ŠTA JE DANAS SMISAO AMERIČKIH VOJNIH SNAGA NA TERITORIJI EVROPE

ŠTA JE DANAS SMISAO AMERIČKIH VOJNIH SNAGA NA TERITORIJI EVROPE

Ujanuaru ove godine Pentagon je saopštio da sprema smanjenje oružanih snaga razmeštenih po Evropi. U trenutku zvaničnog donošenja odluke planirano je da se do 2013.godine iz aviobaze Špangdalem (na slici) u Nemačkoj povuče jedna eskadrila lovaca A-10 a iz aviobaze u Avianu, u Italiji, 603. eskadrila za vazdušnu kontrolu. Osim toga, trebalo je da se smanji kontingent štaba Petog korpusa u Avganistanu, koji se ne bi vratio u Evropu da se rasformira (2013) 170. ratna brigada i da se brojnost 172. brigade smanji za 8.000 vojnika. Takođe u sledećih pet godina u evropskim formacijama brojnost vojnih lica treba da se smanji za 2.500 ljudi.

Konačno, takve promene mogu da se posmatraju kao pozitivan signal za Rusiju jer će američki zagljaj anakonde ipak biti nešto oslabljen. Međutim, pre nego što se oseti optimizam, trebalo bi da se analiziraju različite strane problema. Tim pre što izjave i najave uopšte nisu jednoznačne, a mogu i da se preispitaju.

U zemljama EU se u ovom trenutku nalazi 80.000 ljudi koji pripadaju vojnom personalu SAD. Oni su razmešteni u 28 vojnih baza, uglavnom u Nemačkoj, Italiji i Velikoj Britaniji. Osim baza, postoje i drugi punktovi dislokacije, koji se nazivaju „instalacije“. Njihov broj je 3.501.

Kako navodi Luk Kofi u svom istraživanju koje je izdao fond „Nasleđe“ (2) u julu ove godine a koje je posvećeno obrazloženju prisustva vojnih baza SAD u Evropi, ono ne predstavlja anahronizam hladnog rata, već je neophodno iz čitavog niza razloga. Pre svega, vojna snaga SAD u Evropi pomaže da SAD postignu političke ciljeve u regionu Evroazije i Bliskog Istoka. SAD smatraju da je čvorište od Arktika do Levanta, kao i od Magreba do Kavkaza izuzetno važno, tako da američke vojne baze u Evropi u sadašnjoj geopolitičkoj turbulentnosti daju vođstvu SAD potrebnu elastičnost, stabilnost i mnogovarijantnost rešenja.

Konstatujemo da su se američki bastioni hladnog rata u Evropi sada pretvorili u napredne operativne baze. A ako se uzme u obzir to što Vašington sve više pomera sisteme protivraketne odbrane, postaje sve očiglednije da su te baze usmerene i protiv Rusije.

Osim toga, kao što je i red, u liberalnoj demokratiji su osnovni tekući interesi SAD u Evropi povezani sa ekonomskim interesom. U EU, kao evroatlanskoj formaciji sa 27 zemalja i SAD, usredsređena je otprilike polovina globalne ekonomije. Kako bi obrazložio svoje prisustvo zbog obezbeđenja regionalne bezbednosti, koja, sa svoje strane utiče na lokalne ekonomije, Vašington se čvrsto prilepio uz EU i pod ovim ili onim predlogom nastavio da vodi razgovore o bezbednosti. Samo u 2010. godini SAD su obavile 33 višenacionalnih vojne vežbe uz učešće 50 hiljada vojnika i oficira iz 40 evropskih zemalja. Ako se tome dodaju različiti treninzi za evropske kolege koji imaju veze sa vršenjem vojne službe u Avganistanu, za neke zemlje povezanost sa vojnim prisustvom SAD predstavlja prilično dobar valov.

OSAM ZADATAKA EVROKOMA Osim toga, u takvoj saradnji SAD su postigle i druge ciljeve. Naprimer, gruzijski bataljon, koji je bio postavljen zajedno sa pomorskom pešadijom SAD u avganistanskoj provinciji Gilmend, potencijalno može da se iskoristi za konflikt na Kavkazu, protiv Južne Osetije, Abhazije, ili čak i Irana jer iskustvo stečeno u ratu nikako ne može da se poredi sa manevrima kod kuće a tesna saradnja sa kolegama iz SAD će pomoći psihološkom okulturivanju Gruzina u potrebnom ideološkom pravcu. To što je u jesen 2012. godine broj gruzinskih vojnih lica u Avganistanu dupliran može da posluži kao određeni signal. Bela kuća nikako ne može da na Gruziju, koja preko svog vođstva u poslednje vreme otvoreno demonstrira privrženost evroatlantskim vrednostima, gleda drugačije osim kao na jednu od odbrambenih tvrđava na evropskoj periferiji.

Osnovni zadaci Evropske komande SAD (Evrokom) za budućnost određeni su prilikom obraćanja Kongresu SAD 2012. godine. To su:

1. Dovođenje u visoku gotovost poverenog kontingenta;

2. Podrška Evrokoma NATO u skladu sa članom 5 Statuta i koncentracija prema savezničkim i partnerskim merama u oblasti pripreme za zajedničko delovanje;

3. Pomoć međunarodnim snagama bezbednosti u toku prelaznog perioda, kao i treninzi koalicionih snaga;

4. Podrška snaga NATO kao i drugih partnerskih država, zanavljanje njihovih mogućnosti radi obezbeđenja regionalne stabilnosti i sopstvene bezbednosti;

5. Razvoj strateških odnosa i snaga koje su neophodne za stalni dostup, a koji će za SAD obezbediti slobodu delovanja i globalnu obuhvatnost;

6. Sprečavanje ekstremističkih organizacija da dopru do oružja za masovno uništavanje;

7. Širenje balističkih raketnih sistema NATO u Evropi na bazi integrisanog prilaza uz izbilansirano učestvovanje;

8. Sprečavanje razvoja lokalnih kriza u regionalne konflikte na Balkanu i na Kavkazu.

Odavde može da se izvede zaključak da će se vojno prisustvo SAD u Evropi nastaviti i da će pri tom deo troškova za tu infrastrukturu da se prebaci na leđa evropskih poreskih obveznika, sa izgovorom da je neophodno da se uvode novi programi, da se transformišu oružane snage i da se obezbedi regionalna bezbednost. Prilaz, po svemu sudeći, biće izborni za svakog člana NATO i partnera SAD.

Pritom Evrokom SAD ima u svojoj strukturi VVS, VPS, armiju, pomorsku pešadiju i snage za specijalnu namenu, tj. sve snage koje su potrebne za izvođenje potpunog spektra ratnih dejstava kao i izviđanja, posmatranja i rekognisciranja. To se posebno odnosi na VPS SAD, a u vezi sa tim šef Evropske komande admiral Džejms Stavridis je konstatovao da su „mogućnosti podmornica (po pitanjima izviđanja i posmatranja) izuzetno potrebne jer VPS Rusije unapređuju karakteristike svoje podvodne flote“ (3).

KOFIJEVI ZAKLJUČCI Kako proizilazi iz zvaničnih dokumenata Pentagona, Ruska Federacija se vidi kao direktna pretnja. Onaj već pomenuti Dž. Kofi piše, da „pri vojnom planiranju za ceo niz članica NATO Rusija predstavlja glavni faktor a za ostale partnere SAD, kao što je Gruzija, Rusija nastavlja da bude agresor“ (4).

Još jedna vrlo važna primedba – zajedno sa VPS, Afrička komanda sa Evrokomom patrolira na više od 20 miliona kvadratnih morskih milja Svetskog okeana i na oko 70 odsto obalskih linija planete!

Iako i Bela kuća takođe planira da povećava svoje vojno prisustvo u Tihookeanskoj regiji u vezi sa objavom o Novom veku SAD u Aziji, kao i o promeni situacije u Siriji i Iranu, niz lobista i stratega nastavlja da insistira ne samo na neophodnosti da se vojno prisustvo u Evropi sačuva već i da se tamo postave nove vojne baze, posebno na periferiji, što automatski znači približavanje Rusiji i pretnju po ruske nacionalne interese.

To je povezano sa činjenicom da, sa jedne strane, jug Evrope od Istočnog Atlantika do Bliskog Istoka i Kavkaza, stratezi NATO pozicioniraju kao luk nestabilnosti (prošireni koncept Z. Bžežinskog), a sa druge – narodni protesti i nemiri u Severnoj Africi im omogućuju još jedan povod za obrazloženje prisustva na periferiji Evrope.

Već pomenuti admiral Stavridis je u takođe pomenutom izveštaju Kongresu SAD konstatovao koliko je važno da u Evropi (Italija, Španija, Grčka) postoje baze – radi operacija protiv Libije (5). Obirom da je u operaciji „Odiseja. Svitanje“ učestvovala avijacija, i to uglavnom iz nemačkih i britanskih baza, sredozemna infrastruktura NATO je korišćena kao uslužni pretovarni punkt, a Stavridis je pažnju posvetio značaju ne samo konkretnih čvorišta već pre značaju kompletne evropske mreže pomoću koje može da se dođe i do drugih regiona, bilo da su oni u Africi, na bliskom Istoku ili u Evropi, pa čak i u azijskom delu Rusije. U tom kontekstu bi trebalo da se prisetimo i vojnih operacija SAD u Liberiji u avgustu 2003. godine, kada je Evrokom SAD inicirao mirotvornu operaciju, a baza Vićenca u Italiji bila izabrana kao štab za komandovanje zajedničkim oružanim snagama.

Mada je na Čikaškom samitu Severnoatlantske alijanse bila doneta odluka da će finansiranje NATO u periodu 2015-2024. godine biti značajno smanjeno, Vašington se izvukao i iz te situacije. Na tom istom samitu je sazvana takozvana Koalicija privrženih učesnika ili „Inicijativa C-3“. Iako se radilo uglavnom o bezbednosti u Avganistanu, ta inicijativa može da se transformiše i za druge ciljeve.

Na samitu je takođe označeno da će spektar instrumenata NATO u najskorijoj budućnosti biti fokusiran na takozvane „emerdžentne“ izmene u oblasti bezbednosti, a zbog reorganizacije NATO je krajnje zainteresovan za postavljanje novog logističkog lanca u Srednjoj Aziji, a dugoročno – i za uključivanje u saradnju Avganistana, Pakistana, pa čak i Irana (6)! To je, naravno, odloženo za daleku budućnost, ali potvrdu takvih namera predstavlja interes SAD i NATO za tranzitne baze u Rusiji. Uostalom, projektanti iz NATO su se već namerili i na severna morska prostranstva Rusije, apelujući na to da je neophodno da se omogući bezbednost na prostoru Arktika kao i kontrolisanje Severnog pomorskog puta.

Vraćajući se na istraživanja L. Kofija, hteli bismo da konstatujemo da su zaključci do kojih je on došao potpuno realni i razumljivi američkom establišmentu. To su:

1. Da se nacionalni interesi SAD postave iznad budžetskih smanjenja;

2. Da se izvrši potpuna nova procena interesa SAD u Evroaziji i da se odredi na koji način se mogu podržavati ciljevi Evrokoma SAD u regionu;

3. Da se demonstrira koliko su SAD privržene NATO i evroatlanskoj bezbednosti (prisustvo američke vojske u Evropi predstavlja najočigledniji primer takve podrške, a obzirom da se NATO transformiše prema izazovima 21. veka – alijansi će svakako biti potrebno američko vođstvo,

4. Da se bude pošten sa evropskim partnerima i da se do donošenja bilo kakvih odluka u vezi sa razmeštajem vojnih jedinica vrše konsultacije sa evropskim partnerima;

5. Da se izdvoje ratne brigade koje su bazirane u SAD samo radi sprovođenja obuke u Evropi;

6. Da se potvrdi da najbitnija uloga u vezi sa odnosom SAD sa evropskim saveznicima pripada NATO;

7. Da se preispitaju odluke koje imaju veze sa izvođenjem dve brigade iz Evrope jer bi to uticalo na infrastrukturu prevoza i skladištenja roba.

ŠTA SLABI SAD-EU VOJNU ALIJANSU Na Kraju, da i mi pokušamo da ocrtamo faktore koji mogu da ometu planirano premeštanje NATO onako kako se to radi u Americi. Nama se čini da evropsko-američku vojnu alijansu mogu da oslabe:

1. Preterani troškovi u vezi sa novim inicijativama, koji mogu da doprinesu ne samo nepravilnom shvatanju geopolitičke situacije od strateške komande već i političke odluke šefova zemalja Evropske unije;

2. Pojava novih pretnji, zbog kojih će biti neophodna preorijentacija resursa;

3. Novi vojni konflikt u koji će biti uvučene SAD, kod koga će rešenje problema u zemljama EU biti različito od vašingtonskog (kako se već više puta dešavalo – od odbijanja Italije da učestvuje u agresiji protiv Jugoslavije 1999. do kritike kampanje u Iraku);

4. Produbljivanje ekonomske krize kako u SAD, tako i u Evropi, koja zahteva značajno povećanje socijalnih troškova i, prema tome, smanjenje vojnih;

5. Ako bi se u medijima pojavile skandalozne informacije o tipu operacije Gladio (tj. o tajnoj armiji NATO u Evropi);

6. Porast protestnih raspoloženja u zemljama EU povodom prisustva vojnih baza SAD, posebno na kritičnim i čvorišnim tačkama – u Napulju, gde je smešten štab 6. flote VPS SAD, na mestima dislokacije VVS – u Lajkenhezu, Mildnholu, Alkonberiju (Britanija), Ramštajnu i Špangdalemu (Nemačka), na Azorskim ostrvima (Portugal), Indžirliku (Turska), u Avijanu (Italija) kao i po zemljama Istočne Evrope.

7. Pozicija niza zemalja članica NATO koje insistiraju na uklanjanju taktičkog nuklearnog oružja SAD, čije se postojanje posmatra kao anahronizam hladnog rata, kao i stimulisanje debata povodom preispitivanja koncepcije nuklearnog uzdržavanja (to pitanje je prvi put bilo pokrenuto na samitu u Lisabonu 2010. godine);

8. Rast snage Kine, što bi nateralo da se preorijentišu značajni vojni resursi SAD na Aziju i druge regione koji su strateški važni za Vašington;

9. Osmišljavanje privlačnije koncepcije kolektivne odbrane u Evropi, uključujući i mogućnost formiranja alijanse novog tipa, uz aktivno učešće Rusije.