Дугинова директива: Фирентинска унија - од Другог ка Трећем Риму

Фирентинска унија је била потписана 5. јула, 1439. године. Тај догађај је од огромног значаја за европску историју, а посебно за Русију. Ако данас нисмо свесни његовог значења, онда једноставно нисмо Руси, немамо историјску самосвест, нити корене.
Фирентинску унију је Византија закључила са католицима – под католичким условима, а то је значило капитулацију Источне цркве пред западном. Византија је то учинила уочи напада отоманским Турака. Међутим, никакве стварне помоћи католика није било.

Ново евроазијство Александра Дугина у Путиновој Русији

У доба Перестројке, у идеолошком оквиру Русије, настајао је прави вакуум, након што се одступало од комунистичке идеологије. То је био и главни разлог руске меланхолије, током њених невоља деведесетих. Није никакво претеривање да је сваку епоху у модерној руској историји пратила нека врста идеологије која је спутавала је људе да иду даље, без обзира на стварност којом су били окружени.

Дугинова директива: 4. јули - Дан зависности Сједињених држава

Уместо да то буде прослава Дана независности, 4. јули је за данашње Сједињене државе дан зависности, Дан Велике покорности.
Сједињене државе 4. јула славе Дан независности. На овај дан, 1776. године, усвојена је Декларација о независности Сједињених држава од бивше британске метрополе.
Празник је анти-британски и анти-империјалистички. Позива на размишљање о судбини Сједињених држава и северноамеричког Логоса.

Demokratija danas nije izbor već prinuda

Aleksandar Geljevič Dugin, ruski filozof, književnik i geopolitičar, jedan je od najuticajnijih mislilaca našeg vremena. Kada život posvetimo filozofiji, opredeljujemo se i za društveni angažman. Zato i ne čudi aktivnost profesora Dugina u analizi i traženju odgovora za situaciju u kojoj se nalazi savremeno društvo. Aleksandar Geljevič Dugin je napisao Četvrtu političku teoriju, Misterije Evroazije, Osnove geopolitike, Politički platonizam: filozofija politike i brojna druga dela.

Александр Дугин: Мислим да, суштински, живимо на крају времена

Александар Гељевич Дугин је написао „Четврту политичку теорију“, „Мистерије Евроазије“, „Основе геополитике“, „Политички платонизам: филозофија политике“ и бројна друга дела. Посвећен је идеји традиционализма. Наглашава да су у 20. веку пропале три велике политичке теорије: фашизам, комунизам и либерализам. Проблеме сагледава из евроазијског угла, а време у којем живимо види као потпуну прекретницу за човечанство. Своју филозофску мисао гради на темељима које су поставили Хајдегер, Хегел, Платон, Аристотел, дакле, кључни носиоци филозофије. Истиче да, пратећи мисао тих филозофа, бројни млади интелектуалци у Сједињеним државама и Канади прате и његов рад и сагледавају проблеме на исти начин. Тако је његова филозофија пронашла пут и поштоваоце на свим континентима.

Александр Дугин: Екологија – успављујућа лаж

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

ЛИБЕРАЛИЗАМ 2.0

У данашњем тренутку, у историјском смислу, можемо јасно уочити веома важан феномен: нову туру либералне идеологије. Либерализам се, као и свака политичка идеологија, стално мења. Међутим, у неким тренуцима, можемо ухватити заиста парадигматичне смене, које нам дају за право да тврдимо да се нешто управо завршава, а нешто друго почиње. То је оно што управо следи. Често ‘то нешто’ прати пад одређеног политичког режима или се мења равнотежа моћи, након, рецимо, светског рата или тако нечега. Али, понекад се та промена догоди непримећено, на латентно-сублиминалном нивоу. Наравно да можемо да распознамо неке симптоме произашлих промена, али расправа о њиховој дубини или тачки преокрета и даље остаје.

МАНИФЕСТ ВЕЛИКОГ БУЂЕЊА. ПРОТИВ ВЕЛИКОГ РЕСЕТОВАЊА

Још један аргумент за Велико буђење је међу народима исламске цивилизације. Исламска култура радикално одбацује либерални глобализам и западну хегемонију, а Ислам као вероисповест је очигледно у основи те културе. Наравно да су се током колонијалног периода и под влашћу и економским утицајем Запада, неке исламске државе нашле у орбити капитализма, али готово све исламске земљ упорно и потпуно одбацују либерализам, а посебно модерног глобалистичког либерализма .

Ово се може видети како у екстремним облицима - исламском фундаментализму, тако и у  умереним облицима. У неким случајевима, појединачни верски или политички покрети постају носиоци антилибералне иницијативе, док у другим случајевима сâма држава преузима ову мисију. У сваком случају, исламска друштва су идеолошки припремљена за системско и активно противљење либералној глобализацији. Пројекти Великог ресетовања не садрже ништа, чак ни теоријски, што би могло да се свиди Муслиманима. Зато читав Исламски свет, као целина, представља један огроман пол Великог буђења.

Velké probuzení

Jeden z nejvýznamnějších současných ruských filozofů a politologů dneška představil 4.  března 2021 v ruských médiích v pořadu Царьград. Главное (Carygrad. Glavnoje) text, který je fakticky manifestem, s názvem „Velké probuzení.“ Tento manifest během dne prakticky proletěl celou Evropou, věnoval se mu např. i italský tisk. Jedná se o definici a výzvu k Velkému probuzení jako globální protiváze již započatého pokusu o tzv. Velký reset. Hlavní teze Duginova manifestu uvádím níže.

GEOPOLITIKA JE SRPSKA SUDBINA

Mislim da Srbija ima principijelno važan značaj za geopolitiku Balkana, Evrope i sveta u celini. Balkan je čvorište civilizacija. Na njemu se spajaju mnoge, često dijametralno suprotne, linije geopolitičkih interesa, ne samo evropskih država, već i svetskih polova. Upravo je ovuda prolazila linija odbrane između istočnog i zapadnog bloka u vreme Hladnog rata. Ranije su se ovde sudarali interesi Turske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke. I danas Balkan predstavlja jedan od dva ekrana svetske geopolitike. Drugi je Bliski istok. Zato je Srbiji suđeno da igra glavnu ulogu u geopolitici.

Globalistima ističe vreme, s njima ne sme biti kompromisa

„Veliko resetovanje“ je poslednji akord ljudskog napretka, kako ga liberalna misao razume. Ona smatra da su svi ljudi sada slobodni – slobodni da budu liberali. Međutim, nisu slobodni da ne budu liberali. Ako se negde nađe „neliberal“ ili „nedovoljni liberal“ – kazneni sistem će se uključivati po automatizmu.

Tokom žestoke predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama, Bajdenove pristalice – pristalice „Velikog resetovanja“ – koristile su sva sredstva, uključujući i zabranjena, protiv njegovog protivnika Trampa.

ГЕОПОЛИТИКА АМЕРИЧКИХ ИЗБОРА

Али од почетка двехиљадитих нешто је пошло наопако. С Путином заустављени су дезинтеграција и даља деградација Русије, а њен нестанак са светске сцене је био предуслов за тријумф глобалиста. Кренувши путем обнове суверенитета, Русија је прешла дуг пут за 20 година и постала један од најважнијих полова у светској политици, наравно и даље слабија од СССР-а и социјалистичког блока, али не више робовски подређена Западу као што је била деведесетих.
Паралелно са овим, Кина је захваљујући економској либерализацији задржала политичку моћ у рукама Комунистичке партије, али избегла судбину СССР-а, колапс, хаос, „демократизацију“ по либералним стандардима и постепено постала највећа привредна сила упоредива са САД.
Другим речима, постојали су предуслови за мултиполаран светски поредак који би, поред Запада (САД и НАТО), имао макар још два подједнако значајна пола – Путинову Русију и Кину. Што је та алтернативна слика света, у којој поред либералног, глобалистичког Запада постоје и друге врсте цивилизација, била јаснија, то су комунистичка Кина и конзервативна Русија себе више истицале.

Еврорасизам

Неопходна је заштита и рехабилитација и тзв. жуте, варварске, империјалне, традиционалне, религиозне заједнице. И монархије, и тоталитаризма, и социјализма, и свега онога што мрзе представници беле цивилизације. И, треба истину говорити: Џингис Кан, да, он је убијао све и исправно је поступао, јер је то био закон, исправан, добар, изванредан закон живота. А ви сте га видели са оне стране коју код себе не примећујете. У то време на Западу, цивилизованом, вршена су бичевања, ужасна кажњавања и погубљења, чудовишна иживљавања, спаљивали су тамо стотине хиљада људи… и онда је Џингис-Кан ужасан, а западна култура истог тог периода – примерна. Уствари, оне су биле приближно једнаке и неопходно је рехабилитовати све то што је цивилизација збацила са брода савремености.

Нови вектори грађанског рата у САД

Када пажљиво разматрамо детаље протеста у САД, видимо да се иза акција демонстраната, са њиховим спонтаним таласима индигнације и потребом да разбијају прозоре супермаркета и пљачкају – што је комбинација која делује прилично чудно Русима – крије нека мање или више организована сила. Час на једном, час на другом месту, израњају фигуре које врло добро знају шта раде.

На пример, разбију неколико излога радњи, али не учествују лично у пљачки, него просто иду даље ка другим излозима, не остављајући трагове, пажљиво скривајући своја лица, косу и очи под гас маском, заштитним оделом и… кишобраном (чињеница да отворени кишобрани пружају заштиту од гумених метака и снимања из хеликоптера позната је ретко којем обичном Американцу). Уз све то, јасно је да поједини амерички и светски медији – пре свега они прогресивни (као што су Си-Ен-Ен или Би-Би-Си) настоје да воде догађања у једном одређеном смеру, ублажавајући гнусне сцене пребијања и пљачке недужних власника продавница, жена, инвалида и старих лица, и прослављајући припаднике мањина који неким (најчешће ружним) гестом или акцијом провоцирају руљу да се упушта у отворено насиље.

БОГОВИ КУГЕ: ГЕОПОЛИТИКА ЕПИДЕМИЈЕ И МЕХУРИЋИ НИЧЕГА

пидемија коронавируса представља крај глобализације. Отворено друштво је зрело за инфекцију. Свако ко жели да растури државне границе припрема територију за потпуно уништавање човечанства. Можете се насмејати, наравно, али људи у белим ‘хазмат’ оделима зауставиће непримерени смех. Само нас затвореност може спасити. Затвореност у свим чулима - затворене границе, затворене економије, затворено снабдевање робом и производима, што је Фихте назвао "затвореном трговачком државом". Сороша би требало линчовати, а Фихтеу подићи споменик. То је прва лекција.

КАСЕМ СОЛЕИМАНИ, ХЕРОЈ МНОГОПОЛАРНОГ СВЕТА И НОВА ГЕОГРАФИЈА ВЕЛИКОГ РАТА КОНТИНЕНАТА

Како је Блиски исток огледало глобалних промена светске геополитике, овај догађај је од још већег значај, који се тиче светског поретка у целини. Није случајно што су многи посматрачи смрт Генерала Солеиманија, хероја борбе против Даеша у Сирији и Ираку, тумачили као почетак Трећег светског рата или, у најмању руку, као почетак америчког рата против Ирана. Изгледа да ирански ракетни напад на две америчке војне базе у Ираку, 8. јануара 2020. године, потврђује ову анализу: Солеиманијева смрт почетак “коначне битке“. Управо је тако овај догађај и схваћен у шиитском свету, у коме су ишчекивање краја света и доласка Махдија, Спаситеља, обећанима на крају времена толико снажни, да утичу не само на њихов верски поглед на свет, већ и на анализу свакодневних политичких и међународних догађаја. Шиити крај света виде као "последњу битку" између присталица Махдија и његових противника, снага Даџала. Сматра се да су Махдијеве присталице Муслимани (и Шиити и Сунити, али са изузетком струја попут вахабија и салафиста, који су виде као  екстремисти, ‘јеретици’ и  и ‘такфири’), док је Даџал, исламски антихрист, чврсто повезан са Западом, пре свега са Сједињеним државама. Већина пророчанстава каже да ће се коначна битка одиграти на Блиском истоку, а да ће се и сâм Махди појавити у Дамаску. Лик Махдија се, такође, може наћи међу Сунитима; док Шиити верују да је он „скривени Имам“ који је до данас остао жив, али “скривен“, Сунити тумаче Махдија као вођу исламског света ће се појавити на крају времена, како би повео одлучујућу битку против Даџала, у коме већина Сунита види материјалистичку и атеистичку цивилизацију савременог Запада, а сâмим тим и америчку хегемонију, као најагресивнију претходницу Запада.

АРХЕОМОДЕРНА (УВОД)

Археомодерна се може одредити као преклапање, суперпозиција, јукстапозиција две парадигме – Модерне и Предмодерне – без њиховог међусобног појмовног односа, без стварања јасног логичког прелаза између њих, неког модула. Ради се о томе да човек модерне није и традиционални човек и зато човек модерне себе одређује и делује у одређеном систему намерних импликација. Систем тих намерних импликација, без којих нема човека Модерне, строго одговара систему заснованом на одрицању од система Предмодерне. Односно, модернизација и појава субјекта су начелно повезани са отчаравањем света. Субјект се родио у отчараном свету, он је исход завршеног и отчараног света. До тада, док се отчаравање света не заврши, субјект, као темељни носилац рационално-вољних стратегија, не постоји. Све у руском уму се противи оваквим дефиницијама. ‘Како тако? Имамо и отчарани свет, и мислимо и субјекти смо, а и вољу имамо!...’ И то само значи да нема појмовних односа. Ако Модерна постоји, онда руски ум себе види као модеран и не као предмодеран. Нема истовременог отчаравања и зачаравања. Или постоји отчаравање, из чега се рађају субјект и Модерна или постоји не-отчаравање из чега се рађају не-субјект и не-модерна (архаичност).

БОРБА ЗА ДУШУ ЕВРОПЕ

Пре свега, увек више волим борбу идеја од физичког рата, и веома сам срећан што сам у прилици да имам ову размену с Бернар-Анријем Левијем, чувеним у глобалним размерама, размену која није у форми физичког двобоја – јер се понекад налазимо на истим линијама фронта, али смо на различитим странама – већ ћемо овде размењивати идеје, што ми је драже, уместо да се физички сукобимо. Можда је то и једини начин да се то избегне (физички сукоб – прим. прев) или да, макар, покушамо.
Пре свега, желео бих да кажем да је председник (Француске Емануел) Макрон недавно рекао да је хегемонија Запада окончана. Наш председник (Владимир) Путин рекао је исто за либерализам, или глобални либерализам. Недавно је изашао и број „Форин аферса“ у којем је објављен чланак Фарида Закарије посвећен опадању западне силе. Мислим да је очигледно да такво опадање заиста постоји. У вашој књизи Империја и пет краљева приметили сте веома занимљиву ствар – нестајање америчког присуства на Блиском истоку у случају Курда. Мислим да се приближавамо крају, не крају историје, како је Фукујама рекао, него крају политичке модерне. А то је крај нечега веома, веома важног – крај западне хегемоније, америчке доминације или глобалног либерализма. То је нешто историјско само по себи, а не техничко.

ПОПУЛИЗАМ: ВЛАСТ НАРОДА И НОВА ГЛОБАЛНА ИДЕЈА

арод мора да иде даље. Да буде главни носилац суверенитета. У скоро свим модерним друштвима то није тако. А, требало би да буде тако. Стога је већина модерних друштава нелегална и неуставна. Структура власти у овим модерним - најчешће либералним - друштвима је у директној супротности са основним уставним правима.

Популизам не треба доживљавати једноставно као спонтану реакцију становништва на нелегитимност глобалистичких елита. То би требало да постане нова идеја, која народ поставља у први план. Ово мора да буде демократски покрет. Ово би требало да буде и уставни поступак народне борбе за суверенитет.

Четврта политичка теорија – изазов постмодернизма

Крај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.

Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“.

Повратак Великог доба

Подржавам обнављање Светог царства – Римског за Европу и Византијског за Русију. Истовремено, свиђа ми се идеја аутономних, самоуправних сеоских заједница – те би стога Царство требало да буде полицентрично и савез, у зивесном смислу – а не централизовано и националистичко. Одбацујем расу и пригрљујем веру као дубоки и темељни идентитет који је потребно одбранити. Како сам Православни хришћанин, гајим дубоку наклоност према другим верама – Исламу, Хиндуизму. Будизму, према одређеним традиционални и анти-модерним гранама Јудаизма (као што је  Naturei Karta). Дивим се и светој кинеског цивилизацији. Надам се да ће све ово вратити. Заиста се залажем за повратак Великог доба или Средњег века – Средњи век је одраз Вечности, не прошлости. Те је Средњи век увек могућ.   И, то није питање времена, него избора.

РУСКО ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ОДЛОЖИО И РАСТРГАО ЂАВО, АЛИ БУЂЕЊЕ ЈЕ ПРЕД НАМА

Мора се догодити, и то ће се догодити. Колонизација Русије од стране либералних глобалних елита са њиховим епистемима ће се завршити, а Руси ће бити слободни да изграде своје велико царство - изнад свега, филозофско. Али Хегел је рекао да нема велике државе без велике филозофије. Руско пролеће је такође пре свега филозофски концепт. Стварност не прати увек главну семантичку осу - догматски ток ствари, Провидност. Она се завија као змија, одступа од историје, покушава да води у слепе улице од којих су понекад изабрани народи и друштва деценијама и вековима. Деведесете године двадесетог века биле су такав ћорсокак од ког покушавамо и не можемо изаћи. Руско пролеће је био тренутак када се стварност за кратко време приближила догматском току ствари и ... повукла се поново. Руско пролеће је метафизички догађај. У овом тренутку, руски народ се скоро пробудио и прогласио се субјектом и снагом.

РАСПОДЕЉЕНИ (РАСПОРЕЂЕНИ) ХАРТЛЕНД

У биполарном свету, Исток је представљао Хартленд – СССР први и пре свих, док су западне земље биле Морске силе (Западна Европа, државе на Блиском истоку лојалне Западу, итд.). Хартленд је, оличен у Совјетском савезу, овај рат изгубио крајем осамдесетих година прошлог века, а тај тренутак обележава почетак униполарног света. Фукујама је зато прогласио крај историје; објавио је да су Морске силе победиле Хартленд.

Данас говоримо о мултиполарном свету и о томе како је Русија, упркос грозним губицима, успела да сачува свој идентитет, да се уразуми и да притегне Пету колону. Униполарна премоћ и  Морске силе су се донекле повукле. Али, свакако је Фукујама мало прерано објавио крај историје и глобалну победу либерализма.

Pages