Actual politics

ТРЕНУТАК ОДЛУКЕ

Написао сам једну посебну књигу о Путину – Путин против Путина. У њој објашњавам Путинову суштинску двојакост. Он се може посматрати двојако. Са једне, он је спасио Русију од пропасти која се чинила неизбежном и успео је да поврати суверентитет и независност руске државе. Стога, он је херој, а наш народ добро разуме да морамо платити озбиљну цену за нашу величанственост. Зато нема критиковања Путина у вези са Кримом или санкцијама. Управо су то разлози да он добије још већу подршку. Тако да он углавном ужива подршку Руса управо из оних разлога због којих га Запад (поморске силе, глобалисти) мрзи.
Са друге стране, он је окружен либералима, (зваћемо их Шеста колона), који остају лојални њему лично, али покушавају да наметну друштву самоубилачку политику. То је други Путин, други Путинов лик, као византијски или руски царски орао. Социјална правда у Русији је данас равна нули, подивљала корупција и даље цвета, духовни живот и култура су у дубокој депресији. И зато брине та друга Путинова страна.

ДОЛАЗАК РОБОТА (ИСТОРИЈА И ОДЛУКА)

Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи 'стани' овде, то није могуће. Требало би да овим пут одемо почетка - до прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу. Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер је то била људска одлука, то није био "природни процес". У једном историјском тренутку смо одлучили да идемо тим путем, а сада можемо само успорити или убрзати. Али, зашто се не питамо: да ли је ово, од почетка прави смер? Да ли је ова одлука исправна?

Требало би да се вратимо до тренутка када ова мелодија почиње - то је моја идеја. Могло би бити прекасно, па да се пробудите са роботима око себе, савршеним порезним обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другиа смс поруке  од робота, до робота…

Бернар-Анри Леви: Пет империја против нас; Дугин: То је крај униполаризма

Леви је уверен да западне агресије и обојене револуције доприносе ширењу "универзалних вредности"

У новембру 2017. се у Амстердаму окупило 1500 људи како би разговарали о процесу глобализације. Кључна точка догађаја је био говор познатог идеолога овог процеса Бернар-Анри Левија, француског филозофа, писца и публицисте који је подржао све западне агресије и обојене револуције у свијету, увјереног како ти ратови и дестабилизацијски процеси доприносе повећању броја демократских земаља у којима владе потичу плурализам и транспарентност и ширењу “универзалних вриједности”.

Како је сам рекао, Бернар-Анри Леви је у Амстердам дошао из “главног града ирачког Курдистана”, Ербила, што је врло знаковито, а публици је говорио о актуалним “тектонским помацима”, како процесе у свијету тумаче теоретичари и заговорници глобализације, али с једним центром моћи који ће управљати униполарним свијетом.

ТРЕЋИ СВЈЕТСКИ РАТ: ПОЧЕТАК?

То што се догодило данас, 7. априла 2017. године, може постати почетак Трећег свјетског рата. Ратове, по правилу, нико не жели, али ратови се ипак догађају. Некада свјетски. Због тога вјерујем да је прије свега неопходно, као и у случају било какве катастрофе, сачувати спокојство и сабрати мисли.

Јутром, 7. априла 2017. ВВС Сједињених држава су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији нанијеле масовни ракетни удар ракетама Томахавк по авиобази ВВС Сирије. Тј. по нама. Зашто ми нисмо користили  комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одраз потпуног напада од стране јединица Сједињених држава код нас нема довољно, они су били предназначени прије свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није одлучила да нареди јер би то значио неповратан рат са Сједињеним државама. Вашингтон је ријешио, и знао је на шта иде. Ми не. Шта даље? Прије него приступимо прогнозама вриједјело би још једном погледати на контекст – почетни услови који могу довести до почетка Трећег свјетског рата (иако још увијек могу и да не доведу).

ДОНАЛД ТРАМП: МОЧВАРА И ВАТРА

'Мочвара' је ново име за глобалистичку секту, адепте отвореног друштва, ЛГБТ манијаке, сорошевску војску, пост-хуманисте, и тако даље. Пражњење Мочваре није само категорички императив за Америку. То је глобални изазов за све нас. Данас, сваки народ је под владавином сопствене Мочваре. Ми бисмо, сви заједно, могли да започнемо борбу против руске Мочваре, француске Мочваре, немачке Мочваре, и тако даље. Морамо да очистимо наша друштва од утицаја Мочваре. Уместо борбе између себе, хајде да је исушимо заједно. Исушивачи мочвара свих земаља, уједините се!

Друга ствар је да је готово са анти-американизмом. Не зато што је то било погрешно, већ супротно: зато што је амерички народ сâм почео револуцију против управо оног аспекта Сједињених држава који сви мрзимо. Сада се владајућа европска елита, као и део руске елите (која је још увек либерална), не може више кривити, као до сада, да су исувише про-америчке. Сада би требало да буду оптуживани због онога што јесу: корумпирана, перверзна, похлепна банда банкстера и разарача култура, традиција и идентитета. Дакле, хајде да испразнимо европску мочвару. Доста са Оландом, Меркелом и Бриселом. Европа Европљанима. Сороша и његову секту треба јавно осудити.

Припреме за грађански рат у Европи су у пуном јеку

Треће: треба једном и засвагда да раскрстимо са либерализмом. Читава реторика о „цивилном друштву“, „толеранцији“ и „људским правима“ ништа друго до пропагандна припрема за грађански рат. То је већ скупо коштало Европу, и коштаће је још више. Треба са тиме завршити у Русији.

Норме политичке коректности су неспојиве са животом народа и друштава уз очување њиховог идентитета. Либерализам – то је нешто, што треба потпуно и бесповратно истребити. Ми треба да успоставимо наш органски традиционални руски поглед на свет – на бази наших вредности, наших извора, наших аутора и наше вере. Уз сво поштовање према осталима: онај, ко живи у Русији, мора да буде Рус – културно, лингвистички, духовно, на нивоу самосвести.

Крв овде нема главну улогу: бити Рус – значи поседовати руски дух. А руски дух тражи од нас да не дозволимо да се са нашом земљом уради оно, што су Европљани урадили (или дозволили другима да то ураде) са својим земљама.

Русији су потребне две победе и она је за њих способна

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

Русиjа je у рату, излаз je у заоштраваньу

Признање да је терористички напад узрок рушења авиона, уз обустављање летова у Египат, веома су озбиљни моменти. Русија се налази у акутној фази конфронтације са Западом.

У суштини, ми се истовремено боримо на неколико фронтова. Негде побеђујемо, негде губимо. Невини људи из срушеног авиона над Синајем жртве су рата. Као и сви који су на Донбасу погинули. То су наше жртве. Наши непријатељи такође трпе губитке, често прилично сурове. Али ту постоји разлика: наши прави непријатељи ратују против нас туђим рукама и плаћају животима плаћеника или обманутог топовског меса, било да су то украјински нацисти или Исламска држава.

Отуда и неједнакост: нас погађају у живац, а сами иницијатори геополитичких напада на нас остају безбедни. Американци уопште ничим не плаћају, Европљани – неким неугодностима повезаним са санкцијама против Русије, које делимично погађају и њих саме, и приливом миграната са експлодираног Блиског Истока, каквим су га учиниле САД.

Intervencija u Siriji je ispravan pravoslavni korak u zaštiti naših nacionalnih interesa

Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči.

Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše.

Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Полупуна чаша руског пролећа

Али постоји још једна страна медаље. Чим смо отпочели ценкање, нанели смо велики ударац духовној димензији руског пролећа и новоруске идеје. Ово је неповратан процес. Са тактичке и техничке тачке гледишта, то може бити објашњиво на неки начин, али из духовне перспективе у тренутку кад смо одлучили да не следимо осетијско-абхазијски сценарио – када је украјинска казнена експедиција почела да бомбардује градове Новорусије масивно убијајући мирне цивиле, што смо сви могли да видимо – починили смо морални злочин.

Наш морални одговор на то био је очигледан, али смо заузели другачији став. Дакле, са апекта националних интереса, још увек нисмо пропали, али стојимо много лошије на духовном плану.

У том погледу мински уговори су иморално оруђе, производ голих интереса и производ који нема никакву вредност у очима било које од страна; потпуно прагматичан приступ. Постоје људи за које је победа технологија, али ја верујем да је историја дух. Постоје цивилизацијски параметри које је немогуће подредити техничким интересима, чак ни оним најконтроверзнијим и сасвим посебним.

Из тога произилази да су Мински уговори тек морално упитан предах. Али ми ћемо их задржати будући да смо почели да играмо на ту карту. Уколико постоји проблем духовног типа, онда барем да реализујемо интересе.

Ако Грци 5. јула кажу „да” Европскоj унији – тада неће бити суверене Грчке

Референдум који је поводом ултиматума Тројке (Европска комисија, ММФ и Европска централна банка) расписао премијер Алексис Ципрас одржаће се 5. јула.

Од његовог исхода зависи – ни мање, ни више – судбина целе Европске уније. Ако Грци одбаце ултиматум – Грчка ће изаћи из еврозоне и, највероватније, из Европске уније, а то ће бити крај либералне и атлантистичке Европе коју су Американци и проамеричке елите правили током протекллих 30 година.

Европска унија се – уместо да буде нови самостални и суверени геополитички играч, са сопственим „дневним редом” – претворила у послушни инструмент светске финансијске олигархије и америчке хегемоније.

Милорад Додик и његов значај за Србију и Русију

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово". Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до посљедње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – послије пораза, револуција, смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах/издах. На издаху уздрхти свет.

Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији", у оној „огњеној Србији", Светој невјести, о којој је дирљиво писао српски пјесник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.

Украјина ‒ два различита друштва у једној држави

Дугин: Не тако брзо! Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјских, цивилизацијских, и геополитичких. Источна Украјина је апсолутно руски и евроазијска земља. Дакле, постоје два Украинес. Ми видимо овај врло јасно на изборима. Популација је подељена у сваком важном политичком питању. А посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматична: Један део је апсолутни анти-руски, други део апсолутна про-руски. Два различита друштва, две различите земље и две различите националне, историјске идентитети живе у једном ентитету.

 Дакле, питање је које друштво доминира други?

 Дугин: То је важан део украјинског политике. Имамо два дела, а имамо капитал Кијев. Али у Кијеву имамо и идентитете. То није ни главни град Западне Украјине нити источној Украјини. Капитал западном делу је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

 Западни медији, као и украјински “националисти” би се не слажем са термин “вештачки” за украјинске државе.

Srbi morayu za svoye interese više da se konfrontirayu Briselu

Naši lideri su predstavili sve što se dešavalo u protekloj godini, kao i buduće planove i projekcije. Partija Evroazija je postojala i ranije, ali je zatvorena zbog neefikasnosti, dok je sada situacija promenjena i imamo više mogućnosti da sprovodimo političku platformu i na regionalnom i na lokalnom nivou. Imamo dosta veoma dobrih ideja.

Da, Putin je najavio Evroazijski Savez, ali unutar Kremlja postoji još puno liberala i korupcije. Stoga, naš trenutni cilj je da korigujemo i unutrašnju i spoljnu rusku politiku u pravi evroazijski kontekst.

Recite nam nešto više kako vidite aktuelni proces evroazijskih integracija koji je otpočeo Vladimir Putin. Sa jedne strane imamo tumačenja da ovaj proces ima veoma dobru dinamiku i da su značajni rezultati postignuti u veoma kratkom roku, dok sa druge strane imamo mišljenje da se stvari razvijaju i previše sporo… Šta Vi mislite?

IZ OTREŽNjENjA U ZABLUDU

Ali Vladimiru Putinu je svaki put polazilo je za rukom da izbegne pogoršanje odnosa sa američkom političkom elitom. On je za to uvek nalazio opravdanje u nastavku nekakvog procesa dijaloga – da ne ulazimo u to kakav je to dijalog između slabog i jakog. Naime, mi smo, formalno stisnuvši zube, nastavili da nazivamo SAD „partnerom“, „prijateljem“, što se najjasnije – praktično u obliku saradnje, neograničenog zbližavanja i „resetovanja odnosa“ – videlo tokom četvorogodišnje vladavine Dmitrija Medvedeva. Sada je konačno udarena tačka iznad „j“, takva dvojna pozicija budući slabila političko rukovodstvo Rusije.

Sada je ovo pogoršanje odredilo i prioritete, i konačno je jasno da su Sjedinjene Države naš apsolutni neprijatelj, geopolitički protivnik koji ulaže sve moguće napore i koristi sva raspoloživa sredstva kako bi oslabio Rusiju i lišio je suvereniteta i, komadajući je, isključio iz uloge ozbiljnog igrača na svetskoj pozornici. Svi napori američke politike u poslednje dve decenije bili su usmereni ka tom cilju.

TURSKA NA DRAMATIČNOJ RASKRSNICI IZMEĐU ATLANTIZMA I EVROAZIJE

Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

Срби као авангарда евроазијских снага

Срби су се борили као јунаци, као Срби, као мученици велике идеје. Али су снаге биле исувише неједнаке, а браник евроазијства — Русија — у том раздобљу срамних 90-их је доживљавала сопствено раздобље распада и није журила да прискочи у помоћ. Тако су атлантисти стекли контролу над знатним делом Југославије, коју су у суштини срушили. Сваки други народ би, схвативши да има посла са моћном светском хиперсилом која ужурбано успоставља светску превласт над планетом, већ одавно клонуо. Али, само не Срби, они су сопственом крвљу поливали сваки метар родне груде — борили су се у Крајини, у Републици Српској, свугде, за свако село, за сваку кућу, за сваку планину. Они су били последњи батаљон велике Евроазије који поверене му положаје брани чак и онда када је Велика Русија — браник евроазијске цивилизације — у суштини истакла белу заставу издајства и капитулације. Међутим, кобни механизам антисрпског похода је био озбиљно покренут. И када је СФРЈ распарчана, започео је нови круг спирале — Косово, отцепљење Црне Горе, припрема за последње чинове трагедије - сепаратизам у Војводини и Санџаку. Одбијање Срба да погну главу довело је до директне агресије, бомбардовања Београда, до непосредног војног упада Американаца (цивилизација Мора) на српску земљу, до отимања Косова и смештања војних база НАТО на њему.

 

ИСЛАМ И ГЕОПОЛИТИКА

Савршено је јасно да смо оријентисани на мултиполарни свет и на то да очувамо статус велике силе. Међутим, наши конкретни кораци, тамо где се ради о одређивању геополитичких интереса, пате од одређене хаотичности. Веома је карактеристично у том погледу какве савремена Русија успоставља односе са исламским државама и какву политику руско руководство води према исламу унутар земље. Целисходно је проанализирати то с тачке гледишта својеврсне "фундаменталне", или ако хоћете, "дубинске дипломатије" (по аналогији са "дубинском психологијом").

Евроазија наспрам Евроамерикане

Операције у Авганистану и Ираку јесу фаза "балканизације Азије", односно стратешки ударац нанет Русији. Избор Авганистана у потпуности се уклапа у стратегију рашчлањивања Евроазије (одвајање Русије од Средње Азије, стварања око ње "појаса нестабилности", "прстена ратова малог и средњег интензитета"), које је описао Збигњев Бжежински. Од тако "рашчлањене" Евроазије кидаће део по део, све већи и већи. Није то ново. И покрет "Талибан" основали су Пакистан, Саудијска Арабија и ЦИА за реализацију геополитичке стратегије САД у Средњој Азији, јер је директно војно присуство Америке у региону тада било немогуће. Сада, користећи као повод "борбу против светског тероризма", САД добијају могућност да директно присуствују (као светски хегемонисти) у стратешки изузетно важном региону. Крајње пожељно за САД је увлачење у авганистански и ирачки конфликт Русије и централноазијских земаља Заједнице независних држава (ЗНД), то јест понављање "авганистанског сценарија" од пре двадесет година. О постојању оваквог плана сведочи и признање које је лондонском "Индипенденту" (17. септембра 2001) дао Збигњев Бжежински: "У грађанском рату у Авганистану САД су учествовале од самог почетка, чак и још раније - пре његовог почетка". Даље Бжежински пише: "Ми нисмо директно подстицали Русе на улазак у Авганистан, али смо свесно и на све начине повећавали вероватноћу да ће до тог уласка доћи. Ова тајна операција била је сјајна идеја. Као резултат тога сатерали смо Русе у авганистанску клопку. Нећете ваљда да се због тога кајем?"

 

ŠTA JE DANAS SMISAO AMERIČKIH VOJNIH SNAGA NA TERITORIJI EVROPE

Ujanuaru ove godine Pentagon je saopštio da sprema smanjenje oružanih snaga razmeštenih po Evropi. U trenutku zvaničnog donošenja odluke planirano je da se do 2013.godine iz aviobaze Špangdalem (na slici) u Nemačkoj povuče jedna eskadrila lovaca A-10 a iz aviobaze u Avianu, u Italiji, 603. eskadrila za vazdušnu kontrolu. Osim toga, trebalo je da se smanji kontingent štaba Petog korpusa u Avganistanu, koji se ne bi vratio u Evropu da se rasformira (2013) 170. ratna brigada i da se brojnost 172. brigade smanji za 8.000 vojnika. Takođe u sledećih pet godina u evropskim formacijama brojnost vojnih lica treba da se smanji za 2.500 ljudi.

Konačno, takve promene mogu da se posmatraju kao pozitivan signal za Rusiju jer će američki zagljaj anakonde ipak biti nešto oslabljen. Međutim, pre nego što se oseti optimizam, trebalo bi da se analiziraju različite strane problema. Tim pre što izjave i najave uopšte nisu jednoznačne, a mogu i da se preispitaju.

Запад ће бити највећи противник евроазијским интеграцијама петак, 21. октобар 2011.

- Русија ће се суочити у наредном периоду са великим и озбиљним стратешким изазовима, тако да политичке технологије у духу Владислава Суркова Јуревича (кључни сарадник Путина, један од идеолога Кремља) неће бити изводљиве. Ера технологије уместо идеологије, ПР кампања уместо стратегије, вицева уместо и изнад националне идеје - је завршена. То је савршено јасно. Ако Путин настави по сценарију инертности у домаћој и спољној политици, онда је колапс веома близу јер је озбиљност нове фазе у коју улазимо неупоредиво већа и супериорнија од оне са којом се Путин носио у претходном периоду. Ово је нови циклус и, ако жели да чврсто стоји на земљи, Путину је потребна нова стратегија. Ја сам потпуно уверен да једина стратегија која одговара историјском тренутку, новом поретку и оријентацији масе јесте евроазијска. Евроазијанизам је целовит, и као идеја за Русију и као стратегија коју треба следити. Такве националне идеје до сада није било – била је гурана између либерализма, концепта корумпиране прозападне елите, непостојаних и контрадикторних елемената национализма, што непобитно води дезинтеграцији Русије. Потпуно сам убеђен да Путин мора да се ослони на евроазијску идеју. 

RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

 

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps... I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

 

TREĆA SNAGA ILI VLAST SAMA IZAZIVA „OBOJENU REVOLUCIJU“ U RUSIJI

 

Mnogi među nama koji se protive „obojenima“ danas ne podržavaju ni Putina, ali podržavaju ujedinjenu zemlju

Svima je odavno jasno su „obojene revolucije“  organizovane iz jednog centra globalnog upravljanja, odakle se instrumentalizuju objektivno postojeći ekonomski i politički problemi. To potvrđuju mnogi primeri iz novije istorije koje smo mogli da vidimo – u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji, u arapskom svetu kao i nešto ranije u Srbiji. Niko ne sumnja da je reč o mrežnom ratu, vođenom iz određenih centara moći, koji koriste najsavremenije tehnologije, uključujući i informacione, poput tehnologije „kontrolisanog haosa“. Sve to je potpuno jasno svakom stručnjaku za spoljnu politiku, političke nauke ili informacione tehnologije. 

 

Teorija mrežnocentričnih ratova

 

Kancelarija za reformisanje OS sekretara za odbranu (Office of Force Transformation) pod upravom viceadmirala Artura K. Sibrovskog (Cebrowski) sačinila je novu koncepciju vođenja ratova („emerging theory of war“). Ona se danas aktivno uvodi u praksu izvođenja borbenih dejstava SAD u Iraku i Avganistanu, testira tokom manevara i na simulatorima. Autori te teorije uvereni su da će ona u najskorijoj budućnosti „ako i ne zameni tradicionalnu teoriju rata, makar će je bitno i kvalitativno nepovratno izmeniti“. Pozivanje na tu koncepciju je postalo otrcana fraza u izveštajima ministra odbrane SAD Donalda Ramsfelda, podsekretara za bezbednost Pola Vulfovica i drugih najviših vojnih činovnika SAD.

Mrežnocentrična teorija rata je zasnovana na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na tri faze – Agrarnu, Industrijsku i Informacionu epohu, i svakoj od njih odgovaraju posebni modeli strategije.

 

Срби су се први пробудили

Срби су били у авангарди те велике свете борбе за православље, за истинско хришћанство, за Словене, за све вас, за сваког од нас! Срби су се пробудили пре осталих. Они су пре осталих схватили да ако се предају, ако се покоре америчкој хегемонији, онда свим осталим народима прети ропство. И догађаји из 1990-их и 2000-их година су то потврдили. Погледајте шта такозвани мировњаци доносе Ираку, Авганистану. Ирак, у коме је свакако било неких безобразлука у време Садама Хусеина, претворен је у крваву збрку. Ви ћете, браћо и сестре Руси, рећи да је то далеко од нас. Али, када дођете у прекрасан град Београд, чист, светао, сунчан, зелен, где живе отворени, прекрасни људи, малтене исти као и ми, само радоснији, видећете у том прекрасном граду трагове натовских бомбардовања.

Pages