ЕВРОАЗИЈСКИ ПОГЛЕД

 

ЕВРОАЗИЈСКИ ПОГЛЕД

Евроазијци и атлантисти бране две различите слике света и његове будућности, и управо ће њихово сучељавање одредити историјски облик 21. века

(Кандидат за следећег председника Русије Владимир Путин изложио своје спољнополитичке иницијативе, позивајући на формирање евроазијског економског савеза, пренео је Тањуг из Москве почетком октобра прошле године. Успостављање Царинске уније и Јединственог економског простора, ЈЕП, ствара основу за будуће формирање евроазијског економског савеза, написао је садашњи премијер Русије у чланку за листа „Известија“. У том чланку Путин је навео да ће се ширење круга учесника Царинске уније и ЈЕП постепено настављати и да ће му се прикључити и централноазијске републике Киргизија и Таџикистан. У оквиру садашње Царинске уније Русије са Белорусијом и Казахстаном, од идуће године биће уклоњене све баријере за трговину, кретање капитала и радне снаге, подсетила је агенција Ројтерс.

„Нећемо се на томе зауставити и ставићемо пред себе амбициозан задатак – постизање следећег, вишег нивоа интеграције у Евроазијски савез“, написао је Путин. Премијер Русије, који је раније колапс Совјетског Савеза 1991. оценио као „највећу геополитичку катастрофу 20. века“, указао је да нови пројекат не представља неку врсту обнављања СССР“.

„Било би наивно покушавати поново успоставити или копирати нешто што је прошлост, али тесна интеграција на новој политичкој и економској основи, на новом систему вредности, представља императив нашег времена. Предлажемо модел снажног наднационалног уједињења, способног да постане један од полова савременог света и да при том игра улогу ефикасне везе између Европе и динамичних азијско-тихоокеанских региона. То значи да је на бази Царинске уније и ЈЕП неопходно прећи на тешњу координацију економске и валутне политике, на оснивање правог економског савеза“, рекао је Путин.)

Нови број часописа „Геополитика“, објављује чланак Александра Дугина о Евроазијском покрету (заправо део програмског документа тог покрета). С обзиром да Евроазијски савез ускоро почиње да функционише, преносимо овај чланак у целини.

Дах епохе

Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни. На пример, 19. век у Русији протекао је у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У 20. веку вододелница је прошла између „црвених“ и „белих“. Двадесетпрви век ће постати век сучељавања „атлантиста“ [1] (присталица „једнополарног глобализма“ [2]) и „евроазијаца“ [3].

Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.

Бити евроазијац – то је свестан избор који спаја тежњу да се сачувају традиционални облици битка са вољом за стваралачки развој (друштвени и лични).

Зато евроазијци нису само представници народа који насељавају континент Евроазија. Евроазијци су све слободне стваралачке личности које признају вредност традиције – укључујући и представнике региона који објективно представљају базу атлантизма.

Евроазијци и атлантисти међусобно су опречни. Они бране две различите, алтернативне слике света и његове будућности. Управо ће сучељавање евроазијаца и атлантиста одредити историјски облик 21. века.

Евроазијско виђење будућег света
Евроазијци доследно бране начело вишеполарности, иступајући против једнополарне глобализације коју намећу атлантисти.

Полови тог новог света неће бити традиционалне државе већ нове интеграционе цивилизацијске творевине („велики простори“), обједињени у „геоекономске појасеве“ („геоекономске зоне“).

Полазећи од начела вишеполарности, будућност света замишља се као равноправни, добронамерни партнерски односи свих земаља и народа организованих по начелу географске, културне, вредносне и цивилизацијске блискости у четири геоекономска појаса (сваки геоекономски појас се са своје стране састоји из неколико „великих простора“):

Евро-афрички појас који обухвата три „велика простора“: Европску унију, Исламско-арапску Африку, суптропску (црну) Африку;

Азијско-тихоокеански појас који обухвата Јапан, земље Југоисточне Азије и Индокине, Аустралију и Нови Зеланд;

Евроазијски континентални појас који обухвата четири „велика простора“ – „Евроазијски савез“ (у који улазе Русија, земље ЗНД плус поједине земље Источне Европе), земље континенталног ислама, Индију, Кину;

Амерички појас који обухвата три „велика простора“: Северну Америку, Средњу Америку и Јужну Америку.

Код такве организације светског простора мало су вероватни глобални сукоби, крвави ратови, радикални облици сучељавања који угрожавају и сам битак човечанства.

Русија и њени партнери из евроазијског континенталног појаса успоставиће складне односе не само са појасевима-суседима (евро-афричким и тихоокеанским), већ и с појасом-антиподом (америчким) који у контексту вишеполарног устројства такође треба да игра конструктивну улогу у западној полулопти.

Такво виђење будућности човечанства супротно је глобалистичким плановима атлантиста да створе једнополарни стереотипни свет под контролом олигархијских структура Запада, с перспективом стварања „светске владе“.

Евроазијско виђење еволуције државе
Евроазијци сматрају да „државе-нације“ у њиховом садашњем виду представљају застарели облик организовања простора и народа, својствен историјском раздобљу 15-20. века. „Државе-нације“ треба да буду замењене новим политичким творевинама које у себи спајају стратешко обједињавање великих континенталних простора са сложеним, многоструким системом националних, културних и привредних аутономија унутар њих. Одређене црте таквог организовања простора и народа можемо видети како у великим империјама прошлости (империји Александра Македонског, Римској империји и др.) тако и у најновијим политичким структурама (Европска унија, ЗНД).

Пред садашњим државама су следеће перспективе:

1. самоликвидација и интеграција у јединствени планетарни простор с доминацијом САД (атлантизам, глобализација);

2. сучељавање глобализацији, покушај очувања сопствених управних структура (формални суверенитет) упркос глобализацији;

3. улазак у наддржавне творевине регионалне врсте („велике просторе“) на основу историјског, цивилизацијског и стратешког заједништва.

Трећа варијанта је евроазијска. Са становишта евроазијске анализе, само такав пут развоја је способан да очува све оно највредније и најсамобитније што може одбранити савремене државе од глобализације. Чисто конзервативно стремљење да се по сваку цену очува држава осуђено је на неуспех. Свесно опредељење политичког руководства држава на растварање у глобалистичком пројекту евроазијци оцењују као одрицање од оне релативне вредности којој историјске државе дугују своје постојање.

Двадесетпрви век ће бити позорница на којој ће политичке елите садашњих држава судбоносно решавати тај задатак са три могућа исхода. Нова широка међународна коалиција политичких сила које су сазвучне евроазијском светоназору заснива се на борби за трећу варијанту развоја.

У Руској Федерацији и ЗНД евроазијци виде језгро будуће самосталне политичке творевине – „Евроазијског савеза“ и, даље, једног од четири главна светска геоекономска појаса („Евроазијски континентални појас“).

Евроазијци су истовремено убеђене присталице развоја многоструког система аутономија [4].

Аутономија је супротна суверенитету – начину организовања народа и простора својственом државама-нацијама у њиховом садашњем виду. У случају суверенитета ради се о приоритетном праву на слободно и независно располагање територијом. Аутономија подразумева независност по питању организације колективног битка људи у областима које нису везане за располагање територијом.

Начело многоструких аутономија сматра се оптималном структуром организовања живота народа, етноса, социјално-културних скупина како у РФ тако и у „Евроазијском савезу“, у „Евроазијском континенталном појасу“, у свим осталим „великим просторима“ и „геоекономским појасевима“ („зонама“).

Све земље (територије) нових политичко-стратешких творевина („великих простора“) морају бити у непосредној надлежности центра за стратешко управљање. У надлежности аутономија морају бити питања скопчана с нетериторијалним аспектима управљања колективима.

Евроазијско начело поделе власти
Евроазијско начело политичког устројства подразумева две различите разине управљања: месну и стратешку.

Управљање на месној разини врше аутономије – природно настале заједнице различите врсте (од вишемилионских народа до радних колектива са неколицином људи). То управљање врши се сасвим слободно и не прописују га никакве врховне инстанце. Модел сваке врсте аутономије бира се слободно, полазећи од традиција, опредељења, непосредног демократског изјашњавања органских колектива – заједница, скупина, етноса, верских организација.

У надлежности аутономије су:

- грађанска и управна питања,

- социјална сфера,

- школство и здравство,

- све сфере привредне делатности.

То је све, изузев стратешких грана, то јест питања која се тичу безбедности и територијалне целовитости „великог простора“.

Грађанске слободе у друштву организованом по евроазијском аутономном начелу достижу невиђено високи ступањ. Човек стиче могућности самоостваривања и стваралачког развоја које у људској историји још нису постојале.

Питања стратешке безбедности, међународна делатност изван оквира јединственог континенталног простора, макроекономски проблеми, контрола стратешких ресурса и комуникација – у надлежности су јединственог стратешког центра.

Јединствени стратешки центар – то је условни назив инстанце којој је делегирана контрола над стратешким областима управљања „великим простором“. Он представља строго хијерархизовану структуру која спаја елементе војног, правног и управног ресора. То је пол геополитичког планирања и руковођења „великим простором“.

У његовој надлежности су решавање спорних питања између аутономија, разграничење надлежности, разматрање арбитражних спорова.

Сфере надлежности власти на стратешкој и месној разини строго су разграничене. Сваки покушај мешања аутономија у питања која су у надлежности јединственог стратешког центра мора се спречити. И обрнуто.

Према томе, евроазијска начела управљања органски спајају традиционално и верско право, националне и месне традиције, узимају у обзир богатство историјски насталих друштвено-политичких уређења, пружајући при томе поуздане гаранције стабилности, безбедности и неприкосновености територија.

Евроазијско виђење економије
Атлантисти теже да свим народима света наметну јединствени модел економског устројства, да искуству привредног развоја западног дела људске цивилизације у 19-20. веку доделе статус узора. Привредним системима других народа и епоха атлантисти поричу право на постојање, одвајајући на тај начин област привређивања од конкретних историјских, националних и социјалних услова.

Евроазијци су, напротив, уверени да је економско устројство изведеница из историјских, културних аспеката развоја народа и друштава; према томе, у економској сфери закономерни су разноврсност, мешовитост, стваралачко трагање, слободан развој.

Строго се морају контролисати само значајне стратешке области везане за постизање опште безбедности (војно-индустријски комплекс, саобраћај, ресурси, снабдевање енергијом, комуникације). Сви остали сектори економије морају се развијати слободно и органски, у складу с условима и традицијама конкретних аутономија где се непосредно одвија привредна делатност.

Евроазијство настоји на томе да у области економије не постоје никакве апсолутне истине – рецепти либерализма и марксизма примењиви су само делимично и зависно од конкретних услова. У пракси су неопходни различити облици спајања слободног тржишног прилаза и контроле над стратешким областима и прерасподелом добити зависно од националних и социјалних задатака друштва у целини. Према томе, евроазијство се у економији држи модела „трећег пута“.

Либерализам је економско учење које тврди да само максимално ослобађање тржишта и приватизација свих привредних инструмената ствара оптималне услове за економски раст.

Економија евразијства треба да се гради на начелима:

• подређености привреде врховном цивилизацијском духовном циљу;

• макроекономске интеграције и поделе рада у размерама „великих простора“ („царински савез“);

• стварања јединственог финансијског, саобраћајног, енергетског, индустријског, информационог система на простору Евроазије;

• диференцираних економских граница са суседним „великим просторима“ и „геоекономским зонама“;

• стратешке контроле центра над темељним гранама упоредо с максималним ослобађањем привредне делатности на разини средњег и малог бизниса;

• органског споја облика привређивања (тржишних структура) с друштвеним, националним и културним традицијама региона, непостојања једнообразног економског узора у средњем и крупном предузетништву;

• максималног ослобађања тржишта роба и услуга.

Евроазијски поглед на финансије
Јединственом стратешком центру Евроазијског савеза мора бити стратешки важно и питање контроле новчаног оптицаја. Ниједно платежно средство не треба да претендује на улогу универзалне светске резервне валуте. Неопходно је створити сопствену евроазијску резервну валуту која ће бити у оптицају на свим територијама које улазе у Евроазијски савез. Никакве друге валуте не смеју се користити као резервне у Евроазијском савезу.

С друге стране, треба на све могуће начине подстицати стварање месних средстава плаћања и размене која ће бити у оптицају унутар једне или више суседних аутономија. Та мера учиниће неделотворном концентрацију капитала спекулативне намене, убрзаће његов оптицај. Сем тога, порашће улагања у реални сектор економије, а при томе ће се средства претежно улагати тамо где су и зарађена.

У евроазијском пројекту се сматра да сфера финансија представља оруђе реалне производње и размене, усмерено на квалитативне стране развоја привреде. За разлику од атлантистичког (глобалистичког) пројекта, не сме бити никакве аутономије финансија (тзв. „финансизма“).

Финансизам је економско уређење капиталистичког друштва у његовој постиндустријској фази, логички исход безграничног развоја либералних начела у економији. Својствено му је да реални сектор економије постаје секундаран у односу на виртуелне финансијске операције (финансијске берзе, тржишта хартија од вредности, портфељске инвестиције, рад са међудржавним потраживањима, фјучерс послови, произвољно процењивање финансијских трендова итд.). Финансизам обраћа посебну пажњу на монетаристички прилаз, одвајајући област новца (светске резервне валуте, електронског новца) од производње.

Зонско виђење вишеполарног света претпоставља неколико ступњева валута:

• геоекономска валута (новчана средства и хартије од вредности који су у оптицају у оквиру поједине геоекономске зоне као инструмент финансијских међусобних односа стратешких центара свеукупних „великих простора“);

• валута „великог простора“ (новчана средства и хартије од вредности који су у оптицају у оквиру појединог „великог простора“ – између осталог, у Евроазијском савезу – као инструмент финансијских односа између аутономија);

• валута (други облици еквивалента у размени) на разини аутономија.

У складу с том схемом морају се организовати емисионе и финансијско-кредитне институције (банке) – зонске банке, банке „великог простора“, банке (и њихови аналози) аутономија.

Евроазијски однос према вери
У верности духовном наслеђу предака, у пуновредном верском животу евроазијци виде залог истинског новаторства и складног друштвеног развоја. Атлантиста начелно одбија да види све изузев ефемерне, тренутне садашњице. За њега у суштини нема ни прошлости ни будућности.

Философија евроазијства, напротив, дубоко и искрено поверење у прошлост спаја с отвореношћу према будућности. Евроазијац поздравља како верност извориштима тако и слободно стваралачко трагање.

Духовни развој је за евроазијца главни животни приоритет, чије помањкање не могу надокнадити никаква економска или социјална блага.

Свака, па и најнезнатнија месна верска традиција или систем веровања по мишљењу евроазијаца представља тековину читавог човечанства. Традиционалне вероисповести народа и њихово духовно и културно наслеђе заслужују брижљив и обзиран однос. Структуре које представљају традиционалне вероисповести морају имати подршку стратешког центра. Треба пружати отпор расколничким скупинама, екстремистичким верским заједницама, тоталитарним сектама, проповедницима нетрадиционалних верских учења и религиозних доктрина, свим снагама деструктивне усмерености.

Евроазијски поглед на национално питање
Евроазијци сматрају да је сваки народ на Земљи драгоцен – од оних који су створили велике цивилизације па све до најмалобројнијих који помно чувају своје традиције. Асимилација услед деловања споља, губљење језика, традиционалног начина живота, физичко изумирање било ког народа на Земљи – ненадокнадиви је губитак за читаво човечанство.

Обиље народа, култура, традиција, што евроазијци називају „цватућом сложеношћу“ – обележје је здравог, складног развоја људске цивилизације. Великоруси у том погледу представљају јединствени случај мешања трију етничких саставница (словенске, туранске и угро-финске) у целовит народ са самобитним традицијама и богатом културом. У самој чињеници настанка Великоруса услед синтезе трију етничких скупина садржан је изузетно вредан интеграциони потенцијал. Управо зато је Русија не једном постајала језгро сједињавања мноштва разних народа и култура у јединствено цивилизацијско чвориште. Евроазијци верују да је Русији суђено да исту улогу одигра и у 21. веку.

Евроазијци нису изолационисти, као што нису ни присталице асимилације по сваку цену. Живот и судбина народа представља органски процес који не трпи вештачко уплитање. Међуетничка, међунационална питања морају се решавати полазећи од њихове унутрашње логике. Сваком народу на Земљи мора бити дата слобода да самостално начини сопствени историјски избор. Нико нема право да приморава народе на одрицање од сопствене јединствености у „заједничком котлу за претапање“ као што желе атлантисти.

Права народа за евроазијце имају ништа мањи значај од људских права.

Евроазија као планета
Евроазијство је светоназор, философија, геополитички пројекат, економска теорија, духовни покрет, језгро консолидовања широког спектра политичких снага. Евроазијству је стран догматизам, слепо повођење за ауторитетима и идеологијама из прошлости. Евроазијство је идејна платформа житеља новог света за кога спорови, ратови, сукоби и митови из прошлости имају само историјски значај. Евроазијство је начелно нови светоназор за нова поколења новог тисућлећа. Евроазијство црпе надахнуће у различитим философским, политичким и духовним учењима која су каткад била непомирљива, међусобно искључива.

Упоредо с тим, евроазијство поседује одређени одабир основних идејних начела од којих без обзира на околности не треба одступати. Једно од најважнијих начела евроазијства јесте доследно, делатно и свеобухватно противдејство једнополарном глобалистичком пројекту. То противдејство (за разлику од чистог порицања или конзерватизма) има стваралачко обележје. Ми схватамо неминовност одређених историјских процеса и тежимо да их сагледамо, учествујемо у њима, дајући им онај правац који одговара нашим идеалима. Може се рећи да је евроазијство – философија вишеполарне глобализације, позвана да обједини сва друштва и народе на Земљи у изградњи самобитног и самосвојног света, чија би свака саставница органски проистицала из историјских традиција и месних култура.

Прве евроазијске теорије историјски су се појавиле међу руским мислиоцима на почетку 20. века. Али, тим идејама била су сазвучна духовна и философска трагања свих народа на Земљи – у најмању руку оних који су увиђали ограниченост и недовољност баналних догми, безнадежност и безизлазност раширених интелектуалних клишеа (либералних и комунистичких), потребу да се ван уобичајених оквира избије на нове видике. Данас евроазијству можемо придодати нови, глобални смисао, спознати као наше евроазијско наслеђе не само дела руске школе која се најчешће с тим називом поистовећује, већ и огроман културни, интелектуални слој свих народа на Земљи, који се не уклапа строго у уске оквире онога што је све донедавно (у 20. веку) сматрано неукидљивом ортодоксијом (либералном, марксистичком или националистичком).

У таквом изузетно широком схватању евроазијство стиче ново невиђено значење. Сада то није само облик националне идеје за нову посткомунистичку Русију (каквом су је видели очеви-оснивачи овог покрета и савремени неоевроазијци у првој етапи), већ широки програм од планетарног општељудског значаја који је изашао далеко изван граница Русије, самог евроазијског континента. Као што се појам „американизам“ данас може применити на географске области које су далеко изван граница самог америчког континента, тако и „евроазијство“ означава посебан цивилизацијски, културни, философски и стратешки избор који може начинити сваки представник људског рода, ма у којој тачки планете се налазио и ма којој националној и духовној култури припадао.

Предстоји још много посла док такво схватање евроазијства не стекне реалан садржај. И како се све нови и нови културни, национални, философски и верски слојеви буду укључивали у овај пројекат, и сам појам евроазијства ће се ширити, обогаћивати, мењати… Али, такав смисаони развој евроазијске платформе не треба да остане само питање теорије – многи аспекти морају се испољити и остварити кроз конкретну политичку праксу.

У евроазијској синтези је реч незамислива без дела, а дело без мисли.

Читав свет представља поље духовног боја за смисао и ток историје. Избор сопственог табора лична је ствар свакога. Остало ће решити време. Пре или касније, по цену великих прегнућа и вођења драматичних битака, али час Евроазије ће куцнути.

_________
Напомене:

[1] Атлантизам је геополитички термин који указује:

- историјски и географски – на Западни сектор светске цивилизације;

- војно-стратешки – на земље-чланице НАТО-а (у првом реду – САД);

- културно – на унификовану информациону средину коју стварају западне медијске империје;

- социјално – на „тржишно уређење“, уздигнуто до апсолута, које одриче разноликост других облика организовања економског живота.

Атлантисти су стратези Западне цивилизације и њихове свесне присталице у другим деловима планете који теже да читав свет доведу под своју контролу, да читавом осталом човечанству наметну Западној цивилизацији својствене социјалне, економске и културне стереотипе. Атлантисти су градитељи „новог светског поретка“ – устројства света какво никад раније није постојало, пробитачног апсолутној мањини становништва планете, тзв. „златној милијарди“.

[2] Глобализам, глобализација је процес изградње „новог светског поретка“ у чијем центру су политичко-финансијске олигархијске групације Запада. Глобализацији се жртвују суверене државе, националне културе, верска учења, привредне традиције, представе о социјалној правди, човекова околина – сва духовна, интелектуална и материјална разноврсност планете. Термин „глобализам“ у уобичајеној политичкој лексици означава управо „једнополарни глобализам“: не стапање разноврсних култура, социјално-политичких и економских система у нешто ново (што би био „вишеполарни глобализам“ или „евроазијски глобализам“), већ наметање западних стереотипа човечанству. Глобализам у пракси представља нови облик „колонијализма“ и „империјализма“.

[3] Евроазијство (у широком смислу) је основни термин који указује:

• историјски и географски – на читав свет изузев Западног сектора светске цивилизације;

• војно-стратешки – на земље које се с неодобравањем односе према експанзионистичкој политици САД и њихових савезника из НАТО-а;

• културно – на очување и развој органских националних, етничких, верских и културних традиција;

• социјално – на разноврсност облика привређивања и „друштво социјалне правде“.

Евроазијство (у уско историјском смислу) је философски правац поникао 20-их година међу руском емиграцијом. Главни аутори су Н. С. Трубецки, П. Н. Савицки, Н. Н. Алексејев, В. Г. Вернадски, В. Н. Иљин, П. П. Сувчински, Е. Хара-Даван, Ј. Бромберг и др. Од 50-х до 80-х година тај правац је развијао и продубљивао Л. Н. Гумиљов.

Неоевроазијство је настало крајем 80-х (оснивач – философ А. Г. Дугин) и проширило традиционални појам евроазијства, објединивши га с новим идејним и методолошким блоковима – традиционализмом, геополитиком, метафизиком, елементима философије „нове деснице“, „нове левице“, „трећег пута“ у економији, теоријом „права народа“, „етничког федерализма“, екологијом, онтолошком философијом, есхатолошким вектором, новим схватањем универзалне мисије руске историје, парадигматским виђењем историје науке итд.

[4] Аутономија (грч. самоуправљање) је облик природног организовања колектива људи обједињених по неком органском обележју (националном, верском, струковном, родовском и др.). Аутономији је својствена максимална слобода у сферама које се не тичу стратешких интереса политичких творевина континенталних размера.
Извор: део Програма Међународног евроазијског покрета, објављен у руском часопису „Геополитика“ бр. 13

Превела Сава Росић

Извор Балкан магазин, 28. јануар 2012.