Нужно је устати против новог мрачног доба

Нужно је устати против новог мрачног доба

Александр Гельевич Дугин (1962.) руски је политиколог, традиционалиста и један од најпознатијих идеолога замишљене евроазијске иницијативе супротстављене глобалном капитализму и Северноатлантским интересима.

Такође, он је један од водећих личности Националне бољшевичке партије и Евроазијске странке. Његове политичке активности такође су усмерене на обнову Руског Царства кроз удруживање бивших совјетских република као што су Грузија и Украјина, и уједињење земаља руског говорног подручја, посебно источне Украјине и Крима. Његова најпознатија књига ”Темељи геополитике” изазвала је велику пажњу широм света. Овај разговор обављен је поводом промоције прве књиге Александра Дугина у енглеском преводу ”The Fourth Political Theory” чија је промоција одржана 28. јула 2012. г.у Штокхолму у организацији издавачке куће Арктос, а настао је у фебруару 2012. године када је професор Дугин путовао у Њу Делхи у Индији где је учествовао на 40. светском конгресу Међународног социолошког института.

Тема конгреса била је ”Западна хегемонија и након ње: друштвена знаност и њена јавност”. Проф. Дугин љубазно је одвојио део времена с конференције како би одговорио на неколико питања представницима Арктоса који су такође суделовали на конгресу. У овом интервјуу проф. Дугин појаснио је нека од својих темељних уверења, а разговор је водио Даниел Фриберг, извршни директор у издавачкој кући Арктос, и Xon Б. Морган, главни уредник.

На Западу влада схватање да сте руски националиста. Можете ли се препознати у том опису?

Дугин: Концепт нације је капиталистички, западњачки. С дуге стране, еуроазијанизам се позива на културне и етничке разлике, а не на уједињење на основи индивидуума, што је претпоставка национализма. Наше гледиште разликује се од национализма у томе што бранимо плурализам вредности. Бранимо идеје, а не властиту заједницу: идеје, а не властито друштво. Супротстављамо се постмодерни, али не чинимо то само у име руске нације. Постмодерна је рупа без дна. Русија је само део те глобалне борбе. Она је засигурно важан део, али није крајњи циљ. Јер ми који смо овде у Русији, не можемо да је спашавамо, а да истовремено не спашавамо свет. И обратно, не можемо спашавати свет а да не спашавамо Русију.

То није само борба против западњачког универзализма. То је борба против свих универзализма, па и оних исламских. Не можемо прихватити ничију жељу да се један универзализам наметне другима – ни западњачки, ни исламски, ни социјалистички, ни либерални, нити руски. Не бранимо руски империјализам ни реваншизам већ глобалну визију и мултиполарност засновану на цивилизацијској дијалектици. Противимо се онима који кажу да множина цивилизација неминовно води до сукоба. То је погрешна поставка. Глобализација и америчка хегемонија доносе крваво задирање у друге и подјармљује насиље између цивилизација тамо гдје би могао бити мир, дијалог или сукоб, овисно о историјским околностима. Но, наметање прикривене хегемоније рађа сукоб и неизбежно погоршање у будућности. Тако они говоре ‘мир’, а заправо подстичу на рат. Ми бранимо правду – не ни мир ни рат, већ правду и дијалог и природно право сваке културе да одржи свој идентитет и иде за оним што жели бити. Не само историјски, како је то у мултикултурализму, већ такођер и у будућности. Морамо се ослободити тих лажних универзализама.

Која би, према Вашем мишљењу, била улога Русије у организовању антимодерних снага?

Дугин: Постоји више различитих нивоа које су укључене у стварање антиглобалистичких, односно антизападних покрета и струја по свету. Основна идеја је ујединити људе који се боре против одржавања статус qуо. Шта је, заправо, тај статус qуо? То је низ повезаних феномена који узрокују битан помак од модернизма на постмодернизам. Он је обликован као помак од униполарнога света, који се показује у првом реду као утицај Сједињених Држава и Западне Европе, према такозваној неполарности, каква се данас види на примеру имплицитне хегемоније и оних револуција које је та хегемонија оркестрирала кроз своје изасланике, например разне ”наранџасте”, оранге револуције. Главна намера у позадини те стратегије јесте да Запад на крају контролише планету, не само путем директне интервенције него и путем универзализације свог система вредности, норми и етике.

Тај статус кво либералне хегемоније Запада постао је глобалан. Реч је о вестернизацији целог човечанства. То значи да су западне норме, као што је слободно тржиште, слободна трговина, либерализам, парламентарна демократија, људска права и апсолутни индивидуализам, постале универзалне. Тај сет норми тумачи се различито у разним подручјима света, али Запад своју специфичну интерпретацију сматра очигледном самој по себи, и универзализацију свог тумачења сматра неизбежним. То није ништа друго него колонизација духа и ума. То је нова врста колонијализма, нова врст моћи и нова врста контроле која делује путем умрежавања. Свако ко је спојен на ту глобалну мрежу бива подвргнут њеном коду. То је део постмодернога Запада, који се убрзано глобализује. Цена коју нека нација или народ мора да платити да би се прикључила на глобалну мрежу Запада јесте прихватање тих норми. То је нова хегемонија Запада. То је померање од отворене хегемоније Запада, у прошлости представљене колонијализмом и директном империјализмом, према једној имплицитној, суптилнијој верзији.


За борбу против те глобалне претње човечанству потребно је ујединити све различите снаге које се у прошлим времена знало називати антиимперијалистичким. У данашње време, требали би боље упознати нашег непријатеља. Данашњи непријатељ је сакривен. Он делује тако што искориштава норме и вредности западног развојног пута и игнорише плуралитет који представљају друге културе и цивилизације. Данас позивамо све који устрајавају на томе да су специфичне вредности незападних цивилизација драгоцене и да у њима постоје и други облици вредности, да се одупру том покушају глобалне универзализације и сакривене хегемоније.

То је културална, филозофска, онтолошка и есхатолошко борба јер у том статус qуо ми препознајемо срж Мрачнога доба, односно велику парадигму. Но, такође потребно је прећи са чисто теоријских поставки на практичну, геополитичку разину. А на тој геополитичкој разини Русија је очувала потенцијал, ресурсе и намеру да се супротстави том изазову, јер је руска историја одвајкада била интуитивно оријентисана против тог истог погледа. Русија је велесила у којој се будно пази шта се догађа у свету, историјски гледано, и у којој постоји дубока свест о њеној есхатолошкој мисији. Зато је потпуно природно да Русија треба да има централну улогу у коалицији против тог статус qуо. Русија је обранила свој идентитет против католицизма, протестантизма и модернога Запада за време царизма, а затим против либералног капитализма током совјетског времена. Сада иде трећи талас те битке – битка против постмодернизма, ултралиберализма и глобализације. Ипак, овај пут Русија се не може ослањати само на властите ресурсе. Она се не може борити сама под барјаком православнога хришћанства. А такође, ни поновно увођење или ослањање на марксистичку доктрину није одржива опција, будући да је сам марксизам један од главнијих корена деструктивних идеја које чине постмодернизам.

Русија је данас једна међу многим ученсицима у тој глобалној битци, и ту борбу не може водити сама. Треба да ујединимо све снаге које се противе западним нормама и западном економском систему. Требамо, дакле, да склопимо савезништва са свим левим социјалним и политичким покретима који се супротстављају том статус qуо либералног капитализма. Слично томе требали би ући у савез са свим идентитетским снагама у свакој култури, које одбијају глобализам из културалних разлога. У том смислу ваљало би исламске покрете, хинду покрете и националне покрете по целом свету гледати као савезнике. Хиндуисти, будисти, хришћани и погански идентитаријанци у Европи, Америци и Латинској Америци, па други типови култура, требали би створити један заједнички фронт. Идеја је ујединити све њих, борећи се против једнога непријатеља и једнога зла а за вишеструкост концепата у томе што је добро.

Уједињује нас оно чему се противимо, а дели нас оно за што се залажемо. Зато треба наглашавати оно чему се противимо. Уједињује нас заједнички непријатељ, док нас позитивне вредности које свако од нас брани у овом тренутеку деле. Зато морамо створити стратешке алијансе како би се збацио постојећи поредак ствари, а његово језгро може се описати као људска права, противност хијерахији и политичка коректност – што све је лице Звери, антихриста, или другим терминима, Кали Yуга.

 

Шта, господине Дугин, поручујете Србији, као осведочени пријатељ српског народа?

– Ваш народ је величанствен и херојски. Јуначки је упутио изазов „великану”, апсолутном злу. Као Давид против Голијата. Голијат је победио. Али, нико нема право да осуђује велики, одважни, горди српски народ. И нико на свету не може да каже да ваш народ није доследан у свом ставу. Ми који имамо позицију моћи, нисмо ми ти који су требали да туку силу. Али, ви нисте имали моћи, али сте се тукли. Ви сте се борили у име читавог човечанства. У таквој ситуацији пожелео бих Србима да наставе своју борбу, да не клону и не препусте се непријатељима. Ако наставите свој отпор, то може да повуче и нас. А онда ћемо им одолети заједно!!! Постаћете авангарда човечанства у борби против новог фашизма Америке. Ви имате светску, историску мисију!! Уверен сам да шанса постоји.

Александар Дугин, 2008. године

Како се традиционална духовност уклапа у евроазијску агенду?

Дугин: Постоје секуларизоване културе, али у језгру свих њих остао је дух традиционализма, религијски или неки други. Бранећи вишеструкост, плуралност и полицентричност култура, ми апелујемо на њихова најбитнија начела, а њих можемо пронаћи само у духовној традицији. Настојимо, међутим, повезати то становиште с нужношћу социјалне праведности и слободе различитих друштвених заједница, у нади за бољим политичким режимима. Идеја је спојити дух Традиције са жељом за социјалном праведношчу. И не желимо да им се супротстављамо, зато што је то главна стратегија хегемонијских сила: поделити љевицу и десницу, поделити културе, поделити етничке групе, Исток и Запад, муслимане и хришћане. Ми позивамо левицу и десницу да се уједине, и да не буду против традиционализма и духовности, социјалне правде и друштвене динамике. – Дакле, нисмо ни десница ни левица. Ми смо против либералног постмодернизма. Замисао нам је спојити све фронтове и не допустити им да нас поделе. Будемо ли подељени, они могу мирно да владају. Ако се ујединимо, њиховој владавини брзо ће доћи крај. То је наша глобална стратегија. А када покушавамо спојити духовне традиције са социјалном правдом, то одмах изазива панику међу либералима. Тога се они страшно плаше.

Коју би духовну традицију требао усвојити неко ко жели учествовати у евроазијској борби, и је ли то неопходна компонента?

Дугин: Људи треба да теже томе да буду конкретан део друштва у којему живе, и следити традиције које превладавају тамо где живе. Пример, ја сам руски православац. То је моја традиција. У другачијим околностима, међутим, појединци могу изабрати неки други духовни пут. Оно што је важно је имати корене. Нема универзалног одговора. Ако неко негира ту духовну основу, али жели да учествује у нашој борби, током те борбе можда ће пронаћи и дубље духовно значење. Мислимо да је наш непријатељ дубљи од само људског. Зло је дубље од човека, похлепе или искориштавања. На страни зла боре се они који немају духовну веру. Они који се супротстављају могу је срести. А можда и не. То је отворено питање – није обавезно. Препоручљиво је али не неопходно.

Што мислите о европској Новој десници и Јулиусу Еволи? И посебно, о њиховом супротстављању хришћанству?

Дугин: На Еуропљанима је да одлуче коју врсту духовности желе да оживе. За нас Русе, то је православно хришћантсво. Ми нашу традицију сматрамо аутентичном. Видимо је као наставак старих, предхришћанских традиција Русије, како се то одражава у нашем поштовању светаца и икона, између осталог. Зато не постоји противречност између наших ранијих и каснијих традиција. Евола се супротставља хришћанској традицији Запада. Занимљива је његова критика десакрализације западнога хришћанства. Она се поклапа и са православном критиком западнога хришћанства. Лако је видти да нам је секуларизација западнога хришћанства дала либерализам. Секуларизација православне вере дала нам је комунизам. То је индивидуализам насупрот колективизма. За нас, проблем није са самим хришћанством, како је то на Западу. Евола је покушао да рестаурира Традицију. Нова десница такођер покушава да рестаурира западњачку традицију, што је такође врло добро. Ипак, као руски православац, ја не могу одлучити којим је путем добро Европи поћи, јер имамо различите сетове вредности. Не желимо Европљанима да говоримо шта требају да раде, не желимо да Европљани нама говоре што ми да радимо. Као Евроазијци, прихвати ћемо свако решење. Пошто је Евола био Европејац, он је могао да расправља и предлаже одговарајуће решење за Европу. Свато од нас може само изнети своје лично мишљење. Ипак, пронашао сам да ми имамо више тога заједничког са Новом десницом него с католицима. Многа моја гледишта иста су као и она Алаина де Беноиста. Њега сматрам данас најистакнутијим интелектуалцем у Европи. То није случај са модерним католицима. Они желе преобратити Русију, а то није компатибилно са нашим плановима. Нова десница не жели да наметне европско поганство другима. Еволу такође сматрам учитељем и симболичним ликом коначног револта и великог буђења, баш као и Гуéнона. За мене, њих двојица су есенција западне традиције у ово мрачно доба.


У нашим ранијим разговорима споменули сте да би Евроазијци требали да сарађују са неким џихадистичким групама. Међутим, они теже да биду универзалисти, а њихов циљ је успостављање владавине ислама над целим светом. Који су изгледи да таква нека коалиција профункционише?

Дугин: Џихадисти су универзалисти, исто као и секуларни Западњаци који желе глобализам. Ипак, они нису једнаки, зато што западњачки пројекат жели доминиацију над свима и наметнути своју хегемонију свуда. Он нас напада директно, сваки дан, путем глобалних медија, моде, постављајући узоре младима, и тако даље. Уроњени смо у ту глобалну културалну хегемонију. Салафијски универзализам је нека врста маргиналне алтернативе. О њима не треба мислити на исти начин као о онима који желе глобализацију. Салафије се исто тако боре против нашег непријатеља. Не свиђају нам се никакви универзалисти, али постоје универзалисти који нас данас нападају и побеђују, а постоје и неконформистични универзалисти који се боре против хегемоније западних, либералних универзалиста и због тога су на неко време тактички пријатељи. Пре него што се њихов пројекат глобалне исламске државе буде могао ода се ствари, има ћемо још многе битке и сукобе. А глобална либерална доминација је чињеница. Зато позивамо сваког да се бори заједно са нама против те хегемоније, против тога статус qуо. Рађе разговарам о ономе шта је сада, него о томе шта би могло бити у будућности. Сви они који су против либералне хегемоније су наши пријатељи у овоме тенутку. То није моралност, то је стратегија. Карл Шмит рекао је да политика почиње разликовањем пријатеља од непријатеља. Не постоје вечни пријатељи ни вечни непријатељи. Ми се боримо против постојеће универзалне хегемоније. Свако се против ње туче због властитог сета вредности.

Због кохеренције требали би такође продужити, проширити и створити једну ширу алијансу. Салафисти ми се не свиђају, било би много боље стајати на линији са традиционалистичким суфијама, на пример. Ипак, више волим да сурађујем са салафијама против заједничког непријатеља него да трошим енергију на борбу са њима, игноришући већу претњу.

Ако сте благонаклони према глобалној либералној хегемонији, ви сте непријатељ. Ако сте против ње, онда сте пријатељ. Први су склони прихватити ту хегемонију: други се буне.

У сетлу недавних догађаја у Либији, који је ваш лични став према Гадафију?

Дугин: Председник Медведев починио је прави злочин против Гадафија и помогао је да се покрене ланац интервенција у арапскоме свету. Наш председник починио је прави злочин. Окрвавио је руке. Он је колаборациониста са Западом. За злочиначко убиство Гадафија и он је делом одговоран. Ми Евроазијци бранили смо Гадафија, не зато што смо његови обожаватељи или што подржавамо њега и његову Зелену књигу, него зато што је то ствар принципа. Иза устанка у Либији стоји западна хегемонија, и она је наметнула тај крвави хаос. Са падом Гадафија, западна хегемонија је ојачала. Био је то наш пораз. Али не коначни. Тај рат има много епизода. Изгубили смо битку али не и рат. И можда ће се нешто друго појавити у Либији, јер је ситуација врло нестабилна. На пример, рат у Ираку уствари је ојачао утицај Ирана у региону, насупрот плановима западних хегемониста.


Данас у Сирији, понавља се тај исти сценарио. Међутим, са Путиновим повратком на власт, ситуација је много боља. Он је барем чврст у својој подршци председнику Ал Асаду. Можда то неће бити довољно да заустави западњачку интервенцију у Сирији. Мој предлог је да Русија делотворније помаже нашег савезника, дотурањем оружја, финансирањем и тако даље. Пад Либије био је поразан за Русију. Пад Сирије био би још један неуспех.

Што мислите о Владимиру Путину и у каквим сте односима са њим?

Дугин: Путин је био много бољи од Јељцина. Спасио је Русију од потпунога слома у деведесетима. Русија је била на рубу катастрофе. Пре Путина, либерали западњачкога стила били су у позицији да диктирају политику у Русији. Путин је обновио суверенитет руске државе. Из тог сам разлога почео да га подржавам. Међутим, након 2003. године, Путин је зауставио своје патриотске, евроазијске реформе, одложио је развој истинске националне стратегије и почео да се прилагођава либералним економистима који желе да Русија постане део пројекта глобализације. Последица тога била је да је почео да губи легитимитет, па сам и ја био према њему све критичнији. У неким приликама ссарађујем са људима који су око њега и подржавам га у неким његовим политичким потезима, а у некима сам против. Када је Медведев био изабран за његовог наследника, била је то катастрофа, будући да су људи на позицијама око њега били све сами либерали. Био сам против Медведева. Супротставио сам му се, у делу, са евроазијског становишта. Сада се Путин вратио. Сви либерали су против њега, и све прозападне снаге су против њега. Ипак, он сам се још није јасно определио према томе. Међутим, он обавезно мора поновно задобити подршку руског народа. Иначе не може ићи даље. Он је у критичној ситуацији, иако не изгледа да то разуме. Двоуми се да изабере патриотску страну.Мисли да ће моћи да добије и подршку међу неким либералима, што је потпуно погрешно. Данас нисам тако критичан према њему како сам био пре, ипак мислим да је он у критичној ситуацији. Ако настави да оклева, пашће. Недавно сам објавио књигу, Путин против Путина, јер је сам себи највећи непријатељ. Зато што оклева, губи све више подршку народа. Руски народ осећа се преварен од стране њега. Он би могао бити нека врст ауторитативног лидера без ауторитарне харизме. Сарађивао сам са њме у неким случајевима, супротставио му се у другима. У контакту сам са њме. Ипак, око њега је врло много снага. Либерали и руске патриоте који га окружују нису посебно брилијантни, интелектуално говорећи. Зато је принуђен да ослања само на себе и своју интуицију. Али, интуиција не може бити једини извор политичког одлучивања и стратегије. Повратком на власт, биће гурнут да се врати на своју ранију протизападњачку политику, зато што је наше друштво протизападно по схватању. Русија има дугачку традицију побуне против страних освајача, и помагања другима који се одупиру неправди, и руски људи виде свет кроз те наочаре. Неће бити задовољни са владаром који не понаша у складу са том Традицијом.

Извор: радиогорњиград