МИТСКА АМЕРИКА

МИТСКА АМЕРИКА

Историјски догађаји не објашњавају се једино путем свесних намера њихових протагониста. Такође не ни искључиво путем њихових личних својстава и особина, премда, наравно, није нимало безначајна психолошка структура неког важног историјског актера, његове идејне или филозофске диспозиције.

Сем фактора чисто квантитативних и мерљивих (економских, социолошких, итд.), на историјске догађаје одвајкада утичу и далеко суптилнији модалитети реалности, не мање стварни ако се тичу квалитета а не квантитета, и ако измичу физичком опажању. (Све то, уосталом, у потпуности важи и за многе друге сфере људске делатности које су далеко више ординарне од сфере политике.) Не једном, нека „апстрактна“ идеја, концепт или мит запечатили су судбину читавог народа или цивилизације (пример Инка који су у шпанским конквистадорима „препознали“ „Беле богове“). И саме политичке идеологије, најзад, припадају сасвим особеној реалности која је у великој мери независна од било којег појединца. (Штавише, оне су често у стању да себи у целини потчине, да „апсорбују“ неку конкретну индивидуу.)

 

На још дубљем нивоу, политичке реалности укорењују се у несвесном, у заборављеним и дубоко потиснутим архетиповима. Међутим, активирање тих архетипова – по правилу нагло и неочекивано – може да испровоцира еруптивне провале неслућених, у дубине колективно несвесног запретених енергија, како појединаца, тако и читавих народа, и то тим пре уколико ови архетипови више измичу свести. Пример такве, изненадне провале даје нам Немачка у доба национал-социјализма. Појединачна истраживања „метафизике историје“ сугерисала су да је овом приликом, најпре кроз лик немачког вође, дошло до буђења архетипа Вотана, древног паганског божанства старих Германа (наравно, у свом изобличеном, патолошком виду, што је последица предугог и вештачког потискивања).

 

Закључимо, међутим, да се управо из тих разлога свака релевантна политичка анализа не ограничава само на стриктно рационалне и емпиријске моменте. Напротив: она мора да тежи томе да један политички феномен обухвати у његовој укупности, узимајући увек у обзир и факторе духовне, религијске, филозофске, дубинско-психолошке или симболичко-географске.

 

 

Тајна америчког престижа

 

Америка данас представља прворазредан геополитички фактор. Она је и модел коме се данас, хотимично или не, саображава свако модерно друштво, постајући у ствари све више парадигмом саме модерности. То је тaјна америчког престижа. Али, иза привида ултрамодерног и ултрарационалног друштва, оријентисаног искључиво на суви прагматизам, у коме се све подређује „бизнису“ и економији, и њиховом бесомучном активизму, ипак се назиру и обриси једног безмало митског континента. Његова слика делује скоро магнетском снагом и мало кога оставља равнодушним, изазивајући час одбојност а час жељу за подражавањем, у ђаволским круговима американизма и антиамериканизма. Овај се парадокс напросто не да рационално објаснити.

 

 

Мит о Америци

 

Мит о Америци или „митска Америка“ доиста постоји. На најелементарнијем нивоу, та је чињеница доступна готово сваком становнику планете, и то најпре као једно, још магловито и нејасно, осећање. Али, од случаја до случаја, она се конкретизује и постаје очигледна: у њеним симболима и „иконама“, на целулоидним платнима, у профилима градова и у огромним празним просторима „Новог света“. Свест о томе налази свој израз у „митовима“ и чудној идеологији ове земље. У појединим поглављима ове књиге већ је било речи о поистовећивању Америке са постапокалиптичним „Новим Јерусалимом“, „Новом земљом“ Апокалипсе, које проналази своје утемељење у екстремним формама протестанске (пуританске) религиозности. У овом поглављу још једном ћемо се осврнути на мање експлицитну али ништа мање значајну једначину која гласи: Америка једнако митска Атлантида. Том несвесном комплексу, кога буди код осталих народа, Америка дугује један знатан део свог данашњег престижа и сјаја.

 

 

Америка или Атлантида?       

 

Довођење у везу Америке с несталом Атлантидом је природно, па чак и неизбежно – и одвија се како на несвесном, тако и на свесном нивоу, било код самих Американаца, било код народа који се потчињавају новим колонизаторима са Запада. О томе, коначно, сведочи и лакоћа с којом се укорењују термини који, у супротном, не би имали нарочито много смисла, као што су „атлантска заједница“ – синоним за „Евроамерику“ – „евроатлантске интеграције“ или само име Северноатлантског војног савеза. Надаље, „атлантизам“ је општеусвојена ознака за геополитичке доктрине које следе савремене САД – некоћ Британска империја. Такође, „атлантизам“ је и ознака за „империјални“ менталитет, психо-идеологију таласократских, меркантилистичких и колонијалних сила које се, још од најранијих времена, везују за Атлантски океан. Од Атлантика до Атлантиде, међутим, на симболичкој равни, дели нас само један корак јер је северни део овог океана управо простор митске Атлантиде.

 

Симболичко поистовећивање је несумњиво премда, наравно, Америка није древна Атлантида (западни палеоконтинент), него континент који се, још у протоисторијско доба, морао налазити западно од ње. Нити су данашњи Американци они митски Атланти о којима говори Платон. Опис који нам даје грчки филозоф је у том погледу савршено прецизан: он говори и о „копну насупрот острвима које је окруживало море“, копну у коме је могуће препознати само амерички континент, западно од атлантидског острва.

 

 

Мит о Атлантиди

 

Подсетимо се, у најосновнијим цртама, мита о Атлантиди, која се, према предању, у давна протоисторијска времена, налазила негде у Северном Атлантику, западно од Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Узевши грубо, Атлантида је потонула пре неких десетак хиљада година, у некој врсти геолошке катаклизме која је задесила ондашње човечанство. Једно од најпознатијих сведочанстава о томе оставио је већ поменути Платон који нам, у свом „Тимеју“ и „Критији“, преноси оно што је његов учитељ Сократ сазнао од грчког мудраца Солона а овај, опет, од неког египатског свештеника.

 

Сажимајући Платонов извештај, подвуцимо следеће: ти су митски Атланти заправо били носиоци једне духовне, супериорне цивилизације. Поморци приспели са острва на западу, на коме су живели у неупоредивом благостању, они су уједно и први колонизатори Европе. Катаклизма која их је задесила – услед „Божјег гнева“ – у ствари је последица духовне катастрофе: „Бог над боговима, Зевс (...)“, лаконски закључује Платон, „одлучи се да их казни...“

 

Од многобројне потоње литературе посвећене Атлантиди, која данас обухвата на десетине хиљада библиографских јединица, споменимо и данас већ класично дело Ота Мука, који је овом миту прибавио и извесну научну аргументацију. Овај аутор, наиме (и не само он), митске Атланте идентификује са кромањонским човеком, носиоцем поморства и земљорадње, чија се колонизација такође одвија у смеру северозапад–југоисток.

 

То је најстарији и уједно најпотпунији извештај о несталој цивилизацији. Иначе, Платонов извештај, невелик по свом обиму, обилује минуциозним, а често и невероватно прецизним детаљима из живота Атлантиђана, и у односу на њега сви каснији извештаји имају само другостепени значај. (Неретко, они се своде на пуко понављање оног што нам је претходно већ саопштио Платон, или су напросто доказ плодне имагинације аутора).

 

 

Америка – носилац атлантидског благостања

 

Али, нас овде слабо интересује дословна истинитост атлантидског мита. (У принципу, митови су вишезначни и могуће их је тумачити, „дешифровати“ у најразличитијим кључевима, од оног највишег, који се односи на духовне реалности, све до најприземнијег, „натуралистичког“). Овде нас у првом реду занима истинитост на нивоу колективно несвесног и његових архетипова. Уопште узев, изгледа да је овај мит, и то код многих народа, веома дубоко укорењен у структуре несвесног. О томе, уосталом, јасно говори већ и сама његова популарност, чињеница да Атлантида увек изнова искрсава, чак и онда када се чини да је сасвим заборављена. (До те мере да је, у појединим историјским периодима, као током неколико протеклих деценија, сасвим оправдано говорити о правој „атлантоманији“.)

 

Паралеле Америка–Атлантида намећу се саме од себе. Америка је носилац атлантидског благостања, које истиче Платонов мит (у предању се подвлачи да је превасходно реч о духовном благостању). Она је, исто тако, и носилац једне  „супериорне“ цивилизације; Американци су такође поморци и колонизатори Европе, приспели са „острва“ на Западу, итд. Кроз Америку је, дакле, у крајњем, васкрсао један одавно мртви, под таласима океана ишчезли свет, призивајући у свест апокалиптички мотив „васкрсења мртвих“. Ту је и симболика воде (мора, океана): у свом негативном аспекту, симбол смрти, хаоса, не-бића. (У позитивном: регенерације, „очишћења од греха“.) То се, најзад, добро слаже и са симболизмом самог Запада који је, у многим и разноврсним традицијама, не само „проклета страна света“, већ и „земља мртвих“, оно „царство сенки“ на западу ка коме се запућују душе после смрти.

 

Међутим, Америка је лажно и пародично оваплоћење атлантидског мита, у коме се више, духовне реалности систематски тумаче и замењују нижим, материјалним: рајско благостање Атлантиде, њено истинско Златно доба, материјалним богатством Америке, као што се претпостављена супериорност спрам „остатка света“ испољава кроз благодати потрошачке и технолошке цивилизације. Тако се супериорни атлантидски колонизатори, који доносе светлост једне духовне цивилизације, претварају у колонизаторе-поробљиваче, изасланике изразито материјалистичке цивилизације, који наступају под гротескним знамењима Мики Мауса, „Кока-коле“ и „Мекдоналдса“.

 

 

Од есхатологије до утопије

 

Нови Јерусалим и нова Атлантида – у оба случаја реч је о архетиповима рајског благостања. Оно, међутим, може да уследи само после краја света. Рај, Ново или Златно доба леже с оне стране  историје и припадају почетку новог циклуса времена или, у хришћанској есхатологији, времену после Другог доласка Христовог.

 

То су, такође, у једно касно доба Европе, и омиљени простори утопијских пројекција, имагинарни простори, разуме се, као у случају „Нове Атлантиде“ Френсиса Бекона, за разлику од Америке, која то постаје на сасвим конкретан начин, убрзо по открићу овог континента. Америка се, дакле, веома брзо претвара у простор реализовања утопија. Есхатологија бива сведена на скромну меру утопије, као последица секуларизације (у ствари, пародирања) једне, у самој својој основи, религијске идеје.

 

Тако су први покушај успостављања једне утопије на тлу Америке („Божјег града“ на земљи) извели још његови пуритански и масонски „очеви оснивачи“. На америчком тлу поникле су и прве комунистичке колоније, каква је, рецимо, била Икарија, подигнута 1848. у мочварама Мисурија. Тако, већ од најранијих времена њене историје, важи да је „историја Америке заиста и историја једног сна утопије“ (Д. Калајић: „Мапа антиутопија“). Утопија је, међутим, пародија есхатологије, што је закономерно увек када се супериорно објашњава инфериорним, када се „онострано“ претвара у овоземаљско.

 

        

Америка, „Нова земља“ Апокалипсе

 

Лажна Атлантида и лажни Јерусалим се на нарочито „срећан“ начин спајају у америчкој синкретистичкој празноверици, псеудорелигији „Новог доба“ (New Age), чији нам месије и пророци упућују следећу поруку: Ново доба, Златно доба, Ера Водолије... већ су почели. На тлу Америке, наравно. Америка није само спасла свет од историје и њеног безнађа (којој Американци иначе одричу сваку вредност), окончавши је, будући да је Америка у поседу њеног смисла – већ је баш Америка, као што су то веровали њени „очеви оснивачи“, она „Нова земља“ Откровења Светог Јована Богослова. (И, баш као што узимањем хостије и вина хришћани учествују у мистерији Христове жртве, учешће у њеним мистеријама омогућава конзумација кока-коле и fast food из Мекдоналдсових ресторана).

 

Занимљиво је, међутим, да је ову идеју изрекао сам Кристофор Колумбо, прва доиста митска личност „Новог света“, његов митски откривач: „Бог ме је учинио весником Новог неба и Нове земље, у којој се говори о Апокалипси Св. Јована (...) Он ми је показао место где да их нађем.“

 

 

Америка – „Царство Антихриста“

 

Регресијом на старозаветни менталитет (Американци су, попут древног Израиља, „изабрани народ“, а Америка је, у свести првих досељеника, добровољних изгнаника из Европе – „Египта“, њихова „Обећана земља“, „Нови Канан“), потом транспоновањем релиијског менталитета у лаички и превођењем есхатолошких термина у просторне и утопијске – Америка се, наравно, није одрекла својих месијанских претензија. Заправо, изгледа да месијанске амбиције овог срећног „острва утопије“ расту у правој сразмери са секуларизацијом и дехристијанизацијом Новог света, достижући данас већ гротескне размере.

 

С једне стране, процеси секуларизације и дехристијанизације, који се у Америци, изгледа, одвијају брже и радикалније него у било ком другом делу света, и са друге, чињеница да је Америка и данас утопијски простор, и то можда данас више него икад пре, доводе до једног парадоксалног исхода. Дуги низ утопија закључује савремени „нови светски поредак“ (који, кроз уста једног Фукијаме, такође предвиђа „крај историје“) – „поредак“ који је, у многим својим аспектима, не само радикално антихришћански, већ и антитрадицијски уопште. То даје за право онима који у данашњој Америци препознају „Царство Антихриста“ или барем творевине која му се, међу свим оним које познаје људска историја, највише приближила. Тим мотивом, који све више стиче упориште, не само у свести не-Американаца, него и саме хришћанске Америке – и који ће, према нашем мишљењу, нагло добијати на значају у непосредној будућности – уједно завршавамо ову кратку екскурзију по просторима митске, „оностране“ Америке. 

 

 

 

Поглавље књиге „Ка постисторији света“, Београд, „МИР publishing“, 2013.