The Fourth Political Theory

beyond left and right but against the center

Савршено је јасно да смо оријентисани на мултиполарни свет и на то да очувамо статус велике силе. Међутим, наши конкретни кораци, тамо где се ради о одређивању геополитичких интереса, пате од одређене хаотичности. Веома је карактеристично у том погледу какве савремена Русија успоставља односе са исламским државама и какву политику руско руководство води према исламу унутар земље. Целисходно је проанализирати то с тачке гледишта својеврсне "фундаменталне", или ако хоћете, "дубинске дипломатије" (по аналогији са "дубинском психологијом").

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем 

Операције у Авганистану и Ираку јесу фаза "балканизације Азије", односно стратешки ударац нанет Русији. Избор Авганистана у потпуности се уклапа у стратегију рашчлањивања Евроазије (одвајање Русије од Средње Азије, стварања око ње "појаса нестабилности", "прстена ратова малог и средњег интензитета"), које је описао Збигњев Бжежински. Од тако "рашчлањене" Евроазије кидаће део по део, све већи и већи. Није то ново. И покрет "Талибан" основали су Пакистан, Саудијска Арабија и ЦИА за реализацију геополитичке стратегије САД у Средњој Азији, јер је директно војно присуство Америке у региону тада било немогуће. Сада, користећи као повод "борбу против светског тероризма", САД добијају могућност да директно присуствују (као светски хегемонисти) у стратешки изузетно важном региону. Крајње пожељно за САД је увлачење у авганистански и ирачки конфликт Русије и централноазијских земаља Заједнице независних држава (ЗНД), то јест понављање "авганистанског сценарија" од пре двадесет година. О постојању оваквог плана сведочи и признање које је лондонском "Индипенденту" (17. септембра 2001) дао Збигњев Бжежински: "У грађанском рату у Авганистану САД су учествовале од самог почетка, чак и још раније - пре његовог почетка". Даље Бжежински пише: "Ми нисмо директно подстицали Русе на улазак у Авганистан, али смо свесно и на све начине повећавали вероватноћу да ће до тог уласка доћи. Ова тајна операција била је сјајна идеја. Као резултат тога сатерали смо Русе у авганистанску клопку. Нећете ваљда да се због тога кајем?"

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.

Ujanuaru ove godine Pentagon je saopštio da sprema smanjenje oružanih snaga razmeštenih po Evropi. U trenutku zvaničnog donošenja odluke planirano je da se do 2013.godine iz aviobaze Špangdalem (na slici) u Nemačkoj povuče jedna eskadrila lovaca A-10 a iz aviobaze u Avianu, u Italiji, 603. eskadrila za vazdušnu kontrolu. Osim toga, trebalo je da se smanji kontingent štaba Petog korpusa u Avganistanu, koji se ne bi vratio u Evropu da se rasformira (2013) 170. ratna brigada i da se brojnost 172. brigade smanji za 8.000 vojnika. Takođe u sledećih pet godina u evropskim formacijama brojnost vojnih lica treba da se smanji za 2.500 ljudi.

Konačno, takve promene mogu da se posmatraju kao pozitivan signal za Rusiju jer će američki zagljaj anakonde ipak biti nešto oslabljen. Međutim, pre nego što se oseti optimizam, trebalo bi da se analiziraju različite strane problema. Tim pre što izjave i najave uopšte nisu jednoznačne, a mogu i da se preispitaju.

Toen ik aanvaardde een essay te wijden aan het werk en het denken van de schilder, dichter en kunsthistoricus Marc. Eemans, heb ik me afgevraagd of het in mijn geval geoorloofd was te spreken van een zekere continuïteit in zijn geestelijke ontwikkeling. Langzaam maar zeker kwamen elementen en argumenten aan het licht om mijn overtuiging te staven dat die vraag positief macht beantwoord worden. Aldus is deze geschiedenis van de intellectuele en creatieve levensweg van Marc. Eemans ontstaan. Daarbij werd de klemtoon vooral op zijn denken en op zijn poëtisch oeuvre gelegd, vermits het illustratiemateriaal dat deze uitgave verrijkt, als een soort picturaal complement van mijn stelling kan beschouwd worden. Overigens bleven om voor de hand liggende redenen, biografische en andere gegevens buiten beschouwing.

Hopelijk vergeeft de lezer het me dat ik met hem wegen ga verkennen, die men normaliter in essays van het onderhavige genre links laat liggen. Maar op de eerste plaats is het zo dat ik geen kunsthistoricus ben en het derhalve als een punt van elementaire intellectuele eerlijkheid beschouw me onbevoegd te verklaren om een verantwoord waardeoordeel over het schilderkunstig werk van Marc. Eemans uit te spreken. En voorts is er het oude adagium « de gustibus et coloribus non disputandum », dat in de loop der tijden zijn geldigheid heeft behouden. Waarom de lezer dan ook willen beïnvloeden met een onvermijdelijk subjectieve analyse van de boodschap die de schilderijen van Marc. Eemans brengen?

ЕврАзЭс и Царински савез могу да се посматрају као економска основа Евроазијског савеза. Састав држава које улазе у те интеграционе структуре и јесте језгро Евроазијског савеза. Али, сам пројекат Евроазијског савеза јесте пројекат управо политичке интеграције. Шта би он могао да постане? То је отворено питање. Нурсултан Назарбајев предлаже да се понови модел ЕУ, он је чак написао и Устав Евроазијског савеза, потпуно копирајући европски. Зато Ваше питање рађа ново питање – шта је то ЕУ, узимајући за основу конфедерацију – национална држава или нека нова форма организације политичког простора, на пример, "држава постмодерне", како је предложио Роберт Купер.

Сматрам да је за Евроазијски савез потребна особена политичка теорија – теорија мултиполарног света. У њој, као субјекти или актери, треба да иступе не традиционалне државе модерне (у духу Вестфалског система), него цивилизације. Цивилизација као савез. Зарад тога је неопходно извршити ревизију свег постојећег међународног система. Евроазијски савез треба да постане нов политички тип, који има одређене црте конфедеративне државе, основане на супсидијарности и на широкој аутономији региона, али заједно с тим, и одређене црте стратешког централизма, својственог империјама класичног типа.

- Русија ће се суочити у наредном периоду са великим и озбиљним стратешким изазовима, тако да политичке технологије у духу Владислава Суркова Јуревича (кључни сарадник Путина, један од идеолога Кремља) неће бити изводљиве. Ера технологије уместо идеологије, ПР кампања уместо стратегије, вицева уместо и изнад националне идеје - је завршена. То је савршено јасно. Ако Путин настави по сценарију инертности у домаћој и спољној политици, онда је колапс веома близу јер је озбиљност нове фазе у коју улазимо неупоредиво већа и супериорнија од оне са којом се Путин носио у претходном периоду. Ово је нови циклус и, ако жели да чврсто стоји на земљи, Путину је потребна нова стратегија. Ја сам потпуно уверен да једина стратегија која одговара историјском тренутку, новом поретку и оријентацији масе јесте евроазијска. Евроазијанизам је целовит, и као идеја за Русију и као стратегија коју треба следити. Такве националне идеје до сада није било – била је гурана између либерализма, концепта корумпиране прозападне елите, непостојаних и контрадикторних елемената национализма, што непобитно води дезинтеграцији Русије. Потпуно сам убеђен да Путин мора да се ослони на евроазијску идеју. 

Дугин перманентно прати збивања у Србији и објављује о томе своја мишљења на сајту Покрета «Евроазија», http://www.evrazia.org/. Већ ту се може видети да је Дугин велики пријатељ Срба и Србије.

Када, дакле, разматра геополитички положај Србије, Александар Дугин не избацује емотивни елеменат, али, истовремено, уме да на крајње суров начин укаже да је стварност Србије «негде између», да је то међупростор или, другим речима, територија за кусурање великих. Тако је могуће да у предговору српском издању своје чувене двотомне књиге Основигеополитике напише: «Ја јако волим Србију. (...) Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате запешћа и чувате...». У једном другом раду, Дугин наводи да Срби и Руси нису просто једно – то је најбољи део Срба и Руса заједно узетих, пошто страдају и за Русе, отварајући им (Русима) пут. Дајући тако велики комплимент Србима, Дугин, ипак, упозорава да геополитика није поезија и емоција: «Геополитика је сувопарна наука, оперише с реалностима лишеним поезије. Али и с те стратешке тачке гледишта стожерност Србије, њена средишњост, њена јединственост међу народима Балкана избија са свом очигледношћу. Ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише огроман медитерански стратешки регион. То је геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој историји».

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps... I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни. На пример, 19. век у Русији протекао је у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У 20. веку вододелница је прошла између „црвених“ и „белих“. Двадесетпрви век ће постати век сучељавања „атлантиста“ (присталица „једнополарног глобализма“) и „евроазијаца“.

Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.

Mnogi među nama koji se protive „obojenima“ danas ne podržavaju ni Putina, ali podržavaju ujedinjenu zemlju

Svima je odavno jasno su „obojene revolucije“  organizovane iz jednog centra globalnog upravljanja, odakle se instrumentalizuju objektivno postojeći ekonomski i politički problemi. To potvrđuju mnogi primeri iz novije istorije koje smo mogli da vidimo – u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji, u arapskom svetu kao i nešto ranije u Srbiji. Niko ne sumnja da je reč o mrežnom ratu, vođenom iz određenih centara moći, koji koriste najsavremenije tehnologije, uključujući i informacione, poput tehnologije „kontrolisanog haosa“. Sve to je potpuno jasno svakom stručnjaku za spoljnu politiku, političke nauke ili informacione tehnologije. 

Kancelarija za reformisanje OS sekretara za odbranu (Office of Force Transformation) pod upravom viceadmirala Artura K. Sibrovskog (Cebrowski) sačinila je novu koncepciju vođenja ratova („emerging theory of war“). Ona se danas aktivno uvodi u praksu izvođenja borbenih dejstava SAD u Iraku i Avganistanu, testira tokom manevara i na simulatorima. Autori te teorije uvereni su da će ona u najskorijoj budućnosti „ako i ne zameni tradicionalnu teoriju rata, makar će je bitno i kvalitativno nepovratno izmeniti“. Pozivanje na tu koncepciju je postalo otrcana fraza u izveštajima ministra odbrane SAD Donalda Ramsfelda, podsekretara za bezbednost Pola Vulfovica i drugih najviših vojnih činovnika SAD.

Mrežnocentrična teorija rata je zasnovana na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na tri faze – Agrarnu, Industrijsku i Informacionu epohu, i svakoj od njih odgovaraju posebni modeli strategije.

Putin sada razmišlja kako da osnaži autoritet u narednom periodu?

- Rusija će se suočiti u narednom periodu sa velikim i ozbiljnim strateškim izazovima, tako da političke tehnologije u duhu Vladislava Surkova Jureviča (ključni saradnik Putina, jedan od ideologa Kremlja) neće biti izvodljive. Era tehnologije umesto ideologije, PR kampanja umesto strategije, viceva umesto i iznad nacionalne ideje - je završena. To je savršeno jasno. Ako Putin nastavi po scenariju inertnosti u domaćoj i spoljnoj politici, onda je kolaps veoma blizu jer je ozbiljnost nove faze u koju ulazimo neuporedivo veća i superiornija od one sa kojom se Putin nosio u prethodnom periodu. Ovo je novi ciklus i, ako želi da čvrsto stoji na zemlji, Putinu je potrebna nova strategija. Ja sam potpuno uveren da jedina strategija koja odgovara istorijskom trenutku, novom poretku i orijentaciji mase jeste evroazijska. Evroazijanizam je celovit, i kao ideja za Rusiju i kao strategija koju treba slediti. Takve nacionalne ideje do sada nije bilo – bila je gurana između liberalizma, koncepta korumpirane prozapadne elite, nepostojanih i kotradiktornih elemenata nacionalizma, što nepobitno vodi dezintegraciji Rusije. Potpuno sam ubeđen da Putin mora da se osloni na evroazijsku ideju. 

Данас нисмо толико ни свесни, колико је потребно, не само нове генерације, него и инерције да се пробуди један успавани огањ и да се јасно детерминише наш пут у будућност. Нове идеје, нова збивања , сазнања , напредак и хипотетичку смерницу, нуди нам се кроз ову књигу Александра Дугина (1962), фолозофа, политиколога и публицисту, у издању „Преводилачке радионице Росић“ и ИКП „Никола Пашић“, а који живи и ради у Москви.

Геополитика, то је предмет из основних школа који морамо сви знати, познавати га као таблицу Мендељејевог периодног система и разумети сваки положај на овој нам лепој, али крхкој планети. То је постојани део историјског процеса, изолован од идеолошког стања, просторни прилаз реалности, дубинска основа коју чини квалитетан простор са четири елемента: копно, море, шума, стена- процесима слично копненој Спарти и лучкој Атини и која веродостојно предвиђа логику догађаја.

Срби су били у авангарди те велике свете борбе за православље, за истинско хришћанство, за Словене, за све вас, за сваког од нас! Срби су се пробудили пре осталих. Они су пре осталих схватили да ако се предају, ако се покоре америчкој хегемонији, онда свим осталим народима прети ропство. И догађаји из 1990-их и 2000-их година су то потврдили. Погледајте шта такозвани мировњаци доносе Ираку, Авганистану. Ирак, у коме је свакако било неких безобразлука у време Садама Хусеина, претворен је у крваву збрку. Ви ћете, браћо и сестре Руси, рећи да је то далеко од нас. Али, када дођете у прекрасан град Београд, чист, светао, сунчан, зелен, где живе отворени, прекрасни људи, малтене исти као и ми, само радоснији, видећете у том прекрасном граду трагове натовских бомбардовања.

Srbija bliža nama nego bilo koja druga evropska zemlja. Tako da je neprijateljstvo ili bilo kakvo suparništvo Srbije i Rusije za mene nezamislivo! 
Lider Međunarodnog evroazijskog pokreta, autor nekoliko svetskih bestselera, zvanični savetnik u ruskoj Dumi i jedan od najpriznatijih svetskih geopolitičara, Aleksandar G. Dugin, ekskluzivno za blog +Evroazija+Srbija+, govori o trenutnoj geopolitičkoj situaciji, odnosima Rusije, SAD i EU, o tome šta je alternativa srpskom evroatlantističkom putu, o šansi ekonomskog jačanja Srbije kroz saradnju sa evroazijskim blokom i uopšte o globalnim alternativama evroatlantizmu i proameričkom globalizmu.

Glavni cilj ovog intervjua jeste da uporedimo postojeći proces evroatlantskih integracija sa budućim potencijalnim procesom evroazijskih integracija Srbije, pa možda da počnemo od zatečenog stanja… 

„Smatram da je središte sveta u Srbiji.Tajno srce planete je negde kod vas, vi ga čuvate, shvatate  koliko bi koštalo da ga izgubite, krvarite, gledate u prazno, trljate zapešća i čuvate... ” deo je predgovora knjige„ Osnovi geopolitike”  Aleksandra Dugina, koja je 90-ih godina u dva toma objavljena u Mosvi . Prevedena je i na srpski jezik.Velika zasluga da se knjiga pojavi u našoj zemlji pripada  uvaženom srpskom geopolitičaru Dejanu Lučiću, koji je sve to inicirao, a ujedno je recenzent vrlo vrednog dela  Aleksandra Dugina „ Osnovi geopolitike” koja je da sada doživela  nekoliko  izdanja.
Dugin, je inače utemeljivač savremene ruske škole geopolitike, doktor filozofije i publicista, svojevremeno i savetnik  predsednika Državne dume, rektor„ Novog univerziteta” u Moskvi, i da ne nabrajamo. Vrlo je precizno, kao svaki sjajni strateg, predvideo brojna zbivanja u čovečanstvu- američku dominaciju , hegemoniju, teorijski podelivši  geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji bi trebalo da predvodi Rusija. Govori o sadašnjoj situaciji u Rusiji, i njenoj ulozi u svetu i činjenici da je Kosmet, ne samo srpski problem, već veliko iskušenje, ispit pred Rusijom. Ako ga savlada, tvrdi  Dugin, Rusija će spasiti i sebe!

Такође, он је један од водећих личности Националне бољшевичке партије и Евроазијске странке. Његове политичке активности такође су усмерене на обнову Руског Царства кроз удруживање бивших совјетских република као што су Грузија и Украјина, и уједињење земаља руског говорног подручја, посебно источне Украјине и Крима. Његова најпознатија књига ”Темељи геополитике” изазвала је велику пажњу широм света. Овај разговор обављен је поводом промоције прве књиге Александра Дугина у енглеском преводу ”The Fourth Political Theory” чија је промоција одржана 28. јула 2012. г.у Штокхолму у организацији издавачке куће Арктос, а настао је у фебруару 2012. године када је професор Дугин путовао у Њу Делхи у Индији где је учествовао на 40. светском конгресу Међународног социолошког института.

Тема конгреса била је ”Западна хегемонија и након ње: друштвена знаност и њена јавност”. Проф. Дугин љубазно је одвојио део времена с конференције како би одговорио на неколико питања представницима Арктоса који су такође суделовали на конгресу. У овом интервјуу проф. Дугин појаснио је нека од својих темељних уверења, а разговор је водио Даниел Фриберг, извршни директор у издавачкој кући Арктос, и Xon Б. Морган, главни уредник.

„Чак и ако је у центру све паралисано, све у пометњи и неверици, много тога зависи од оних стражара који, премда заборављени на најистуренијем положају, и даље извршавају своју дужност – јер, наредбу за повлачење нису добили, или се можда праве да је нису добили. Имам у виду управо Србе, праве Србе, оне Србе које тако дубоко и тако искрено воле сви Руси – било да ишта знају о њиховој култури и историји или не. Треба још сасвим мало да истрајемо. И можда ћемо још и доживети онај тренутак када ће се Вавилон савремене постмодернистичке цивилизације срушити и ветар историје га развејати у прах и пепео. Верујем у то“.

Ово је део предговора књиге „Геополитика постмодерне“ Александра Дугина, која је недавно објављена у Москви. Преведена је и на српски језик. Др Дугин је деведесетих година објавио вредно дело „Основи геополитике“, теоријски поделивши геостратегијски простор у свету на атлантистички (САД) и евроазијски, који треба да предводи Русија. На тај начин, на научним основама, разобличио је суштину америчке доминације и указао колико је за човечанство битна моћ православне Русије.
Др Дугин из угла признатог научника, геостратега говори за „Печат“ о све тежим приликама у свету, значају моћне Русије, и о врло незавидном, како упозорава, „ужасном положају Србије“!

Србија ближа нама него било која друга европска земља. Тако да је непријатељство или било какво супарништво Србије и Русије за мене незамисливо!

Лидер Међународног евроазијског покрета, аутор неколико светских бестселера, званични саветник у руској Думи и један од најпризнатијих светских геополитичара, Александар Г. Дугин, ексклузивно за блог +Евроазија+Србија+, говори о тренутној геополитичкој ситуацији, односима Русије, САД и ЕУ, о томе шта је алтернатива српском евроатлантистичком путу, о шанси економског јачања Србије кроз сарадњу са евроазијским блоком и уопште о глобалним алтернативама евроатлантизму и проамеричком глобализму.

Главни циљ овог интервјуа јесте да упоредимо постојећи процес евроатлантских интеграција са будућим потенцијалним процесом евроазијских интеграција Србије, па можда да почнемо од затеченог стања…

Teško je reći gde se prvi put pojavila ova nova vrsta boraca protiv vlasti. Jedino što se zna to je da su obrazovanju društva sajber-disidenata doprineli Reporteri bez granica. Važan događaj u formiranju te organizacije predstavlja i određivanje Svetskog dana borbe protiv sajber-cenzure 2008. godine, koji se obeležava 12. marta. Iste te godine predstavnici navedene organizacije pokušavali su da prekinu ceremoniju paljenja olimpijske vatre za igre 2008. u Pekingu. 

Agentura Reportera bez granica sakuplja informacije na licu mesta i šalje ih onima koji obrađuju podatke dobijene iz različitih izvora, posle čega se materijal prevodi na engleski i tako obrađena informacija preko interneta širi. Video snimci i fotografije se ubacuju na Facebook i fotoblogove.

Сведоци смо да данас јачају атлантистичке снаге на пост-совјетким просторима. 
      
     –Свој утицај, наравно, атлантисти су проширили на Грузију, Украјину, Азербејџан- наранџасто обојене револиције, која је, узгред започела у Србији- „Отпором”Свој утицај пренели су на Белорусију, чак и Русију.Шта се сада дешава?Она позиција у Русији која се противи назависности КиМ, је наравно, евроазијско решење.Хоћу да кажем да евроазијска политика није постала систем међународне политике и није успела реално да заустави ширење атлантизма.А оно почиње да постаје реалност.Према мом мишљењу Путин, нажалост одлази пре времена.Са становишта Устава, у реду, навршена су два мандата, али са аспекта геополитике он није довршио оно што је започео.Морао је да учини све да евроазијска тенденција постане неповратна.По свему судећи, он се полако удаљује са власти.Сам Путин је био руски патриота, који је интуитивно одговарао на изазове. И зато је дејствовао на евроазијски начин.У његовоој свести то још није постао систем и страшно је за Русију што баш сада одлази.Мислим да Путинов наследник Медведев не поседује оне редољубиве реакције, а да не говорим о евроазијској идеологији. Уовом прелазном периоду, руска спољна политика, плашим се, да ће подсећати на ону из 90-их, биће савакако, корак уназад.
      
    

Rusija je očarana Srbijom. U nečemu smo zadivljujuće slični, podjednako beskrajni, razbarušeni, obuzeti uzvišenim stamenim kretanjem u začuđeno nacionalno neodređeno nešto… Srbi kao i Rusi pate od mističnog rodoljublja: vrednost svoje zemlje doživljavamo kao dragocenu ikonu - ne daj Bože da se delić odlomi, kako bi se samo žalosno unakazio nebeski lik. Naša zemlja je neprikosnovena, sveta. I laćamo se čvrstih slovenskih vena da bismo je, otvorenu, nezaštićenu, pokrivenu maglovitom koprenom raja, zalili našom vrelom supstancom bitka.

Sloveni… Neprecizan pojam. Rusi i Srbi nisu prosto Sloveni; oni su nešto više, mnogo, mnogo više… Poverena nam je tako velika istina, koja još nije izašla na videlo, još se nije oglasila, ali nas iznutra muči i prlji žarkim, vatrenim, krvavim ognjem… Nikada i nigde nisam video zemlju lepšu od Svete Srbije, nisam video lepše stasite gorde ljude.