. Ivan tu ponavlja arhetipski poduhvat Indre koji je ubio zmaja Vritru, kako bi povratio Sunce i oslobodio nebeske vode. Mitovi o Hiperboreji imaju i tu prednost što, slično mitovima o Atlantidi, predstavljaju sećanje na realnu zemlju (premda se njihova značenja time ne iscrpljuju), ali su, za razliku od atlantidskih mitova, relativno usko lokalizovani, u okolopolarne oblasti: samo ovde moguće je tragati za njihovim materijalnim tragovima i potvrdama.

DHneg6new.tif

Ali, nezavisno od njihove doslovne istinitosti, reč je prevashodno o arhetipovima Severa, koji poseduju svoju sopstvenu snagu i obrazuju skoro sasvim samostalnu realnost. Nezavisno od konkretnih istorijskih uslova, oni se povlače i iznova oživaljavaju, uvek s novom, ranije neslućenom snagom. Njihovu naročitu privlačnost, u svim epohama, nije potrebno posebno dokazivati. Oni s lakoćom nalaze svoje izraze: u mitovima i narodnim predanjima, u bajkama i pričama, u pesmama, pa čak i folkloru. Predaleko bi nas odvelo da samo pokušamo da pobrojimo njihove raznovrsne izraze i oblike, u mnogim i raznorodnim tradicijama. Oni su, takođe, i tema umetničkih dela ali, od pre nekog vremena, i naučnih studija, koje im, na različite načine, obezbeđuju makar privid naučne argumentacije. (Katkad, doduše, imamo utisak da njihov cilj uopšte i nije postavljanje neke nove hipoteze, teorije ili naučne istine: one su ponekad, naprosto, same sebi cilj.)

Iza orlova, čuvara zlata

Najstariji nama poznat pomen hiperborejskog mita je onaj koji nalazimo u Herodotovoj Istoriji. Herodot nam prenosi čudnu povest o Aristeju s Prokonesa koji je, idući tragom Apolona, dospeo do IsedonijeAristej je u Metapontu bio štovan u vidu kulta jer je, kako se verovalo, sedam godina proveo s Apolonom, u zemlji Hiperborejaca.Evo tog basnoslovnog opisa, kojeg Herodot duguje Aristeju, pesniku danas izgubljenih Arimaspijskih pesama, a koji i danas privlači komentatore i tumače: iza Isedonjana stanuju Arimaspi, ljudi s jednim okom (…) iza njih su orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju Hiperborejci”. (Upravo ovde, prema Plutarhu, sniva Kronos, bog Zlatnog doba.)

Aristejev opis sadrži jasno sećanje na Zlatno doba, na prvobitnost, na prvu i najbolju od svih zemalja“,  na Hiperboreju. Herodotova etimologija, međutim, kad je u pitanju ime „Arimaspi”, očigledno je pogrešna: ona predstavlja tipičan primer grčkog prevođenja i tumačenja imena po zvučnosti. Ali, „svetlost staroiranske leksike omogućava nam spoznaju ispravnog tumačenja imena `Arimaspi`; „Aryannaaspa“ = „Ariji koji vole konje” (Dragoš Kalajić: Uvod u arktičku teoriju Lokamanja Maharaj Tilaka).

Aristej je išao tragom Apolona, čime je zaslužio deifikaciju, kultno poštovanje. Za Apolona se verovalo da svake godine odlazi u Hiperoreju, na kočijama koje vuku labudovi. On više nije hteo da se vrati nazad i Grci su mogli da ga u svoju zemlju domame jedino pesmom. Prema Diodoru Sicilijskom, u Hiperboreji se nalazi i Apolonov hram, hram posvećen bogu Sunca. Drugim rečima, kult Apolona potiče iz Hiperboreje, odakle su ga u Grčku doneli drevni Ahajci.

Iz svoje otadžbine na krajnjem severu Hiperborejci su svake godine slali zavetne darove, od naroda do naroda, uvijene u pšeničnu slamu, od krajnjeg Severa evroazijskog kontinenta sve do ostrva Del na jugu. Zavetni darovi, uvijeni u pšeničnu slamu – to je znak večnosti vrednosti, tradicije koja se prenosi, od naroda do naroda, i od pokoljenja do pokoljenja. U znak sećanja na smrt hiperborejskih devojaka koje su te darove prvi put donele na Del, beleži Herodot, postoji običaj da delske devojke i mladići seku svoju kosu; uoči svadbe odseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob… a svi momci sa Dela omotavaju pramen kose oko jedne zelene grančice i stavljaju ga na grob”

Ultima Thule a sole nomen habens 

Poznohelenska i poznorimska varijacija hiperborejskog mita je mit o Ultima Thule. To je zemlja večne svetlosti na krajnjem Severu, UltimaThule a sole nomen habens. Izvesni Piteas, negde u drugoj polovini IV veka stare ere, preduzeo je putovanje brodom iz rodne Mesalije (današnjeg Marseja) na krajnji sever Evrope. Poslednjoj zemlji do koje je doplovio dao je ime Ultima Thule(Poslednja Tula). Ostaće zabeleženo i da je Konstancio Hlor preduzeo pohod na britanska ostrva kako bi kontemplirao „najsvetiju zemlju, najbližu nebu“.

Ali se toponim Tula javlja i u mnogim tradicijama pretkolumbovske Amerike: središte imperije Tolteka zvalo se Tula (Tuljan). Za Tulu, zemlju večnog sunca na severu, „kod velikih voda“, znaju i mitologije plemena Naua i Asteka. Indijanci iz plemena Kvike (Centralna Amerika), prema legendi, preduzeli su put ka Tuli, ali su je našli pod ledom i u tami, bez Sunca. 1925. godine, Indijanci plemena Cuna pokušali su da oružjem uspostave nezavisnu republiku Tula.

Tula je toponim izuzetno raširen u Evroaziji, od Rusije (stari grad Tula i jezero Tulos u Kareliji), Ukrajine ( Tuljčin), do Francuske (Tulon i Tuluz). Značenje reči, međutim, sačuvano je u ruskom i srpskom, gde reč utuliti ima značenje prigušivanja, skrivanja, a tuliti znači jadikovku, žalopojku. Isto kao što značenje reči Borej, severni vetar, ima analogiju u sanskritskom bhuratibora kod Rusa (uraganski vetar) i našem (i staroruskom) bura. Ali ime samog Apolona, prema ruskom istraživaču Valeriju Deminu, koji se poziva na Čertakova, ima koren u reči opaliti, koja, i u ruskom i u srpskom, ima istovetno značenje.

Kočije koje vuku labudovi

Značenje mita koga iznosi Herodot je očigledno: Hiperboreja je severna praotadžbina, prapostojbina mnogih naroda, među njima i Grka. U pitanju je drevna memorija, sećanje transponovano u prostor, a ne puki geografski opis.Poreklo Apolonovog kulta je Sever. U studiji Šakaste grivne i kulturni identitet Indoevropljana, Živojin Andrejić ukazuje na jedan izuzetan nalaz s našeg tla, takozvanu „dupljajsku statuetu“:

Vrlo značajna je pojava pticolikog idola na kolicima koja vuku barske ptice iz Dupljaje kod Vršca. Ova predstava se nesumnjivo dovodi u vezu sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi šest meseci u zemlji Hiperborejaca, dalekoj i maglom pokrivenoj oblasti, (…) da bi zatim sledećih šest meseci boravio u sunčanoj Grčkoj. Mogao bi dakle biti u pitanju preteča Apolona Belenusa, koji je u našim krajevima poštovan kao bog Sunca (…).

Poreklo Aplonovog kulta, dakle, ne treba tražiti u centrima u zoni mikenske kulture, na Sredozemlju uopšte, već jedino na Severu. To je jasno značenje običaja delskih devojaka i mladića da seku sebi kosu i polažu je na grobove, kao i predanja o darovima koje svake godine Hiperborejci šalju sa krajnjeg Severa, kroz ruke različitih naroda, sve do juga Evrope. U pitanju je zavet vernosti hiperborejskoj tradiciji.

Valerij Demin citira Pausaniju, antičkog pisca iz II veka, koji u delu Opis Helade(X. V, 8) navodi da se prvi sveštenik-prorok Apolonovog hrama u Delfima zvao Olen, Olenj, tj. Jelen: jelen je nedvosmisleno severni, dakle hiperborejski, simbol Sunca.

Rimski autor Plinije Stariji u Prirodnoj istoriji (Historia Naturalis IV.26) piše o Hiperborejcima kao o sasvim realnom stanovništvu arktičkog kruga, koje je sa Heladom u vezi preko hiperborejskog Apolonovog kulta.

Apolonov hram u Laplandiji

Ruski arheolozi otkrili su arheološki lokalitet iz paleolita Berezovska stajanka na obali reke Pečore čija se starost procenjuje na 40.000 do 20.000 godina. Njihovo otkriće značajno menja naše predstave o naseljivosti severnog kruga u tako davnim epohama. 1922. godine Aleksandar Barčenko i Aleksandar Kondjajin organizovali su arheološku ekspediciju na poluostrvu Kola u ruskoj Laplandiji, gde se, na obalama Sejdskog jezera, nalazi drevno svetlište naroda Saami. Ime poluostrva ima jasnu solarnu simboliku: to je zemlja Sunca,sunčevog kola. Na samom poluostrvu postoji mnoštvo toponima s tipično indoevropskim korenima ind, gang i ram. Postoji, na primer, šest reka s osnovom „ind“ (Indoga, Indomanka, Indega, Indigirka i dve reke sa imenom Indiga, postoji Ramovo jezero, itd.).

Rezultati ove ekspedicije, nalazimo u knjizi Dragoljuba Antića Kontinuitet vinčanske civilizacije (od mogućih hiperborejskih korena do danas) (Beograd, 2004), zajedno sa podacima koji inspirisali istraživanje, nestali su u arhivama KGB-a, a sami istraživači su izgubili živote u čistkama narednih godina … “

Isti autor obaveštava nas o ekspedicijama Hiperboreja 97 i Hiperboreja 98, koje je organizovao Valerij Demin, takođe upućenim na poluostrvo Kola, u rusku Laplandiju. Na tom poluostrvu nalaze se lavirinti od oblutaka, prečnika oko pet metara, kamene piramide i jedan petrograf dimenzija od oko sto metara, gde je na steni usečena krstolika ljudska kontura. Postoje, međutim, i sasvim osobena svetilišta od naslaganog kamenja, na čijem vrhu se nalaze jelenski rogovi – sejdi. Nekad su se nalazila svuda, danas većinom na zabačenim mestima, u planinama.

Najinteresantnije od svega je nalaz ekspedicije Hiperboreja 97, u Lovozerskoj tundri, u središnjem delu poluostrva. Lokalitet se nalazi na oko 500 metara iznad nivoa Sejdskog jezera. Ruševine megalitskog kompleksa koje se sastoje od džinovskih stepenika, nasipa i zidova Demin je nazvao „ruinama Hiperboreje“, i doveo ih u vezu sa zapisom Diodora Sicilijskog o Apolonovom hramu u Hiperboreji.

Bilo kako bilo, iz dana u dan se potvrđuje da daleki Sever uopšte, čak ni u tako davnim epohama, nije bio pusta zemlja. Za njega su očigledno vezana mnoga burna zbivanja protoistorije, o kojima, zasada, znamo veomo malo. Nema sumnje da će nova arheološka istraživanja umnogome, ako ne i u potpunosti, izmeniti predstave koje danas imamo o njemu.

Jelen, mamut i goveče

Naš naučnik Milutin Milanković autor je najcelovitijeg i dosad neprevaziđenog matematičkog modela smene ledenih doba i klimatskih promena na Zemlji. U njegovoj knjizi Kalendar zemljine prošlosti (Beograd-Zemun, 1926) možemo pročitati sledeće:

 Za vreme one hiljade godina koju polovi godina 9.500 pre Hrista uzdigao je se nad Severnom Evropom jedan blag talas toplote. Za vreme te miliade bila su leta i u najsevernijim delovima Evrope neobično topla, pa su tada mogle onde da uspevaju biljke koje sada više ne mogu.

deer-buck

Do sličnih zaključaka, premda sasvim drugim putevima, analizirajući tradicije stepskih naroda Evroazije, došao je i ruski naučnik Lav Nikolajevič Gumiljev. Tako on, u delu Etnosfera – istorija čovečanstva i istorija prirode (Moskva, 1993) zaključuje da je, negde krajem poslednjeg ledenog doba (20.000 do 12.000 godina pre Hrista), u oblasti severnog Sibira postojala veoma bujna stepa, a ne današnja hladna tajga. Ta je klimatska osobenost bila uslovljena postojanjem stabilnog anticiklona koji je, opet, imao za posledicu veoma malu količinu padavina. Dovoljne količine vode obezbeđivali su okolni lednici, koji su se topili, stvarajući brojne reke i jezera, prepuna ribe i ptica. Stepama su pasla stada goveda, jelena, mamuta i gazela. To je ambijent u kome se stvarala rasa Indoevropljana, gajeći kult Sunca, čiji je simbol jelen, severni jelen, a otuda i veliki značaj govečeta, koje kod svih Indoevropljana simbolizuje blagostanje.

Sa završetkom ledenog doba, u severni Sibir, u severnu Rusiju i Skandinaviju prodiru cikloni koji donose hladnoću i vlagu. Klima se drastično menja, plodne stepe se pretvaraju u hladne tajge, odasvud nadire led i sneg; životinje, ogromna stada iz stepa, a za njima i mase lovaca, kreću na jug. Nije li to ista ona glacijacija koju pamti staroiranska Avesta? Tako dolazi do velike anabaze Indoevropljana. Doduše, Gumiljev nigde ne tvrdi da su stanovnici te prastare stepe bili jedino i isključivo Indoevropljani; njihovu sudbinu su mogli deliti i preci mnogih drugih rasa i etnosa koje danas znamo. Ali ipak, sećanje na to najživlje je sačuvano upravo u tradiciji indoevropskih naroda. A to čini i predmet obimne i genijalne studije Bal Gangadhar Tilaka, pod naslovom Arktička pradomovina Veda.

Treba reći da je Tilak u svom delu pružio najpotpuniju i najsmeliju formulacijuhiperborejske teorije. On joj je obezbedio i izuzetnu naučnu argumentaciju, koja dosad ni na koji način nije pobijena – vreme zasada radi jedino u njenu korist, potvrđujući u bitnom njegove zaključke i intuicije. U činjenici da je skoro svi autori koji se bave prapostojbinom i poreklom Indoevropljana uredno i korektno navode – makar i u fusnotama – ali ne pobijajući je, niti je potvrđujući, treba videti isključivo znak priznanja Tilakovom geniju.

Tilakova Arktička pradomovina Veda objavljena je na samom početku XX veka, 1903. godine. Značaj njegove teorije otada ne jenjava nego raste, i za proteklih stotinu godina ona je, bez sumnje, izvršila veoma snažan uticaj i inspirisala mnoge da pođu tragom istraživanja Arktika i prastarog nasleđa Indoevropljana.

merkatormap_1606

 „Najdrevnija svedočanstva koje je ostavila naša rasa

Zadržaćemo se, u najkraćim mogućim crtama, na Tilakovom delu. Zadržaćemo se na njegovim zaključcima i ishodima, zaobilazeći, ovom prilikom, inače veoma utemeljenu, složenu i čvrstu argumentaciju.

Njegova razmatranja zasnivaju se na onom što on naziva „najdrevnijim svedočanstvima koje je ostavila naša rasa“ – na analizi najdrevnijih tekstova Indoevropljana: Veda, svete knjige hinduizma i Aveste, svete knjige Persijanaca, odnosno njenog prvog i najstarijeg poglavlja Vendidad, upotpunjujući svoju egzegezu poglavljima koja se odnose na astronomiju, meteorologiju, geologiju, biologiju, arheologiju, paleontologiju, komparativnu mitologiju…

Rezultat je značajno pomeranje dotad sasvim proizvoljno procenjene starostiVeda, i to za nekoliko milenijuma unazad. Tilak nas tako vraća mnogo hiljada godina u prošlost, u tamu praistorije, u kojoj naziremo konture velike arijske kulture koja je, nesumnjivo, cvetala u cirkumpolarnim oblastima. Treba naglasiti da se Tilak, tumačeći naturalističke aspekte vedskog predanja često ne zadržava samo na njima već da osvetljava i osnovne, najbitnije sadržaje indoevropske tradicije, kao što su apsolutni dualizam svetlosti i tame, leta i zime, dugog dana i duge noći.

 „Dokazi koje smo prikupili u prethodnim poglavljima počivaju na navodima iz prve ruke iz Veda i Aveste, koji bez mogućnosti zablude dokazuju da su pesniciRig-Vede (najstarije od četiri Vede – prim. B. N.) poznavali klimatske uslove koji se daju zapaziti samo u arktičkim oblastima… Dug dan i duga noć od po šest meseci, duga obrćuća i neprekidna zora tokom više dana, godina sa manje od dvanaest sunčanih meseci, sve su to poznavali i opisali vedski bardi ne pomoću alegorija i metafora, nego neposrednim aluzijama koje su dugo ostajale nerazumljive ili rđavo tumačene (…)“

Prapostojbina Arijevaca, zaključuje Tilak, mogla se nalaziti samo na krajnjem Severu: „neprekidna zora od trideset dana moguća je samo na nekoliko stepeni južno od Severnog Pola. Ali  ako se geografska širina može odrediti sa velikom tačnošću, geografska dužina, naprotiv, ostaje u potpunoj neodređenosti“. Ipak: „(…) nije neverovatno da se iskonsko stanište nalazi na severu Sibira, pre nego na severu Skandinavije ili Rusije.“

Arijevski prazavičaj uništen je snegom i ledom – glacijacijom o kojoj postoji nedvosmisleno, jasno i neposredno svedočanstvo u Vendidad – i to u vreme od pre osam i više hiljada godina pre Hrista; a to je ujedno početak postglasijalne ere i seobe Arija, te njihovog rasejanja po evroazijskom kontinentu.

„Prvo od mesta i sjajnih zemalja koje stvorih ja, Ahura Mazda, beše Airyana Vaejo (Arijski raj) koju obliva dobra reka Daitya.

Angra Mainyu, pun smrti, uzvrati stvarajući ovu pošast, rečnu zmiju i zimu, koje stvoriše Daevasi.

„Tu ima deset zimskih i dva letnja meseca, a ti meseci su hladni za vodu, hladni za zemlju, hladni za rastinje. Tu je središte zime, tu dno zime, tu srce zime, tu najgora od pošasti“ (Vendidad; Fargard I).

Fargard II nalazimo početak povesti o rasejanju Arija, kad Ahura Mazda upozorava Jimu da će se „na tvarni svet obrušiti zlosrećne zime koje će izazvati padanje snega u gustim slojevima, debljine jedne aredvi, na najviše planine“.

15692001

Zvezdane mape Atlantiđana

Tilak nije jedini koji je išao tragom hiperborejskog mita. Njegova otkrića, u naučnom domenu, su najspektakularnija i, možemo reći, najpotpunija, najcelovitija,. Drugi autori, pre i posle njega, dospeli su do sličnih ili čak istih zaključaka, sledeći druge puteve i sasvim različite optike i metode spoznaje.

Na prvom mestu, treba spomenuti francuskog astronoma, inače astronoma poslednjeg francuskog kralja: Jean Sylvain Baillya (1736-1793 – godina kada je Baji giljotiniran). Slično Tilaku, koga su na istraživanja podstakli podaci o položaju sazvežđa koje je mogao naći u drevnoj vedskoj literaturi – Bajievu radoznalost podstakle su drevne astronomske mape koje su mu donosili misionari i putnici iz Indije. One su, prema Bajiu, mogle nastati samo preciznim opažanjima iz oblasti koje se nalaze između 50. i 60. stepena severne širine. Pretpostavio je da su u pitanju opservacije „nekog nepoznatog naroda“ – Baji ih naziva Atlantiđanima – koji je migrirao od krajnjeg severa ka jugu. Autor je našao i brojne potvrde za svoje pretpostavke, istražujući mnoge i raznovrsne mitologije. Navodimo njegov glavni zaključak: „kada ujednimo te tradicije, često mutne i konfuzne, opažamo sa zapanjenošću da sve one teže istom cilju, koji njihova ishodišta postavlja na Sever“.

Baji je taj „nepoznati narod“ nazvao „Atlantiđanima“: mi ćemo ih poistovetiti sa Hiperborejcima, budući da je njihova postojbina smeštena „između 50. i 60. stepena severne širine“, dakle u okolopolarne oblasti koje nas upravo, na ovom mestu, najviše i interesuju (mitska Atlantida o kojoj izveštava Platon nalazila se negde u severozapadnom Atlantiku). Ona je, za autore poput Rene Genona, u tesnoj vezi sa Hiperborejom, ali ipak kao drugostepeni centar polarne tradicije, te ih je pogrešno, pa čak i fatalno, poistovećivati.

 Ljudi-bogovi i ljudi-životinje

Drugi autori, drugim putevima, dolazili su do gotovo identičnih zaključaka. Mi ćemo, za potrebe ovog ogleda, među mnogim drugim, pomenuti frizijskog naučnika Hermana Virta, o kome nas, u svom delu Hiperborejska teorija(Moskva, 1992), izveštava Rus Aleksandar Dugin, zadržavajući se na kraju na koncepcijama tzv. autora tradicionalista, kao što su Rene Genon i Julijus Evola. Dugin, u svojoj knjizi, govori ne o naučnim otkrićima, teorijama, hipotezama ili „pogledu na svet“, već upravo o „vasioni Hermana Virta“.

Nepoznat nam je put kojim je Herman Virt došao do svojih saznanja. Savršeno je jasno da do takvih saznanja nije mogao doći putevima koje je sledila ortodoksna nauka onog doba.

Ali, kao što ćemo uvideti, to pitanje ima samo sekundarni značaj. Bitnije od pitanja metoda jeste pitanje šta je Herman Virt video i zaključio, šta je istinski rezultat njegovih radova. Činjenica da su oni, ponegde, opisani kao fantastični, ni najmanje ne umanjuje njihov značaj – Virt ionako govori o stvarima koje etablirana nauka zaobilazi ili prećutkuje. Ali nas ovde, u prvom redu, interesuje istinitost, ne toliko konkretnih istorijskih činjenica, koliko istinitost mita.

Najznačajnije njegovo delo nosi naslov Poreklo čovečanstva. U njemu, i u mnogim drugim svojim knjigama, Virt razvija sopstvene koncepcije, čije je polazište Arktogeja, Severna zemlja; Hiperboreja, kao ishodište čovečanstva ali, iznad svega, jedne ljudske rase i jedne tradicije koja se od početka pojavljuje u svom dovršenom – bolje bi bilo reći savršenom, organskom – obliku. Tokom narednih vremena, u postarktičkoj eri, ona će postati predmet iskrivljavanja i izopačavanja ali, takođe, i tajanstvenih ponovnih javljanja, u manje ili više čistom i izvornom vidu. Ona ipak, uprkos svemu, ostaje glavni predmet, najvažnija tema duhovne istorije čovečanstva.

Njen glavni nosilac, a time i glavni subjekt istorije, jeste arktički čovek, čovek Pola, predstavik arktičke rase, zapravo predstavnik rase Ljudi-bogova: istinskih Sinova Božijih u Vasioni. Njemu stoga savršeno odgovara ekstremna arktička priroda, polarno okruženje, sa skoro apsolutnim dualizmom svetlosti i tame, života i smrti, toplote i hladnoće (tame, smrti i hladnoće, koji nastupaju tokom arktičke zime).

Zakonomerno i prirodno, budući da je i sam Bog dvojstven, arktički proto-kontinent ima svoju potpunu suprotnost i protivtežu, proto-kontinent Juga, Gondvanu. To je zemlja noći, tropi i ekvator (a ne Južni Pol), nastanjena ne ljudima-bogovima, kao što je to slučaj u Arktogeji, nego ljudima-životinjama. Jug je demonski antipod Arktika. Nekad, u tercijaru, dve rase živele su u potpunosti odvojeno i bez međusobnog mešanja. (Vede pamte i izriču apsolutnu zabranu njihovog mešanja.) Negde početkom kvartara, s glacijacijom Arktogeje, kad severna zemlja zamrzava, pri čemu izvestan broj predstavnika nordijske rase ipak ostaje da živi među ledenim bregovima, počinje put severnog čoveka ka Jugu, a time i do suprotstavljanja, sukoba, beskompromisne borbe, ali najzad i do mešanja dve ljudske rase. Tako počinje i period postepene degradacije nordijske tradicije. I ne samo što dolazi do zamrzavanja Arktogeje, već se i sama Gondvana raspada na nekoliko kontinenata, a prvobitna opozicija Sever-Jug biva zamenjena novom, opozicijom Istok-Zapad„Atlantida se tada nalazi u Severnom Atlantiku i dodiruje ostatke Arktogeje. Istočni kontinent je proto-Evroazija.“

Virt potom sledi složene puteve migracija nordijske rase, koje postepeno menjaju izgled i rasni sastav stanovništva Gondvane. Atlantski ciklus, grubo uzev, odgovara kasnom paleolitu, i to njegovom magdalenskom periodu, 22.000 do 10.000 godina pre Hrista.

Iz arheološkog „niotkuda“

Kromanjonski čovek se pojavljuje iz arheološkog „niotkuda“. Njegova pojava je neobjašnjiva sa stanovišta evolucionog koncepta. On nije čisti severni tip, koji se, u svom čistom vidu, u istoriji javlja tek kasnije, u mezolitu i neolitu, premda je njegovo otkrivanje (otkrivanje severnog tipa čoveka) veoma otežano usled osobenog načina sahranjivanja – spaljivanjem, a ne pokapanjem u zemlju – koje za sobom ne ostavlja antropološke tragove.

Orinjački tip predstavlja mešovitu podvrstu nordijskog rasnog tipa i poluživotinja Gondvane, ali on ne nastaje nikakvom evolucijom, već mešanjem kromanjonca, sa svojim savršenim osobinama, s neandertalskim tipom čoveka. Neandertalac je potomak pra-rase Gondvane (rase ljudi-majmuna, poluživotinja Gondvane). Prvi talas migracija nordijskog tipa, „ljudi-bogova“, u stvari su Atlantiđani, pristigli iz severnog Atlantika i sa zapadnog Arktika. Oni ostavljaju za sobom megalitske spomenike, a takođe i „severnoafričke, arapske, asirske, južnoindijske i okeanske Atlante (Amoreji, Mavri, okeanski Maori…)“, i to u izuzetno složenim shemama i linijama seoba, ukrštanja i migracija.

Drugi talas migracija severnog tipa – to su ljudi Tuata de Danan, pristigli na Island i u Irsku sa severa – označava zapravo istinske proto-Indoevropljane, Arijce koji, slično kromanjoncu, ali ipak poznije, u kasnom neolitu, migriraju ka jugoistoku, preko Kavkaza, ka Indiji i Iranu. Ovde stvaraju ili žarišta čisto arijskih civilizacija (Iran, Indija) ili kaste duhovnih učitelja (Japan).

Herman Virt u svojim radovima rekonstruiše kako osnovne tokove migracija i mešanja rasa – u osnovi njegovih koncepcija je apsolutni dualizam, dvojnost dva suprotstavljena osnovna principa, čije su posledice i same ljudske rase – tako i njihove duhovne sadržaje. Ambicija Hermana Virta je da osvetli, razotkrije tokove istinske istorije čovečanstva. Njegovo polazište u tome je hiperborejski mit. Virt ga razvija na neslućen i, neretko, grandiozan način, dopunjavajući tako nedostajuća poglavlja istorije čovečanstva

Tradicija koja postoji oduvek        

Francuski mislilac i metafizičar, „tradicionalista“ ili „perenijalista“, Rene Genon izvršio je ograničen ali ipak veoma snažan, koncentrisan uticaj na intelektualne krugove svog pa i našeg vremena, i to pre svega svojom koncepcijom „Primordijalne tradicije“: Tradicije koja postoji oduvek, koja je nadvremena i nadljudkog, božanskog porekla, ali se tokom istorije pomračuje i gubi, povlačeći se postepeno u oblast skrivenih, tajnih znanja, sve do potpunog zaborava u „mračnom“, poslednjem dobu, koje indijska tradicija zove kali yuga, a evropske tradicije „gvozdenim dobom“ ili, u hrišćanstvu, „poslednjim vremenom“. Genonova oblast, prema tome, nije ni nauka ni spekulativna misao, nego ezoterija. On sam je odbijao da obavesti čitaoce o izvorima svojih saznanja naglašavajući da ovde nije reč o znanjima koja se mogu steći putem knjiga, u bibliotekama.

Genonovu ideju „Primordijalne tradicije“ iznećemo samo u opštim crtama, onoliko kratko koliko je to moguće, ne zadržavajući se na sporednim „detaljima“. Prvobitna  tradicija postoji oduvek. Genon na mnogim mestima sugeriše njeno polarno, hiperborejsko, dakle, indoevropsko poreklo. U svojoj punoći međutim ona postoji samo u prvom, Zlatnom dobu čovečanstva (koje odgovara hiperborejskom ciklusu), da bi zatim, tokom svakog narednog perioda, bila podvrgavana regresivnim procesima. Mitovi i legende raznovrsnih naroda, religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i rituali nisu ništa drugo do parčići tog Znanja, prilagođeni novim uslovima ili prevedeni na popularni jezik.

Atlantski ciklus ljudske istorije je potonji u odnosu na Hiperboreju: na jednom mestu Genon izričito upozorava na opasnost poistovećivanja Atlantide i Hiperboreje. Prva je Zapad, druga Sever. Obe su razorene kataklizmama, što je u osnovi posledica samog smera istorije i vremena, koji imaju regresivan, degradirajući tok. Taj silazni, regresivni tok moguće je samo usporiti, ali ne i promeniti, sve do početka novog ciklusa čovečanstva.

Što se tiče imena Tula, koje se sreće u različitim oblastima, od Rusije do Centralne Amerike, ono, prema Genonu, označava nekadašnja „sedišta spiritualne vlasti“: „mora se misliti da je svaka od tih oblasti, u manje ili više udaljenim epohama, bila sedište spiritualne vlasti kao emanacija one primordijalne (doslovno polarne) Tule… Reč „Tula“ u sanskritu znači vaga i posebno označava zodijački znak tog imena; ali, po kineskoj tradiciji, zvezdana Vaga prvobitno je bila sazvežđe Velikog Medveda. To opažanje je od najvećeg značaja jer simbolizam koji se vezuje za Velikog Medveda je prirodno i na najuži način vezan za simbolizam Severnog pola.“

I takođe: „(…) treba razlikovati atlantidsku od hiperborejske Tule (…) ova potonja, u stvari, predstavlja glavno i vrhovno središte (…) Sva ostala sveta ostrva, koja su svuda označena imenima identičnog značenja, bila su samo njene slike(…)“ (Rene Genon: Kralj sveta).

Blizak Genonu je još jedan tradicionalista, Italijan Julijus Evola, premda bi bilo pogrešno smatrati ga za Genonovog učenika ili sledbenika. Evola se bez sumnje inspirisao i Genonovim radovima ali njih dvojicu, pored mnogobrojnih sličnosti, dele i značajne razlike. Evola je svoje poglede najcelovitije izneo u knjizi Pobuna protiv modernog sveta.

Evolin svetonazor zaista odlikuje gotovo manihejski poredak dualizama: na jednoj strani je moderni svet, na drugoj, svet tradicije vrednosti, koji ima ishodište u polarnim oblastima, na Severnom polu, u Hiperboreji. To je istinsko Zlatno doba, ako ne čovečanstva a onda barem indoevropske rase. Prazavičaj Indoevropljana smešten je na Polu, u cirkumpolarnim oblastima. Sa kataklizmom koja zahvaća Hiperboreju, počinje dugi marš Indoevropljana, kroz vremena i prostore, od krajnjeg severa planete ka jugu, od prvobitnosti, putevima izopačenja i dekadencije, preko atlantskog ciklusa, od praistorije do antike, od srednjevekovlja sve do našeg, „modernog doba“, koje je posvemašnja suprotnost Tradiciji. Počinje i degradacija samog čoveka, od boga ili čovekoboga ka onom čisto ljudskom i, još niže, ka animalnom i demonskom, sve do mračnog ambisa „modernog doba“.

U najdubljoj osnovi, to je borba dva kosmička principa: na jednoj strani je životvorna hijerarhija poretka, reda, koju ravnopravno podržavaju i brane i ljudi i bogovi, na drugoj sile haosa i entropije; to je i borba za osvećenje, sakralizaciju prostora (putem rituala), protiv sila vremena, koje ga uništavaju i proždiru. Treba reći i da su mnogi Evolini uvidi i „smele intuicije“ naknadno potvrđeni učenjem Žorža Dimezila, poput onog o trodelnoj ideologiji Indoevropljana.

Svetlost sa Severa

Videli smo da su mitovi o Hiperboreji sve sem mrtva prošlost. Oni nisu proizvod uobrazilje pojedinih klasičnih pisaca a još manje mrtva praznoverica jednog davnog doba. Oto Muk, poklonik jednog drugog mita, onog atlantidskog, u knjizi Sve o Atlantidi (Alles uber Atlantis), pokušava da hiperborejski mit objasni putem izvesnih prirodnih fenomena, samih po sebi fascinantnih, koji pokreću fantaziju i bude izvesne sadržaje u posmatraču. Ali, i kad bi to bila sva istina o Hiperboreji, takvo prirodno okruženje moralo bi, s vremenom, privući ili stvoriti izvestan tip ljudi i onda, opet, prirodno dovesti i do stvaranja odgovarajuće rase i etnosa, kulture ili civilizacije …

Northern_Lights_02

Mitovi o Hiperboreji i danas pokreću brojne istraživače i mislioce. Sever, polarne oblasti, koje su nekad privlačile polarne putnike, danas privlače arheologe i istraživače prošlosti. To nisu sterilna istraživanja: arhetipovi Severa i danas su delotvorni i živi, i oni podstiču one koji ih slede na istinske duhovne pustolovine i otkrića. Veoma polako, neuporedivo teže nego druge oblasti i zemlje, Sever otkriva svoje duboko zapretene tajne. One, sem toga, spadaju u mnogo dublju prošlost nego neke druge. Neke indicije to potvrđuju: ispitivanja ugljenikom 14 pokazala su da su „megalitski spomenici Evrope i metalurgija Balkana stariji od pretpostavljenih mediteranskih prototipova. I ne samo metalurgija već i atraktivne male skulpture Balkana su za milenij starije od pretpostavljenih egejskih prototipova“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and theprehistory of Europe, San Francisco, 1972). Nije li to putokaz za buduće istraživače – putokaz usmeren ka Severu a ne, kao dosad, ka jugu kontinenta?

Nekad, u XIX veku, arheologija se rukovodila principom Ex Oriente Lux (Sa Istoka svetlost). Potom je ovaj princip bio zamenjen novim: da se kulture neolita šire od severozapada ka jugoistoku, od Zapadne Evrope i Severne Afrike, preko južne Arabije, do Indije i Okeanije… Ali je danas skoro opšteprihvaćena pretpostavka da je kolevka najstarijeg čovečanstva Afrika, dakle, Jug.

Nema sumnje da je, tokom arijskih migracija, zatečeno negroidno i mongoloidno stanovništvo starije, a da su Arijci došljaci, stranci na evroazijskom kontinentu. Danas, zahvaljujući pregaocima i junacima Severa, Pola, moramo da razmišljamo o novoj pretpostavci, koja svim navedenim daje sasvim novo i drugačije mesto i značenje. Ako je ishodište čovečanstva, ili barem jednog njegovog dela – indoevropske rase – Sever, savršeno je moguće da su se njihove migracije tokom neolita i posle njega odvijale putem i severozapada i severoistoka, ukrštajući se na Balkanu i na Bliskom Istoku, i stvarajući tako žarišta civilizacija koje su, međutim, potonje u odnosu na kulture severa Evrope i Evroazije.

Pre ili kasnije, ovakve pretpostavke moraće biti dokazane ili opovrgnute novim. Istraživanja Severa su tek na svom početku. Mitovi o Hiperboreji predstavljaće pri tom, nema sumnje, veoma moćan podsticaj. Ništa slično se, uostalom, ne vezuje za neku drugu oblast ili kontinent, izuzev prastarog predanja o Atlantima na Zapadu. Poreklo i tradicija Indoevropljana (ili možda čak čitavog čovečanstva), njihova prapostojbina, kretanja i migracije naroda i rasa, tokom onog što nazivamo „praistorijom“, drevne religije… – sve se to, kao što smo videli, nalazi u tesnoj vezi sa hiperborejskim mitovima.

Ideja centra

U svom poslednjem i najvišem značenju hiperborejski mit reprezentuje ideju centra. Taj centar ima najpre metafizičko značenje: reč je o centru kako inteligibilnog, tako i senzibilnog sveta. Potom, on je i prostorno i vremensko središte, simbolisano „prvom i najboljom od svih zemalja“, Hiperborejom, u čijem se središtu nalazi mitska planina Meru, koja, opet, poseduje svoje sopstveno središte, a to je njen vrh. U vremenskom smislu, to je prvo i Zlatno doba, idealno sam početak, jer reintegracija, metafizičko ostvarenje, koje i nije ništa drugo do „osvajanje centra“, podrazumeva kretanje nasuprot struji vremena i istorije, koji imaju erozivan tok.

Taj centar je nematerijalan, metageografski, nadistorijski i nadtemporalan. On i ne postoji u pojavnom, pa prema tome i ne može ni biti uništen. To je centar koji sam čovek treba da osvoji, ali je taj centar skriven, tako da je dostupan samo izuzetnim. Zato se, logično, simbolizuje i samim Severnim polom: premda je on sam, kao „mirno mesto“, nepokretan, on čini da se sve oko njega okreće. Položaj čoveka u centru je „delovanje ne-delovanjem“. Ta nepokretnost određuje samu realnost i njene pokrete: u tom smislu, on je „snažniji od same stvarnosti“. Onaj ko poseduje centar, poseduje i ostatak kružnice.

Otuda, u pojavnom svetu, osvajanje Pola u fizičkom smislu potencijalno ima vrednost metafizičkog čina. Na sanskritu, reč „uttara“ istovremeno označava „sever“ i „uzvišenu oblast“. Zapućenost ka Hiperboreji, idealnoj otadžbini, postepeno menja i samog junaka romana Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. U svetu koji je eks-centričan, on je taj koji poseduje sopstveni centar – bezvremen, nevidljiv, i nematerijalan: „Svi smo mi sa polarnim predelima, sa polarnim Suncem u vezi… Ti ledeni krajevi su cilj svih naroda, a svako ko je zavirio u to carstvo leda, postao je drukčiji. Mene ta zajednica mrtvih istraživača, u polarnim krajevima, najviše i zanima. Zašto su išli tamo? Zašto su se promenili?“

Prema Hiperboreji prvi se zaputio (ili se u nju vratio) sam bog Apolon: sledio ga je Aristej, pesnik danas izgubljenih Arimaspijskih pesama. Junak Crnjanskog, kao i mnogi polarni istraživači, ponavlja njegov čin. To isto čine i svi oni koji se danas zapućuju ka  Hiperboreji.

Za P.U.L.S.E Boris Nad