Руски Национал-бољшевизам

Руски Национал-бољшевизам

Написао Кристијан Буше, француски новинар и политичар

„Узрок народа је узрок нације, а узрок нације биће узрок народа!“- Лењин

Иако данас постоји доступан број задовољавајућих приручника помоћу којих добро разумемо немачки национал-бољшевизам, то није случај са руским национал-бољшевизмом, чије постојање сад истражујемо. Тако је рад Михајла Агурског, иако непријатељски настројен, извор одличних првокласних информација и разлога за размишљање, чак и наду.
Теза аутора, инспирисана одразом Ортега-и-Гасетовом Побуном маса, је да су марксистичке и социјалистичке компоненте руског бољшевизма само „историјске камуфлаже“ за стваран геополитички и историјски темељитији процес. За Агурског, Лењин је практиковао двоструки језик, православни марксистички у свом писању, која само могу бити сматрана као дела „јавних односа“, он је себе уствари ставио у ред са Александром Херценом, који је одбио Запад, и који је промовисао инвазију Словена на Источну Европу. Од почетка века, Лењин и бољшевици су могли одредити себи циљ, давање вођства светском револуцијом Русији и Русима. У овом погледу, национал-бољшевизам би био руска националистичка идеологија, која би начинила совјестски политички систем легитимним са националистичке тачке гледишта а не са марксистичке тачке гледишта. Национал-бољшевизам би тако створио покушај Руске Империје да доминира светом, ојачане комунистичком идеологијом.
Испитујући период између 1870. до новембра 1927. (датум тријумфа Стаљина на 15. конгресу Комунистичке партије), књига Агурског успешно покрива различите аспекте национал-бољшевизма: допринос њему од стране не-марксистичких револуционарних партија, његове односе са прото-фашистима Савеза руског народа, ултра-бољшевичком фракцијом “Напред 1”, футуристичким утицајем, значајем јеврејских интелектуалаца у национал-бољшевизму и сменовексизмом.

Не-марксистичко наслеђе национал-бољшевика

Агурски у руском национал-бољшевизму види знатан број не-марксистичких утицаја:
Утицај Александра Херцена који истиче да би руски социјализам имао користи од пан-славизма, и да је Русија млада држава, у бољем стању него Запад, чија будућност је била да створи Империју „која би се простирала од Рајне до Босфора, а на другој страни пружала би се до Пацифика“.
Утицај Михајла Бакуњина, анархисте са националистичком основом, који је постао симпатизер Николаја Муравјева-Амурског, гувернера Сибира, који је освојио део територија Далеког Истока, уз подршку владе, и који је сматрао да Словени треба да имају националног интереса у револуцији.
Утицај Пруса, Фердинанда Ласаља, чији се социјализам мешао са веома јаким национализмом и ништа мање јаким статизмом.
Утицај популиста, нарочито после револуције, када се велики број чланова Револуционарне Социјалистичке Партије придружио бољшевицима, јер су се традиционално супротстављали капиталистичком Западу и месијанистима, који су веровали да би руски народ створио сопствени облик социјализма, који би био авангарда целом човечанству.

Црвене Заставе и Црне Стотине

Савез Руског Народа, такође познат под именом Црне Стотине, представља облик руског прото-фашизма. Про-немачки, анти-енглески и анти-амерички покрет, који страхује од експанзије жутих људи, снажно је осудио капитализам, парламентаризам и либерализам, и предочио насилну анти-романовску револуцију. Његова милитантна основа је највише формирана од индустријских радника. Насупрот садашњем мишљењу, ова група није била у насилној опозицији са руским комунистима, већ у сагласности, и одређеном дивљењу према њима, што их је благовремено довело до савеза и стварања проласка милитаната из једног кампа у други.
Плексанов је проценио да су 80% СРН (Савеза Руског Народа) чинили пролетери, и да „ће они постати ревносни учесници револуционарног покрета“, Петар Струве је потврдио да је СРН био револуционарна социјалистичка партија, на конгресу Социјал-демократске Партије 1907, Покровски, који је био члан екстремне бољшевичке фракције „Напред“, инсистирао је на позитивним странама СРН-а. Лењин је био први неутралан кад су ове позиције биле у питању, али онда је био убеђен у њихове добре темеље Максима Горког, који је био у сагласности са Црним Стотинама од 1905.
Са стране СРН-а, ово је водило до многобројних промена у стратегији за будуће комунисте, како би срушили либерале. Према једном од вођа Црних Стотина, Аполону Мајковом, они „ су тежили истој сврси као и револуционари, такорећи, побољшању животних услова, циљу који се на известан начин подудара са учењем социјал-анархиста… Конституционалисти називају наоружане револуционаре „револуционарима левице“, а Црне Стотине „револуционарима деснице“. Са њихове тачке гледишта, ова дефиниција има одређен легитимитет. „ Пошто сви мислијмо да конститутивна форма владе доноси тоталну доминацију капитала, и у таквим условима, моћ ће бити искључиво у рукама капиталиста, који ће се њиме користити само у своју корист, у циљу репресије и експлоатације становника.“ Други вођа СРН-а, Виктор Соколов, оптужио је владајућу бирократију да подстиче своје чланове „ да се боре против револуционарних елемената, и тако побуде две партије ове борбе“.
Почевши од марта 1917, већи број од 3 000 чланова СРН-а (у исто време бољшевика је било само 10 000 ), почели су или да се придружују Бољшевичкој Партији или да раде за њу после Револуције. То се може видети у дневницима Црних Стотина који позивају на диктатуру пролетеријата, вођа СРН студената у Кијеву, Јуриј Пјатаков, постаје један од вођа Бољшевишке екстремне левице, неки мање познати милитанти постају одговорни за Совјете, или запослене у ВЧК -у (касније КГБ), док су многи други постали истакнути чланови Православне Цркве, лојалне режиму (вођа СРН-а у Тифлису постао је такође Митрополит Варфоломеј, умро је природном смрћу у деведесетој години, 1956.)

Фракција „Напред“

Унутрашња, а затим спољашња фракција Бољшевичке Партије, коначно се интегрисала унутар ње, „Напред“ окупили су половину бољшевичких интелектуалаца (Максим Горки је био један од најватренијих партизана) и увежбавали изненађујућ утицај на совјетско друштво под Лењином и после његове смрти.
Већина вођа „Напред“ напредовали су под Стаљином, и ниједан од њих није био суочен са „чистком“. Могу се сматрати теоретичарима националног и тоталитарног преображаја бољшевизма. Већина њихових идеја је веома интересантна, и стекла би дуг развој (Фаустијански концепт живота, веровање у стварање надљудске, тоталитарне демократије, поштујући групу и негирајући индивидуалност), пре свега нас забрињавају тиме што су веома допринели развоју руског национал-бољшевизма, првенствено проглашавањем руског народа богом, што је проузроковало стварање полу-религијских покрета „Конструктори Богова“, праћених потпуним одбијањем од стране Запада. Овим су потврдили да је Русија била (после револуције) колонија Запада, да је њихова револуционарна традиција била чисто руска, и да је Револуција 1917. имала национални елемент. На крају, чланови „Напред“ су они који су били колевка Пролеткулта ( пролетерске културе), потврђујући да је народ једини креатор културе и да девијантне индивидуалности морају бити елиминисане.

Национализам Футуриста

Руски футуристи крећу се у својој целокупности у кампу совјетских интелектуалаца, у који су донели чврст национализам, развијеног од њиховог појављивања много пре рата. Инсистирајући на чистоти језика, предложили су избацивање термина страног порекла из руског речника. Фаворизовани интелектуалци, стога путују „на Запад“, одакле су највише оставили реакције цитирајући његову декаденцију и слабост супротстављену омладини и сили Руског Истока, потврђујући да „ Светлост Истока није само слобода радника. Светлост Истока је ново понашање за мушкарца, жену и ствари“, или писајући „ Мучем као бик, срећан сам што моја отаџбина – моја мајка – јесте Руска земља, Руска земља, Руска земља! Спреман сам да живим свој живот изнова, само знајући речи „Руска земља“. Не знам за искренији благослов, од једног – Бити Рус. Не знам за осећај дубљи од једног-Бити Рус, истински Рус.“

Јеврејски национал-бољшевизам

Једна од најизненађујућих тачака руског национал-бољшевизма из двадесетих година, је значај у његовом рангирању интелектуалаца јеврејског порекла, који је у највећем делу прешао мистичну фазу. За поменуте, револуција је у то време представљала месијанизам, и забрањивала им да потврде своју љубав према руској отаџбини, а да у супротном не буду одбачени анти-семитизмом у руском друштву.Ови јеврејски интелектуалци били су организовани или у емиграцији, у којој су учествовали унутар струје сменовексиста, или у самој Русији, где су појединци, упркос својој хетеродоксији , окупирали позиције од значаја. Да Иља Еренбург (Илья́ Григо́рьевич (Ги́ршевич) Эренбу́рг), познат по својим чланцима и ултранационалистичким радио емисијама после 1941, није имао изванредну концептуалну оригиналност, исто се не може рећи за двојицу главних јеврејских теоретичара национал-бољшевизма: Исаја Лежњева (Исаи Лезхнев) и Владимира Тан-Богораза (Владимир Тан-Богораз).
Први, иако супротстављен комунистима током Револуције 1917, био је један од миљеника Стаљина, одговоран за књижевне странице у Правди, и један од главних књижевних критичара Совјетског Савеза. Инспирисан Ничеом, Шестовим и Хегелом, одбацио је традиционалне вредности, закон и идеологију, а само прихватао као критеријум „дух руског народа“, верујући да је ово носило империјалну димензију: „руски империјализам (од океана до океана), руски месијанизам, руски бољшевизам (на глобалном нивоу), крећу се у истом правцу“.
Владимир Тан-Богораз, који долази из најрадикалнијег крила популистичког покрета, постао је руководилац Института Религија. Агресивни анти-хришћанин, показао је одређену предност Исламу, видећи Бога Старог Завета као популистичког терористу, а у свом писању замера утицају тајних друштава. Афирмишући себе поносним што је оптужен за национал-бољшевизам, видео је у владавини Петра Великог пример новог режима, и демонстрирао веома јак анти-западизам.

Сменовексизам, национал-бољшевизам у емиграцији

Најчистији и најинтересантнији национал-бољшевизам настао је у редовима Беле емиграције. Октобра 1920, Николај Устрјалов (Никола́й Васи́льевич Устря́лов) створио је препоруку ка немачком национал-бољшевизму, и поверио својим пријатељима одлуку да проповеда његову руску верзију.
Предавајући на Московском Универзитету, Устрјалов је постао познат 1916. због сарадње са часописом „Проблеми Велике Русије“ („Проблемы Великой Росий“) и бранећи у њему руски експанзионизам и јаку Државу. Исте године одржао је конгрес славофила, где је потврдио да је Русија имала глобалну мисију. Као активан члан Кадетске Партије, са задовољством је сведочио пад диктатуре, и сарађивао у дневном часопису „Јутро Русије“ („Утро Росий“), где је потврдио да је Бољшевичка Револуција била аутентично руска, као и што је критиковао оријентацију спољне политике бољшевика. Лета 1918, морао је да побегне из Москве, и приступио области коју су контролисали наоружани Белци. С времена на време, бежао је у Омск, а на крају је емигрирао у Кину у Харбин, одакле је критиковао контра-револуционарне силе, по његовом мишљењу, превише повезане са страним интересима… Новембра 1920, Устрјалов, са тројицом прогнаних песника, који ће касније постати прослављени совјетски писци, основао је магазин „Прозор“ („Окно“). Његов утицај је одмах био веома снажан у емиграцији, неки национал-бољшевички конгреси били су одржани у Паризу, „Смена Веx“ билтен појавио се у Прагу, дневни часопис „Уочи“ („Накануне“) био је објављен у Берлину, а важна милитантна група појавила се у Бугарској ( чији је вођа касније био убијен од стране Белаца).
Чак и у Русији, сменовексизам није прошао незапажен, Лењин је предвидео тријумфалан повратак Устрјалова у Москву (што се није десило, али већина његових партизана вратила се у Русију), неки од чланака из „Смена Веx“ билтена објављени су у Правди, тајно је финансирао „Уочи“, и пристрасно подстакао опстанак ове струје, током 11. Конгреса Комунистичке Партије, марта 1922. После смрти Лењина, сменовексисте, који су подупирали нападе Каменева, Буксарина и Троцког, бранио је лично Стаљин, тако да се може рећи да их је много ценио. Речено је, да је после његовог прогона из СССР-а, Троцки крикнуо: „Победа је Устрјалова!“
Са теоријске тачке гледишта, Устрјалов, који је веровао у рок вредности моћи, потврдио је да: „ Само Држава, физички моћна, може да поседује велику културу. Мале моћи, могу по природи доказати своју отменост, част, чак и хероизам, али они су органски неспособни за грандиозност; то захтева величанствен стил, очување великог склада мисли и акције“. Такође је узео у обзир да ће: Совјетска влада свим средствима форсирати поновно уједињење периферних територија са Центром, у име Светске Револуције. Руске патриоте ће се борити у циљу достигнућа истог, у име недељиве Велике Русије. Упркос свим идеолошким разликама, сви они практично следе исти пут.
Док је један од његових ученика, песник Владимир Ксолодковски, плакао , „ СССР није само стање развоја Русије као етно-географског ентитета, то је прекретница у еволуцији националности у човечанству. Ако је Иван I Московски био у стању да уједини руску земљу, велико царство по слави и тиранији, Совјетска Москва је почела да спаја земљу у Империју радника и слободе“.

Руски национал-бољшевизам од 1927.

Упркос 500 страница, дело Агурског оставља нас у одређеном смислу у оскудици. Не успева да нас снабде анализом тријумфалног стаљинизма, “Великог Патриотског Рата”, чак и еволуције мишљења емиграције.
Истовремено, тренутна или савремена ситуација остаје да буде истражена.
Која се идеолошка генеалогија може пратити до национал-бољшевичких дисидената с почетка седамдесетих? Да ли то могу бити чланови Фетисове групе (у име А.А. Фетисова, који је напустио Комунистичку Партију, у циљу протествовања против дестаљинизације) који потврђују да “лењинизам има неупоредиво више заједничког са православљем И славофилством, него са марксизмом и католичанством”, и да ”само уједињење православне Русије са лењинизмом, може створити ово становиште идеалног света за руски народ, који ће створити синтезу целокупног искуства људи кроз векове. Или то може бити питање за “екстремисте” Генадија Шиманова, партизане Трећег Рима, који су истицали да је совјетски режим био једина политичка организација, која је била у стању да се супротстави “ западном демократском трулежу”, И да мобилише народ ради новог историјског циља: Империје.
Да ли то, такође, најзад може бити примање национал-бољшевичких вођа у садашњи Савез Комунистичке Партије Бољшевика, Руску комунистичку Партију, или Комунистичку Партију Руских Радника, и неке политичке групе и новине класификоване у “црвено-смеђи” циклус.

„Черносо́тенцы” (Црне Стотине) – руски монархисти, конзервативци…Чланови руских правохришћанских монархистичких организација “Руска Монархистичка Партија” Грингмута, “Црне Стотине”, “савез Руског Народа”, “Савез Михајла Архангела”.

ВЧК – Комисија за борбу против револуције И саботаже.

Хетеродоксија обухвата “сва мишљења или учења која се разликују од званичне односно правоверне позиције”.

Иван I, московски велики кнез је био кнез Москве од 1325. године (велики кнез од 1328.) и велики кнез Владимира од 1331. године. Због своје политике добио је надимак “Врећа новца”.