Неопходна је заштита и рехабилитација и тзв. жуте, варварске, империјалне, традиционалне, религиозне заједнице. И монархије, и тоталитаризма, и социјализма, и свега онога што мрзе представници беле цивилизације. И, треба истину говорити: Џингис Кан, да, он је убијао све и исправно је поступао, јер је то био закон, исправан, добар, изванредан закон живота. А ви сте га видели са оне стране коју код себе не примећујете. У то време на Западу, цивилизованом, вршена су бичевања, ужасна кажњавања и погубљења, чудовишна иживљавања, спаљивали су тамо стотине хиљада људи… и онда је Џингис-Кан ужасан, а западна култура истог тог периода – примерна. Уствари, оне су биле приближно једнаке и неопходно је рехабилитовати све то што је цивилизација збацила са брода савремености.

Крај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.

Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“.

Већ сам објавио два тома о источноевропској цивилизацији, а део тога је посвећен српском Логосу. Открио сам да су Срби у суштини ратници. То је наслеђе Беле Србије и древне историје – изгледа да је сарматски фактор у томе одиграо важну улогу. Али Срби су се населили у региону Балкана, где је давно пре доласка првих Индоевропљана преовладавао древни матријархат – цивилизација Велике мајке – њене остатке налазимо у Лепенском Виру, Винчи и тако даље. Дакле, ту је и скривени утицај Логоса Кибеле у српској традицији.
Мислим да су Косовска битка и епски избор краља Лазара кључ за српски идентитет: Србин је онај који претпоставља славну смрт за православну веру и српску отаџбину било каквом богатству и даровима непријатеља. Дакле, мислим да Срби нису само народ… Ви Срби сте нека врста мистичне заједнице, црква краља Лазара посвећена Косову, као вечни пример оданости, воље, достојанства и посебне врсте чисто српске светости… Све то сам покушао да истражим у „Ноомахији“ посвећеној Словенима и балканској цивилизацији као таквој.
Такође сам открио да је погрешно представљати Балкан као периферију Европе. У извесном смислу, то је колевка европског сељаштва, а европско сељаштво је заслужно за многе кључне елементе европског идентитета… Тако да бих био срећан ако би ове моје нове књиге биле преведене на српски језик, као и остале које су већ објављене у мојој вољеној земљи.

Протести у Француској, симболизовани жутим прслуком, покривају све већи део друштва. Политички експерти већ су овај покрет назвали “новом револуцијом”. Размере покрета “жутог прслука” су већ толико озбиљне да је апсолутно неопходно да се анализира овај феномен на детаљан начин.

Бавимо се живописном манифестацијом савременог европског популизма. Значење популизма као феномена, који се диже из политичке структуре у друштвима насталим на Великој  француској револуцији а на основу сукоба између леве и десне стране, сада се радикално мења.

Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи 'стани' овде, то није могуће. Требало би да овим пут одемо почетка - до прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу. Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер је то била људска одлука, то није био "природни процес". У једном историјском тренутку смо одлучили да идемо тим путем, а сада можемо само успорити или убрзати. Али, зашто се не питамо: да ли је ово, од почетка прави смер? Да ли је ова одлука исправна?

Требало би да се вратимо до тренутка када ова мелодија почиње - то је моја идеја. Могло би бити прекасно, па да се пробудите са роботима око себе, савршеним порезним обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другиа смс поруке  од робота, до робота…

Постоје три главне политичке идеологије. Прва политичка теорија јесте либерализам – у основи ње стоји индивидуа, не човек, већ индивидуа. Индвидуа значи одвајање нашег сопства од било каквог колективног идентитета. Либерализам се најпре развијао у верској сфери као слобода од католичке традиције. Због тога је протестантизам  био религиозно ослобађање индивидуе од Цркве- колективног идентитета и успостављање дирктне везе са Богом.  Потом је дошао политички појам либерализма када се створила идеја о грађанском друштву, где је централна идеја ослобађање индивидуе од свих друштвених сталежа. Тако смо од либерализма у религијској сфери, прешли на либерализам у политичкој, односно грађанској сфери, где су све индивидуе ослобођене од колективног сталежа. На крају, у 20. веку, десило се ослобађање индивидуе од нације. То су све етапе развоја либерализма. Каква је логика те еволуције? Либерализам је дакле ослобађање од нечега. На све три етапе индивидуа се ослобађа од некаквог облика колективног идентитета – сталешког, црквеног, националног. Када се човек ослободио од све три форме колективног идентитета, од чега му остаје да се још ослободи? Ту долазимо до џендер политике (политике рода). Јер је пол, такође колективни идентитет. Да би се био мушкарац или жена, такође треба припадати неком колективу. Тако да је још једна етапа либерализма, да се кроз џендер политику врши ослобађање индивидуе од пола. То је логика саме политичке теорије либерализма. То је дубока инерција либерализма која ослобађа индивидуу у недоглед.

Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина Четврта политичка теорија:

• Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза;

• Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт);

• Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола...);

• Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак);

• Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.

Треће: треба једном и засвагда да раскрстимо са либерализмом. Читава реторика о „цивилном друштву“, „толеранцији“ и „људским правима“ ништа друго до пропагандна припрема за грађански рат. То је већ скупо коштало Европу, и коштаће је још више. Треба са тиме завршити у Русији.

Норме политичке коректности су неспојиве са животом народа и друштава уз очување њиховог идентитета. Либерализам – то је нешто, што треба потпуно и бесповратно истребити. Ми треба да успоставимо наш органски традиционални руски поглед на свет – на бази наших вредности, наших извора, наших аутора и наше вере. Уз сво поштовање према осталима: онај, ко живи у Русији, мора да буде Рус – културно, лингвистички, духовно, на нивоу самосвести.

Крв овде нема главну улогу: бити Рус – значи поседовати руски дух. А руски дух тражи од нас да не дозволимо да се са нашом земљом уради оно, што су Европљани урадили (или дозволили другима да то ураде) са својим земљама.

Наравно, могуће је да се западна политичка класа није прерачунала већ, напротив, инстинктивно зна да њен сопствени интерес код куће захтева велику страшну бабарогу у иностранству. Нови светски Хладни рат, објашњава Дугин, „одложиће налет унутрашњег нихилизма либерализма и на тај начин га спасити од неизбежног краја. Зато су (западним елитама) тако потребни Путин, Русија и рат. То је једини начин да се спречи хаос на Западу и да се сачува шта се може од његовог глобалног и домаћег поретка. У овој идеолошкој игри, Русија би потврдила постојање либерализма јер је она тај непријатељ који потврђује борбу за отвореним друштвом и она која би му помогла да се учврсти и настави да се глобално потврђује.“

Референдум који је поводом ултиматума Тројке (Европска комисија, ММФ и Европска централна банка) расписао премијер Алексис Ципрас одржаће се 5. јула.

Од његовог исхода зависи – ни мање, ни више – судбина целе Европске уније. Ако Грци одбаце ултиматум – Грчка ће изаћи из еврозоне и, највероватније, из Европске уније, а то ће бити крај либералне и атлантистичке Европе коју су Американци и проамеричке елите правили током протекллих 30 година.

Европска унија се – уместо да буде нови самостални и суверени геополитички играч, са сопственим „дневним редом” – претворила у послушни инструмент светске финансијске олигархије и америчке хегемоније.

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово". Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до посљедње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – послије пораза, револуција, смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах/издах. На издаху уздрхти свет.

Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији", у оној „огњеној Србији", Светој невјести, о којој је дирљиво писао српски пјесник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али, за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али, много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис „Четврта политичка теорија“ (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига „Четврти пут“, која развија управо философске основе те теорије.

Дугин: Не тако брзо! Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјских, цивилизацијских, и геополитичких. Источна Украјина је апсолутно руски и евроазијска земља. Дакле, постоје два Украинес. Ми видимо овај врло јасно на изборима. Популација је подељена у сваком важном политичком питању. А посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматична: Један део је апсолутни анти-руски, други део апсолутна про-руски. Два различита друштва, две различите земље и две различите националне, историјске идентитети живе у једном ентитету.

 Дакле, питање је које друштво доминира други?

 Дугин: То је важан део украјинског политике. Имамо два дела, а имамо капитал Кијев. Али у Кијеву имамо и идентитете. То није ни главни град Западне Украјине нити источној Украјини. Капитал западном делу је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

 Западни медији, као и украјински “националисти” би се не слажем са термин “вештачки” за украјинске државе.

Rijetke su škole mišljenja, od svojih indoeuropskih korijena do trenutne biotehničke revolucije i svih misaonih strujanja među njima, koje su se uspjele barem približiti opsegu i dubini europske Nove desnice. Ovo je osobito točno za dinamičnu jezgru Nove desnice koju utjelovljuje jedan od glavnih filozofskih pokretača francuske Nove desnice – Alain de Benoist. Francuska Nova desnica pozdravila je novo stoljeće, spremna za djelovanje, što je i dokazala objavljivanjem manifesta koji je stavljen na uvid cjelokupnom čovječanstvu. Alain de Benoist (rođen 1943.), oblikovao je ovu izjavu zajedno s Charlesom Champetierom, koja se oslanja na Novu desnicu utemeljenu 1968., čime je dobiveno sredstvo za buduću intelektualnu borbu koja uzima u obzir kri­tičku procjenu naših trenutnih teškoća.

Čitatelji TOQ-a mogli bi biti zainteresirani za manifest Nove desnice jer su i oni u potrazi za opasnim “Trećim pu­tem”, odnosno u potrazi za radikalno novim rješenjem koje bi se trebalo nalaziti između “paleokonzervativizma” i “neo konzervativizma”. TOQ nastavlja oblikovati vlastita načela, kojih je do sada deset, a mnoga se, prema mome mišljenju, savršeno poklapaju s načelima Nove desnice. Nova desnica ima više od trideset godina iskustva u izbjegavanju udob nog, ali beskorisnoga intelektualnoga geta u kojem se nala­ze prekrasni gubitnici, kako Sam Francis opisuje konzervativnu vrhušku. Zato evolucija Nove desnice može poslužiti kao praktični vodič.

Nemački konzervativni revolucionar Artur Miler van den Bruk je svojevremeno napisao duboke reči: “Večnost je na strani konzervativaca”. Večnost je na našoj strani. Polovi velikih svetskih sukoba naroda, kultura, civilizacija, veroispovesti i ideologija predstavljaju projekciju arhetipskog stanja – bitke anđela. To je nebeska vojska dobra koja vodi bitku s demonima zla. To je vertikalna, večna nadvremenska osovina velike drame. Boj anđela je izvan vremena, on se vodi uvek. On je utisnut u večnost, kao strukturišuća paradigma.

Senka velike bitke pada na istoriju, dajući vremenu smisao, sadržaj, orijentaciju. Tako istorija postaje sveta – hijeroistorija. Mnogi znaci i likovi ukazuju na to da danas stižemo do presudne crte te napete drame. Ta i predanje kaže da će bitka anđela, u koju su uvučeni ljudi, narodi i carstva zemaljska, u “poslednje vreme” izbiti s posebnom snagom, dostići gigantske razmere, sasvim se približiti raspletu.

Више од тридесет година, Ален де Беноа се методички бави научним, аналитичким и интелектуалним радом у области идеја. Писац, новинар, есејиста, филозоф и говорник, он је објавио више од 50 књига и 3.000 чланака, који су преведени на петнаестак различитих језика.

Његова омиљена подручја су политичка филозофија и историја идеја. Но, он је такође и аутор бројних дела која се односе на археологију, народне традиције, историју религија и науку о животу.

Ален де Беноа се не обазире на идеолошка помодарства. И премда се његово дело све више цени у све већем броју земаља, Ален де Беноа је и даље личност коју избегавају у Француској, где се његово име често доводи у везу са једном "новом десницом", у којој он самог себе никада није стварно препознао. Ален де Беноа сарађује са другим европским мислиоцима сличне идејне и духовне оријентације. У Србији су неки његови текстови преведени и објављени почетком деведесетих година, а његова сарадња са руским интелектуалцима, окупљених око идеја које персонификује Александар Дугин, континуирана је и плодотворна.

Извесно је да геополитички погледи условљавају не само спознајне обдарености и својства субјеката већ и коначна сврха. Добар пример реченог пружа мисао британског геополитичара Хелфорда Џона Макиндера, који је своју концентричну визију света те антиевропске пројекте – попут „санитарног кордона“ или „гвоздене завесе“ – створио у функцији британске псеудоимперијалне и таласократске политике, освајачки усмерене ка „срцу земље“, односно ка безмерним богатствима и моћима Русије. Та освајачка накана је и вредносни критеријум Макиндеровог геополитичког погледа те зато, примерице, када описује трећи регион евроазијског континента, што се простире од Каспијског и Црног до Црвеног мора, он не одолева да истакне његову предност са тачке гледишта британских колонијалних похлепа:

„Ипак, (тај регион) има и једну предност, јер га многобројни заливи и делте река које се уливају у океан потпуно отварају за продоре поморских сила (Макиндер, 1994).“

Север и Југ, при том, имају неупоредиво већи значај. То је приметно већ од најранијих времена. Миграције народа и раса, свештена географија и топонимика, улога коју ове стране света имају у традицијама и предањима разнородних, али изнад свега индоевропских народа, то веома недвосмислено потврђују. Значај осе Север-Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан ни мање битан. Оса Север-Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије. Насупрот томе, дуализам Исток-Запад не само да има скромније значење и смисао, већ је и познији од овог првог. Он, у најбољем случају, припада историји и њеним контигенцијама; дуализам Севера и Југа је праисторијски или, још пре, над- и мета-историјски.

 Израз „нова десница“ је изворно само етикета коју су измислили медији 1979. године, називајући тако покрет идеја који је постојао већ више од десет година. Нова десница (НД) је у ствари једна филозофска школа, једна врста think tank, која искључиво делује у области политичке филозофије, друштвених наука, историје идеја. Већ скоро пола века, ова школа се изражава кроз разне публикације („Нова школа“, „Елементи“, „Криза“), књиге, колоквијуме, конференције, итд. Тај рад јој је омогућио да формулише концепцију света, концепцију постојања која се радикално разликује од доминантне идеологије. Међу њеним омиљеним темама су одбрана разноликости народа, критика капитализма и тржишних вредности, одбијање либерализма и новчаног система, ангажовање у корист Европе, раскид с универзализмом у свим могућим облицима, али, такође, могу да споменем дела нове деснице у различитим областима, као што су друштвене науке, историја религија, археологија, теоријска физика, итд. Метода нове деснице је „енциклопедијска“: ради се о пружању интелектуалних и теоретских алтернатива у свим областима знања и мисли. Дакле, уопште се не ради о некој политичкој организацији или покрету. Спровођење идеја које ми развијамо нама не припада.

Према томе, евроазијски економски модел представљао би комбинацију слободног тржишног прилаза и контроле над стратешким областима. Александар Дугин предлаже и стварање јединствене резервне евроазијске валуте, чиме би се спречили негативни спољни утицаји на финансијски систем (и привредни систем у целини), али и подстицање развоја низа локалних средстава плаћања, чиме би се дао импулс развоју локалних економија на реалним основама и спречило стварање шпекулантског капитала.

Naši lideri su predstavili sve što se dešavalo u protekloj godini, kao i buduće planove i projekcije. Partija Evroazija je postojala i ranije, ali je zatvorena zbog neefikasnosti, dok je sada situacija promenjena i imamo više mogućnosti da sprovodimo političku platformu i na regionalnom i na lokalnom nivou. Imamo dosta veoma dobrih ideja.

Da, Putin je najavio Evroazijski Savez, ali unutar Kremlja postoji još puno liberala i korupcije. Stoga, naš trenutni cilj je da korigujemo i unutrašnju i spoljnu rusku politiku u pravi evroazijski kontekst.

Recite nam nešto više kako vidite aktuelni proces evroazijskih integracija koji je otpočeo Vladimir Putin. Sa jedne strane imamo tumačenja da ovaj proces ima veoma dobru dinamiku i da su značajni rezultati postignuti u veoma kratkom roku, dok sa druge strane imamo mišljenje da se stvari razvijaju i previše sporo… Šta Vi mislite?

Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД, то су такозване демократе, или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском Истоку. Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину.

Rijetke su škole mišljenja, od svojih indoeuropskih korijena do trenutne biotehničke revolucije i svih misaonih strujanja među njima, koje su se uspjele barem približiti opsegu i dubini europske Nove desnice. Ovo je osobito točno za dinamičnu jezgru Nove desnice koju utjelovljuje jedan od glavnih filozofskih pokretača francuske Nove desnice – Alain de Benoist. Francuska Nova desnica pozdravila je novo stoljeće, spremna za djelovanje, što je i dokazala objavljivanjem manifesta koji je stavljen na uvid cjelokupnom čovječanstvu. Alain de Benoist (rođen 1943.), oblikovao je ovu izjavu zajedno s Charlesom Champetierom, koja se oslanja na Novu desnicu utemeljenu 1968., čime je dobiveno sredstvo za buduću intelektualnu borbu koja uzima u obzir kri­tičku procjenu naših trenutnih teškoća.

Čitatelji TOQ-a mogli bi biti zainteresirani za manifest Nove desnice jer su i oni u potrazi za opasnim “Trećim pu­tem”, odnosno u potrazi za radikalno novim rješenjem koje bi se trebalo nalaziti između “paleokonzervativizma” i “neo konzervativizma”. TOQ nastavlja oblikovati vlastita načela, kojih je do sada deset, a mnoga se, prema mome mišljenju, savršeno poklapaju s načelima Nove desnice. Nova desnica ima više od trideset godina iskustva u izbjegavanju udob nog, ali beskorisnoga intelektualnoga geta u kojem se nala­ze prekrasni gubitnici, kako Sam Francis opisuje konzervativnu vrhušku. Zato evolucija Nove desnice može poslužiti kao praktični vodič. U ovom razdoblju razlike koje razdvajaju Sjedinjene Američke Države i Europu moraju biti prevladane jer dijelimo puno toga što bismo mogli ostaviti u naslijede budućim naraštajima. Bez obzira na reakcije koje će izazvati ovaj intervju, nadamo se da će doći do pomaka u prihvaćanju međusobnih razlika kada se razmatraju teme poput nacija-država nasuprot imperiju, rasa nasuprot komunitarizmu itd. jer perspektivu današnjice odlikuje zajednička opasnost i zajednički korijeni.

Svet Tradicije načel., vrlin. i vrednosti koje osvetljava, rehabilituje i razvija katedra Julijusa Evole (1898—1974) — polarno je udaljen od modernog, pa je stoga nedostupan optikama kakve nude ili nameću vladajuće škole usmeravanja ljudskog. Već i sama moderna forma mentis je prva i gotovo nesavladiva prepreka razumevanja a pogotovu življenja Tradicije o kojoj svedoči Evolino delo. Pri kraju najprodornijeg istraživanja misterije Grala, templarskog i gibelinskog nasleđa, Julijus Evola opaža »da je i u jednostavnom domenu ideja karakter vladajuće kulture danas takav da većina nije u stanju da stvori nijedan koncept o čemu je tu reč.«1 Izložene činjenice ukazuju i na težinu zadatka uvođenja u delo Julijusa Evole. Svaki verodostojni korak ka središtu Tradicije sadržane u Evolinom delu izaziva kvalitativni preobražaj duha i duše, udaljavajući nas od »jednodimenzionalnog univerzuma« (Markuze), u kome su čoveka zatočile moderne ideologije i demonija ekonomije. Jedinu podudarnost između Evolinog puta ka Tradiciji i moderne mreže vavilonskih komunikacija opažamo na samom početku njegove duhovne pustolovine pa je stoga uputno započeti uvođenje upravo na toj tački saglasnosti pojedinog i opšteg iskustva. U pitanju je iskustvo modernog nihilizma.