The Fourth Political Theory

beyond left and right but against the center

Иако данас постоји доступан број задовољавајућих приручника помоћу којих добро разумемо немачки национал-бољшевизам, то није случај са руским национал-бољшевизмом, чије постојање сад истражујемо. Тако је рад Михајла Агурског, иако непријатељски настројен, извор одличних првокласних информација и разлога за размишљање, чак и наду.
Теза аутора, инспирисана одразом Ортега-и-Гасетовом Побуном маса, је да су марксистичке и социјалистичке компоненте руског бољшевизма само „историјске камуфлаже“ за стваран геополитички и историјски темељитији процес. За Агурског, Лењин је практиковао двоструки језик, православни марксистички у свом писању, која само могу бити сматрана као дела „јавних односа“, он је себе уствари ставио у ред са Александром Херценом, који је одбио Запад, и који је промовисао инвазију Словена на Источну Европу. Од почетка века, Лењин и бољшевици су могли одредити себи циљ, давање вођства светском револуцијом Русији и Русима. У овом погледу, национал-бољшевизам би био руска националистичка идеологија, која би начинила совјестски политички систем легитимним са националистичке тачке гледишта а не са марксистичке тачке гледишта.

Срби су се борили као јунаци, као Срби, као мученици велике идеје. Али су снаге биле исувише неједнаке, а браник евроазијства — Русија — у том раздобљу срамних 90-их је доживљавала сопствено раздобље распада и није журила да прискочи у помоћ. Тако су атлантисти стекли контролу над знатним делом Југославије, коју су у суштини срушили. Сваки други народ би, схвативши да има посла са моћном светском хиперсилом која ужурбано успоставља светску превласт над планетом, већ одавно клонуо. Али, само не Срби, они су сопственом крвљу поливали сваки метар родне груде — борили су се у Крајини, у Републици Српској, свугде, за свако село, за сваку кућу, за сваку планину. Они су били последњи батаљон велике Евроазије који поверене му положаје брани чак и онда када је Велика Русија — браник евроазијске цивилизације — у суштини истакла белу заставу издајства и капитулације. Међутим, кобни механизам антисрпског похода је био озбиљно покренут. И када је СФРЈ распарчана, започео је нови круг спирале — Косово, отцепљење Црне Горе, припрема за последње чинове трагедије - сепаратизам у Војводини и Санџаку. Одбијање Срба да погну главу довело је до директне агресије, бомбардовања Београда, до непосредног војног упада Американаца (цивилизација Мора) на српску земљу, до отимања Косова и смештања војних база НАТО на њему.

Непотпуно објашњење завера Јеврејско питање наставља да узбуђује мисли наших савременика. Ни његово усиљено игнорисање, ни лажна равнодушност, ни примитивна јудеофобија, не може решити овај проблем. Јеврејска нација претставља јединствени феномен светске историје. Она јасно следи посебну религиозно-етичку путању карактеристичну само за њу, преносећи кроз миленијуме мистериозну и неодређену мисију. Шта је смисао ове мисије? Како решити енигму Јевреја? У чему се састоји јеврејска мисија о којој се толико шапуће? Ово је сувише широка тема да би могли да је обрадимо. Стога ћемо се ограничити само на улогу Јевреја у руској историји 20. века пошто је ово питање болно за многе људе, независно од тога којој идеолошкој групацији припадају. Пре свега, треба да знамо да ниједна уверљива, у потпуности задовољавајућа, верзија те теме до данас не постоји. Део историчара нагиње ка негирању важности јеврејског фактора у руској и совјетској историји, што је груба повреда истине. Довољно је погледати списак најважнијих бољшевика и политичке елите државе па да у очи упадне несразмеран број јеврејских имена. Игнорисати ову чињеницу, извлачећи се бесмисленим тврдњама, некоректно је чак и са научно-историјске тачке. Друга верзија која се бави улогом Јевреја у Русији (СССР-у) у 20. веку карактеристична је за наше националистичко-патриотске кругове. Овде се улога Јевреја представља једино као негативна, субверзивна и разарајућа.

Под овом темом имамо у виду оно што се данас, уз одређени степен условности, зове "традиционалистичка мисао" (la pensee traditionelle). Ради се о специфичном правцу који представља беспоштедну критику савременог света, али, за разлику од огромне већине критичара савремене цивилизације, традиционалисти се не ослањају на "хуманистичке" и "прогресивне" вредности, већ на вредности Интегралне Традиције, схваћене као "тотални феномен" коме су подређени сви аспекти друштвеног, политичког и културног живота. Најистакнутији представник, и могло би се рећи оснивач овог приступа, био је француски езотеричар Рене Генон који је формулисао основне принципе "традиционалистичког" приступа. Ретроспективно, после Генона, у претече традиционализма убројани су и чувени "теократски конзервативци" Запада, као што су Доносо Кортес и Жозеф де Местр, као и неки писци "окултног" правца (на првом месту Сент-Ив д'Алведр). Но, ипак су тек Генон и мислиоци на које је он извршио пресудан утицај "традиционалисти" у правом смислу те речи. Конспиролошки мотиви свакако нису, нити су били, централни за традиционалисте. Истовремено, они су за њих увек испољавали велико интересовање (о чему сведочи, између осталог, чињеница да је Генон неко време сарађивао са једним тако познатим конспирологом и антимасоном као што је Абел Кларен де ла Рив, и чак је писао у његовом часопису Антимасонска Француска под псеудонимом "Сфинга"). Али ствар није у томе што је конспирологија у извесној мери заокупљала традиционалистичку мисао; за нас је далеко важније што су управо традиционалисти први пут и потпуно јасно формулисали интелектуалну и историјску парадигму оног феномена који се код обичних конспиролога по правилу назива "завером".

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем 

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.

ЕврАзЭс и Царински савез могу да се посматрају као економска основа Евроазијског савеза. Састав држава које улазе у те интеграционе структуре и јесте језгро Евроазијског савеза. Али, сам пројекат Евроазијског савеза јесте пројекат управо политичке интеграције. Шта би он могао да постане? То је отворено питање. Нурсултан Назарбајев предлаже да се понови модел ЕУ, он је чак написао и Устав Евроазијског савеза, потпуно копирајући европски. Зато Ваше питање рађа ново питање – шта је то ЕУ, узимајући за основу конфедерацију – национална држава или нека нова форма организације политичког простора, на пример, "држава постмодерне", како је предложио Роберт Купер.

Сматрам да је за Евроазијски савез потребна особена политичка теорија – теорија мултиполарног света. У њој, као субјекти или актери, треба да иступе не традиционалне државе модерне (у духу Вестфалског система), него цивилизације. Цивилизација као савез. Зарад тога је неопходно извршити ревизију свег постојећег међународног система. Евроазијски савез треба да постане нов политички тип, који има одређене црте конфедеративне државе, основане на супсидијарности и на широкој аутономији региона, али заједно с тим, и одређене црте стратешког централизма, својственог империјама класичног типа.

Дугин перманентно прати збивања у Србији и објављује о томе своја мишљења на сајту Покрета «Евроазија», http://www.evrazia.org/. Већ ту се може видети да је Дугин велики пријатељ Срба и Србије.

Када, дакле, разматра геополитички положај Србије, Александар Дугин не избацује емотивни елеменат, али, истовремено, уме да на крајње суров начин укаже да је стварност Србије «негде између», да је то међупростор или, другим речима, територија за кусурање великих. Тако је могуће да у предговору српском издању своје чувене двотомне књиге Основигеополитике напише: «Ја јако волим Србију. (...) Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате запешћа и чувате...». У једном другом раду, Дугин наводи да Срби и Руси нису просто једно – то је најбољи део Срба и Руса заједно узетих, пошто страдају и за Русе, отварајући им (Русима) пут. Дајући тако велики комплимент Србима, Дугин, ипак, упозорава да геополитика није поезија и емоција: «Геополитика је сувопарна наука, оперише с реалностима лишеним поезије. Али и с те стратешке тачке гледишта стожерност Србије, њена средишњост, њена јединственост међу народима Балкана избија са свом очигледношћу. Ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише огроман медитерански стратешки регион. То је геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој историји».

Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни. На пример, 19. век у Русији протекао је у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У 20. веку вододелница је прошла између „црвених“ и „белих“. Двадесетпрви век ће постати век сучељавања „атлантиста“ (присталица „једнополарног глобализма“) и „евроазијаца“.

Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.

Kancelarija za reformisanje OS sekretara za odbranu (Office of Force Transformation) pod upravom viceadmirala Artura K. Sibrovskog (Cebrowski) sačinila je novu koncepciju vođenja ratova („emerging theory of war“). Ona se danas aktivno uvodi u praksu izvođenja borbenih dejstava SAD u Iraku i Avganistanu, testira tokom manevara i na simulatorima. Autori te teorije uvereni su da će ona u najskorijoj budućnosti „ako i ne zameni tradicionalnu teoriju rata, makar će je bitno i kvalitativno nepovratno izmeniti“. Pozivanje na tu koncepciju je postalo otrcana fraza u izveštajima ministra odbrane SAD Donalda Ramsfelda, podsekretara za bezbednost Pola Vulfovica i drugih najviših vojnih činovnika SAD.

Mrežnocentrična teorija rata je zasnovana na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na tri faze – Agrarnu, Industrijsku i Informacionu epohu, i svakoj od njih odgovaraju posebni modeli strategije.

Данас нисмо толико ни свесни, колико је потребно, не само нове генерације, него и инерције да се пробуди један успавани огањ и да се јасно детерминише наш пут у будућност. Нове идеје, нова збивања , сазнања , напредак и хипотетичку смерницу, нуди нам се кроз ову књигу Александра Дугина (1962), фолозофа, политиколога и публицисту, у издању „Преводилачке радионице Росић“ и ИКП „Никола Пашић“, а који живи и ради у Москви.

Геополитика, то је предмет из основних школа који морамо сви знати, познавати га као таблицу Мендељејевог периодног система и разумети сваки положај на овој нам лепој, али крхкој планети. То је постојани део историјског процеса, изолован од идеолошког стања, просторни прилаз реалности, дубинска основа коју чини квалитетан простор са четири елемента: копно, море, шума, стена- процесима слично копненој Спарти и лучкој Атини и која веродостојно предвиђа логику догађаја.