Простор и биће

Исток мора бити засићен новим знањем, мора са троуглом осталих страна Света разменити особеност расветљавања онтолошких порука. Старо време Истока није прикладно. Криза временске парадигме изазива рађање на Истоку посебне онтолошке модификације. Та модификација је одговор на западну резонансу, али она активира даљински дијалог између Севера и Југа. Све заједно мора у заједничком ткиву бића додати знања о његовој изворној, сеновитој страни, о мрачној страни онтолошког Месеца. Или о кабалистичком значењу имена демона Сунца.
   Данас се може описати у каквом је односу парадигма простора са парадигмом времена. Проблем је расветљен кризом савременог света. У тој динамичкој катастрофалној радњи је откривена просторна механика гносеолошког Истока и Запада. Додаћемо, у њиховом подприродном стању. Хипертрофија Новог Доба је, као вапај Запада који болно покушава да се апсолутизује, избацила на површину раније замрачене онтолошке структуре. Али засад још увек не поседујемо оруђе за наредни корак. - Не знамо какав ће бити одговор Истока на тај изазов. Знамо какав је Исток у пасивном трпљењу - као историјски побеђена антитеза Западу. Али засад не знамо његов тријумфални онтолошки ход, његово златно посткритичко самопотврђивање. Има слутњи да је такво потврђивање немогуће без темељног претресања сразмера у општем узроку бића.
   Питање Запада - временска парадигма - истакнуто је као аномалија подложна превазилажењу и искорењивању. Какву парадигму у том случају диктирају Југ и Север, и како Исток треба да их узме у обзир да би "смрвио поган"?

Простор и биће

Исток мора бити засићен новим знањем, мора са троуглом осталих страна Света разменити особеност расветљавања онтолошких порука. Старо време Истока није прикладно. Криза временске парадигме изазива рађање на Истоку посебне онтолошке модификације. Та модификација је одговор на западну резонансу, али она активира даљински дијалог између Севера и Југа. Све заједно мора у заједничком ткиву бића додати знања о његовој изворној, сеновитој страни, о мрачној страни онтолошког Месеца. Или о кабалистичком значењу имена демона Сунца.
   Данас се може описати у каквом је односу парадигма простора са парадигмом времена. Проблем је расветљен кризом савременог света. У тој динамичкој катастрофалној радњи је откривена просторна механика гносеолошког Истока и Запада. Додаћемо, у њиховом подприродном стању. Хипертрофија Новог Доба је, као вапај Запада који болно покушава да се апсолутизује, избацила на површину раније замрачене онтолошке структуре. Али засад још увек не поседујемо оруђе за наредни корак. - Не знамо какав ће бити одговор Истока на тај изазов. Знамо какав је Исток у пасивном трпљењу - као историјски побеђена антитеза Западу. Али засад не знамо његов тријумфални онтолошки ход, његово златно посткритичко самопотврђивање. Има слутњи да је такво потврђивање немогуће без темељног претресања сразмера у општем узроку бића.
   Питање Запада - временска парадигма - истакнуто је као аномалија подложна превазилажењу и искорењивању. Какву парадигму у том случају диктирају Југ и Север, и како Исток треба да их узме у обзир да би "смрвио поган"?

O Четвртој политичкој теорији У Београду

У Београду у хотелу Москва, угледни руски филозоф, социолог и геополитичар, зачетник идеје новог евроазијанства и творац Четврте политичке теорије проф. др Алексанадар Гаљевич Дугин одржао је предавање о Четвртој политичкој теорији и идеји о евроазијским интеграцијама.

ТРЕЋИ СВЈЕТСКИ РАТ: ПОЧЕТАК?

То што се догодило данас, 7. априла 2017. године, може постати почетак Трећег свјетског рата. Ратове, по правилу, нико не жели, али ратови се ипак догађају. Некада свјетски. Због тога вјерујем да је прије свега неопходно, као и у случају било какве катастрофе, сачувати спокојство и сабрати мисли.

Јутром, 7. априла 2017. ВВС Сједињених држава су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији нанијеле масовни ракетни удар ракетама Томахавк по авиобази ВВС Сирије. Тј. по нама. Зашто ми нисмо користили  комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одраз потпуног напада од стране јединица Сједињених држава код нас нема довољно, они су били предназначени прије свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није одлучила да нареди јер би то значио неповратан рат са Сједињеним државама. Вашингтон је ријешио, и знао је на шта иде. Ми не. Шта даље? Прије него приступимо прогнозама вриједјело би још једном погледати на контекст – почетни услови који могу довести до почетка Трећег свјетског рата (иако још увијек могу и да не доведу).

ДОНАЛД ТРАМП: МОЧВАРА И ВАТРА

'Мочвара' је ново име за глобалистичку секту, адепте отвореног друштва, ЛГБТ манијаке, сорошевску војску, пост-хуманисте, и тако даље. Пражњење Мочваре није само категорички императив за Америку. То је глобални изазов за све нас. Данас, сваки народ је под владавином сопствене Мочваре. Ми бисмо, сви заједно, могли да започнемо борбу против руске Мочваре, француске Мочваре, немачке Мочваре, и тако даље. Морамо да очистимо наша друштва од утицаја Мочваре. Уместо борбе између себе, хајде да је исушимо заједно. Исушивачи мочвара свих земаља, уједините се!

Друга ствар је да је готово са анти-американизмом. Не зато што је то било погрешно, већ супротно: зато што је амерички народ сâм почео револуцију против управо оног аспекта Сједињених држава који сви мрзимо. Сада се владајућа европска елита, као и део руске елите (која је још увек либерална), не може више кривити, као до сада, да су исувише про-америчке. Сада би требало да буду оптуживани због онога што јесу: корумпирана, перверзна, похлепна банда банкстера и разарача култура, традиција и идентитета. Дакле, хајде да испразнимо европску мочвару. Доста са Оландом, Меркелом и Бриселом. Европа Европљанима. Сороша и његову секту треба јавно осудити.

ЧЕТВРТА ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА: ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНИЗМА

Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина Четврта политичка теорија:

• Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза;

• Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт);

• Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола...);

• Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак);

• Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.

 

 

COUNTER-HEGEMONY IN THE THEORY OF THE MULTIPOLAR WORLD

Although the concept of hegemony in Critical Theory is based on Antonio Gramsci’s theory, it is necessary to distinguish this concept’s position on Gramscianism and neo-Gramscianism from how it is understood in the realist and neo-realist schools of IR.

The classical realists use the term “hegemony” in a relative sense and understand it as the “actual and substantial superiority of the potential power of any state over the potential of another one, often neighboring countries.” Hegemony might be understood as a regional phenomenon, as the determination of whether one or another political entity is considered a “hegemon” depends on scale. Thucydides introduced the term itself when he spoke of Athens and Sparta as the hegemons of the Peloponnesian War, and classical realism employs this term in the same way to this day. Such an understanding of hegemony can be described as “strategic” or “relative.”

In neo-realism, “hegemony” is understood in a global (structural) context. The main difference from classical realism lies in that “hegemony” cannot be regarded as a regional phenomenon. It is always a global one. The neorealism of K. Waltz, for example, insists that the balance of two hegemons (in a bipolar world) is the optimal structure of power balance on a world scale[ii]. R. Gilpin believes that hegemony can be combined only with unipolarity, i.e., it is possible for only a single hegemon to exist, this function today being played by the USA.

In both cases, the realists comprehend hegemony as a means of potential correlation between the potentials of different state powers. 

Gramsci's understanding of hegemony is completely different and finds itself in a completely opposite theoretical field. To avoid the misuse of this term in IR, and especially in the TMW, it is necessary to pay attention to Gramsci’s political theory, the context of which is regarded as a major priority in Critical Theory and TMW. Moreover, such an analysis will allows us to more clearly see the conceptual gap between Critical Theory and TMW.

Успомене из „царства сенки”

Шта представља „Зелена земља”, „Земља смрти”, „западнија од Запада”? Да ли утвара Атлантиде хара данашњим светом? Зашто неки иницирани и утицајни Јевреји тврде да је њихова традиција западног порекла? Шта су на Месецу, где (по предању) почивају душе предака, тражили амерички космонаути? Да ли је у њиховом спуштању било обредних елемената? Каква је веза између идеологије американизма и карго-култова? Зашто у Америци сунце излази на Западу (европском) а залази на Истоку (далеком), и шта доноси тај обрнути симболизам, то наличје света? Зашто су стари народи прећутали своја „открића Америке” и зашто се данас скрива древна симбологија тог континента?

Настављајући тему коју смо започели у текстовима „Континент Русија” и „Евроазијско несвесно”, желели бисмо да анализирамо, у општим цртама, мисију америчког континента из перспективе сакралне географије.

САД, последња светска суперсила, данас играју главну улогу у светској геополитици. Од краја XIX века тај периферни и маргинални континент, који је дотле био само европска провинција и заузимао другоразредно место у односу на Стари свет, постаје све самосталнији политички и културни чинилац. После Другог светског рата, САД су се претвориле у универзални модел, парадигму, не само у европским, него чак и азијским земљама. Америка игра све важнију улогу, а укупност америчких идеолошких, културних, психолошких, па чак и философских фактора превазилази оквире чисто економског или војног утицаја. Све се јасније помаља митска Америка. Ако је таква „неосакрална идеја о Америци” могла продрети и пронаћи упориште у светској геополитичкој свести, чврсто смо уверени да су за то постојали веома дубоки разлози. Разлози у вези са колективним несвесним човечанства, са оном хиљадугодишњом тајном континенталном географијом, јер сећање на њу истрајава у психичким архетиповима.

ЕВРОАЗИЈСКА МИСИЈA

Земљама Евроазије су се стално кретале реке народа и култура – са Запада на Исток, са Истока на Запад. Далеки преци савремених Европљана су у дивљим хордама јахали азијским степама, док су истовремено њихови савременици Кинези, Индијци и Персијанци лешкарили обасјани зрацима отмених, истанчаних цивилизација – с развијеном философијом, прогресивном техником у условима високог комфора. Свака цивилизација има своје време, и оно свугде различито тече. Оно што се сада и овде чини „дивљаштвом“, на другом месту или сутра постаје узор „прогреса“. За оно што се сада и овде чини универзалном истином, на другом месту или сутра испада да је локални и сасвим релативан култ. Никада не треба апсолутизовати оно што постоји сада и овде. Стања и вредности света се мењају. Сопствене судове увек треба проверавати великим мерилом времена и простора.

Запад има демонску бит јер је место у које се стропоштао

Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

Припреме за грађански рат у Европи су у пуном јеку

Треће: треба једном и засвагда да раскрстимо са либерализмом. Читава реторика о „цивилном друштву“, „толеранцији“ и „људским правима“ ништа друго до пропагандна припрема за грађански рат. То је већ скупо коштало Европу, и коштаће је још више. Треба са тиме завршити у Русији.

Норме политичке коректности су неспојиве са животом народа и друштава уз очување њиховог идентитета. Либерализам – то је нешто, што треба потпуно и бесповратно истребити. Ми треба да успоставимо наш органски традиционални руски поглед на свет – на бази наших вредности, наших извора, наших аутора и наше вере. Уз сво поштовање према осталима: онај, ко живи у Русији, мора да буде Рус – културно, лингвистички, духовно, на нивоу самосвести.

Крв овде нема главну улогу: бити Рус – значи поседовати руски дух. А руски дух тражи од нас да не дозволимо да се са нашом земљом уради оно, што су Европљани урадили (или дозволили другима да то ураде) са својим земљама.

Русији су потребне две победе и она је за њих способна

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

Русиjа je у рату, излаз je у заоштраваньу

Признање да је терористички напад узрок рушења авиона, уз обустављање летова у Египат, веома су озбиљни моменти. Русија се налази у акутној фази конфронтације са Западом.

У суштини, ми се истовремено боримо на неколико фронтова. Негде побеђујемо, негде губимо. Невини људи из срушеног авиона над Синајем жртве су рата. Као и сви који су на Донбасу погинули. То су наше жртве. Наши непријатељи такође трпе губитке, често прилично сурове. Али ту постоји разлика: наши прави непријатељи ратују против нас туђим рукама и плаћају животима плаћеника или обманутог топовског меса, било да су то украјински нацисти или Исламска држава.

Отуда и неједнакост: нас погађају у живац, а сами иницијатори геополитичких напада на нас остају безбедни. Американци уопште ничим не плаћају, Европљани – неким неугодностима повезаним са санкцијама против Русије, које делимично погађају и њих саме, и приливом миграната са експлодираног Блиског Истока, каквим су га учиниле САД.

Intervencija u Siriji je ispravan pravoslavni korak u zaštiti naših nacionalnih interesa

Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči.

Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše.

Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Pages