The Fourth Political Theory

beyond left and right but against the center

Под овом темом имамо у виду оно што се данас, уз одређени степен условности, зове "традиционалистичка мисао" (la pensee traditionelle). Ради се о специфичном правцу који представља беспоштедну критику савременог света, али, за разлику од огромне већине критичара савремене цивилизације, традиционалисти се не ослањају на "хуманистичке" и "прогресивне" вредности, већ на вредности Интегралне Традиције, схваћене као "тотални феномен" коме су подређени сви аспекти друштвеног, политичког и културног живота. Најистакнутији представник, и могло би се рећи оснивач овог приступа, био је француски езотеричар Рене Генон који је формулисао основне принципе "традиционалистичког" приступа. Ретроспективно, после Генона, у претече традиционализма убројани су и чувени "теократски конзервативци" Запада, као што су Доносо Кортес и Жозеф де Местр, као и неки писци "окултног" правца (на првом месту Сент-Ив д'Алведр). Но, ипак су тек Генон и мислиоци на које је он извршио пресудан утицај "традиционалисти" у правом смислу те речи. Конспиролошки мотиви свакако нису, нити су били, централни за традиционалисте. Истовремено, они су за њих увек испољавали велико интересовање (о чему сведочи, између осталог, чињеница да је Генон неко време сарађивао са једним тако познатим конспирологом и антимасоном као што је Абел Кларен де ла Рив, и чак је писао у његовом часопису Антимасонска Француска под псеудонимом "Сфинга"). Али ствар није у томе што је конспирологија у извесној мери заокупљала традиционалистичку мисао; за нас је далеко важније што су управо традиционалисти први пут и потпуно јасно формулисали интелектуалну и историјску парадигму оног феномена који се код обичних конспиролога по правилу назива "завером".

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем 

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.

ЕврАзЭс и Царински савез могу да се посматрају као економска основа Евроазијског савеза. Састав држава које улазе у те интеграционе структуре и јесте језгро Евроазијског савеза. Али, сам пројекат Евроазијског савеза јесте пројекат управо политичке интеграције. Шта би он могао да постане? То је отворено питање. Нурсултан Назарбајев предлаже да се понови модел ЕУ, он је чак написао и Устав Евроазијског савеза, потпуно копирајући европски. Зато Ваше питање рађа ново питање – шта је то ЕУ, узимајући за основу конфедерацију – национална држава или нека нова форма организације политичког простора, на пример, "држава постмодерне", како је предложио Роберт Купер.

Сматрам да је за Евроазијски савез потребна особена политичка теорија – теорија мултиполарног света. У њој, као субјекти или актери, треба да иступе не традиционалне државе модерне (у духу Вестфалског система), него цивилизације. Цивилизација као савез. Зарад тога је неопходно извршити ревизију свег постојећег међународног система. Евроазијски савез треба да постане нов политички тип, који има одређене црте конфедеративне државе, основане на супсидијарности и на широкој аутономији региона, али заједно с тим, и одређене црте стратешког централизма, својственог империјама класичног типа.

Дугин перманентно прати збивања у Србији и објављује о томе своја мишљења на сајту Покрета «Евроазија», http://www.evrazia.org/. Већ ту се може видети да је Дугин велики пријатељ Срба и Србије.

Када, дакле, разматра геополитички положај Србије, Александар Дугин не избацује емотивни елеменат, али, истовремено, уме да на крајње суров начин укаже да је стварност Србије «негде између», да је то међупростор или, другим речима, територија за кусурање великих. Тако је могуће да у предговору српском издању своје чувене двотомне књиге Основигеополитике напише: «Ја јако волим Србију. (...) Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате запешћа и чувате...». У једном другом раду, Дугин наводи да Срби и Руси нису просто једно – то је најбољи део Срба и Руса заједно узетих, пошто страдају и за Русе, отварајући им (Русима) пут. Дајући тако велики комплимент Србима, Дугин, ипак, упозорава да геополитика није поезија и емоција: «Геополитика је сувопарна наука, оперише с реалностима лишеним поезије. Али и с те стратешке тачке гледишта стожерност Србије, њена средишњост, њена јединственост међу народима Балкана избија са свом очигледношћу. Ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише огроман медитерански стратешки регион. То је геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој историји».

Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни. На пример, 19. век у Русији протекао је у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У 20. веку вододелница је прошла између „црвених“ и „белих“. Двадесетпрви век ће постати век сучељавања „атлантиста“ (присталица „једнополарног глобализма“) и „евроазијаца“.

Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.

Kancelarija za reformisanje OS sekretara za odbranu (Office of Force Transformation) pod upravom viceadmirala Artura K. Sibrovskog (Cebrowski) sačinila je novu koncepciju vođenja ratova („emerging theory of war“). Ona se danas aktivno uvodi u praksu izvođenja borbenih dejstava SAD u Iraku i Avganistanu, testira tokom manevara i na simulatorima. Autori te teorije uvereni su da će ona u najskorijoj budućnosti „ako i ne zameni tradicionalnu teoriju rata, makar će je bitno i kvalitativno nepovratno izmeniti“. Pozivanje na tu koncepciju je postalo otrcana fraza u izveštajima ministra odbrane SAD Donalda Ramsfelda, podsekretara za bezbednost Pola Vulfovica i drugih najviših vojnih činovnika SAD.

Mrežnocentrična teorija rata je zasnovana na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na tri faze – Agrarnu, Industrijsku i Informacionu epohu, i svakoj od njih odgovaraju posebni modeli strategije.

Данас нисмо толико ни свесни, колико је потребно, не само нове генерације, него и инерције да се пробуди један успавани огањ и да се јасно детерминише наш пут у будућност. Нове идеје, нова збивања , сазнања , напредак и хипотетичку смерницу, нуди нам се кроз ову књигу Александра Дугина (1962), фолозофа, политиколога и публицисту, у издању „Преводилачке радионице Росић“ и ИКП „Никола Пашић“, а који живи и ради у Москви.

Геополитика, то је предмет из основних школа који морамо сви знати, познавати га као таблицу Мендељејевог периодног система и разумети сваки положај на овој нам лепој, али крхкој планети. То је постојани део историјског процеса, изолован од идеолошког стања, просторни прилаз реалности, дубинска основа коју чини квалитетан простор са четири елемента: копно, море, шума, стена- процесима слично копненој Спарти и лучкој Атини и која веродостојно предвиђа логику догађаја.

Srbija bliža nama nego bilo koja druga evropska zemlja. Tako da je neprijateljstvo ili bilo kakvo suparništvo Srbije i Rusije za mene nezamislivo! 
Lider Međunarodnog evroazijskog pokreta, autor nekoliko svetskih bestselera, zvanični savetnik u ruskoj Dumi i jedan od najpriznatijih svetskih geopolitičara, Aleksandar G. Dugin, ekskluzivno za blog +Evroazija+Srbija+, govori o trenutnoj geopolitičkoj situaciji, odnosima Rusije, SAD i EU, o tome šta je alternativa srpskom evroatlantističkom putu, o šansi ekonomskog jačanja Srbije kroz saradnju sa evroazijskim blokom i uopšte o globalnim alternativama evroatlantizmu i proameričkom globalizmu.

Glavni cilj ovog intervjua jeste da uporedimo postojeći proces evroatlantskih integracija sa budućim potencijalnim procesom evroazijskih integracija Srbije, pa možda da počnemo od zatečenog stanja… 

Такође, он је један од водећих личности Националне бољшевичке партије и Евроазијске странке. Његове политичке активности такође су усмерене на обнову Руског Царства кроз удруживање бивших совјетских република као што су Грузија и Украјина, и уједињење земаља руског говорног подручја, посебно источне Украјине и Крима. Његова најпознатија књига ”Темељи геополитике” изазвала је велику пажњу широм света. Овај разговор обављен је поводом промоције прве књиге Александра Дугина у енглеском преводу ”The Fourth Political Theory” чија је промоција одржана 28. јула 2012. г.у Штокхолму у организацији издавачке куће Арктос, а настао је у фебруару 2012. године када је професор Дугин путовао у Њу Делхи у Индији где је учествовао на 40. светском конгресу Међународног социолошког института.

Тема конгреса била је ”Западна хегемонија и након ње: друштвена знаност и њена јавност”. Проф. Дугин љубазно је одвојио део времена с конференције како би одговорио на неколико питања представницима Арктоса који су такође суделовали на конгресу. У овом интервјуу проф. Дугин појаснио је нека од својих темељних уверења, а разговор је водио Даниел Фриберг, извршни директор у издавачкој кући Арктос, и Xon Б. Морган, главни уредник.

Србија ближа нама него било која друга европска земља. Тако да је непријатељство или било какво супарништво Србије и Русије за мене незамисливо!

Лидер Међународног евроазијског покрета, аутор неколико светских бестселера, званични саветник у руској Думи и један од најпризнатијих светских геополитичара, Александар Г. Дугин, ексклузивно за блог +Евроазија+Србија+, говори о тренутној геополитичкој ситуацији, односима Русије, САД и ЕУ, о томе шта је алтернатива српском евроатлантистичком путу, о шанси економског јачања Србије кроз сарадњу са евроазијским блоком и уопште о глобалним алтернативама евроатлантизму и проамеричком глобализму.

Главни циљ овог интервјуа јесте да упоредимо постојећи процес евроатлантских интеграција са будућим потенцијалним процесом евроазијских интеграција Србије, па можда да почнемо од затеченог стања…

Сведоци смо да данас јачају атлантистичке снаге на пост-совјетким просторима. 
      
     –Свој утицај, наравно, атлантисти су проширили на Грузију, Украјину, Азербејџан- наранџасто обојене револиције, која је, узгред започела у Србији- „Отпором”Свој утицај пренели су на Белорусију, чак и Русију.Шта се сада дешава?Она позиција у Русији која се противи назависности КиМ, је наравно, евроазијско решење.Хоћу да кажем да евроазијска политика није постала систем међународне политике и није успела реално да заустави ширење атлантизма.А оно почиње да постаје реалност.Према мом мишљењу Путин, нажалост одлази пре времена.Са становишта Устава, у реду, навршена су два мандата, али са аспекта геополитике он није довршио оно што је започео.Морао је да учини све да евроазијска тенденција постане неповратна.По свему судећи, он се полако удаљује са власти.Сам Путин је био руски патриота, који је интуитивно одговарао на изазове. И зато је дејствовао на евроазијски начин.У његовоој свести то још није постао систем и страшно је за Русију што баш сада одлази.Мислим да Путинов наследник Медведев не поседује оне редољубиве реакције, а да не говорим о евроазијској идеологији. Уовом прелазном периоду, руска спољна политика, плашим се, да ће подсећати на ону из 90-их, биће савакако, корак уназад.
      
    

Čak i ako je u centru sve paralisano, sve u pometnji i neverici, mnogo toga zavisi od onih stražara koji, premda zaboravljeni na najisturenijem položaju, i dalje izvršavaju svoju dužnost – jer, naredbu za povlačenje nisu dobili, ili se možda prave da je nisu dobili. Imam u vidu upravo Srbe, prave Srbe, one Srbe koje tako duboko i tako iskreno vole svi Rusi – bilo da išta znaju o njihovoj kulturi i istoriji ili ne. Treba još sasvim malo da istrajemo. I možda ćemo još i doživeti onaj trenutak kada će se Vavilon savremene postmodernističke civilizacije srušiti i vetar istorije ga razvejati u prah i pepeo. Verujem u to“.
Ovo je deo predgovora knjige „Geopolitika postmoderne“ Aleksandra Dugina, koja je nedavno objavljena u Moskvi. Prevedena je i na srpski jezik. Dr Dugin je devedesetih godina objavio vredno delo „Osnovi geopolitike“, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji treba da predvodi Rusija. Na taj način, na naučnim osnovama, razobličio je suštinu američke dominacije i ukazao koliko je za čovečanstvo bitna moć pravoslavne Rusije.
Dr Dugin iz ugla priznatog naučnika, geostratega govori za „Pečat“ o sve težim prilikama u svetu, značaju moćne Rusije, i o vrlo nezavidnom, kako upozorava, „užasnom položaju Srbije“!