11.10.2022 - С времена на време, ствари се морају називати правим именом. Неодређеност и полуистина стварају лавиринте двосмислености, који, пак, стварају вртлоге и бурне токове у којима се истина распршује, раствара. Крећући се за сплетом околности, речи и говор се неповратно уназађују. На крају крајева, нико више никоме не верује и све завршава у распаду.
04.10.2022 - Оно што се сада дешава у Украјини јесте рат. Нема више специјалне војне операције (СВО) — оно што имамо зове се «рат» : Не рат између Русије и Украјине, већ рат колективног Запада против Русије. Када амерички трагачи усмеравају ракете на руску територију, то се само може назвати «ратом». И није важно чијим оружјем ратују. Када ХИМЕРС циља нуклеарну електрану Запорожје, то се може протумачити као покушај нуклеарног удара на Русију. Да Сједињене државе, НАТО и колективни Запад нису стали на страну терористичког режима у Кијеву, сви циљеви СВО би одавно били успешно остварени. Али, почео је прави рат. Запад је прешао све црвене линије. И то је непоправљиво.
21.09.2022 - Ми смо сада у ситуацији, и Русија и свет, која се може свести на следећу мустру. Ради се о Украјини, где су се ствари доведене до почетка стварног светског рата. Као и свака схема, и ова поједностављује стварност, али је истовремено чини смисленом и уздиже је до одређене структуралне вероватноће.
16.09.2022 - Последњих дана је дошло до значајне промене у односу снага у Украјини. Ово се мора разумети у целини.
Фридрих Ниче је у свом предавању о Античкој филозофији назвао Платона радикалним револуционаром. Према Ничеовом тумачењу, Платон је онај који превазилази класичан грчки појам идеалног грађанина: Платонов филозоф надилази религиозност, непосредно промишљајући идеју Добра, за разлику од друга два соја (ратника и занатлија).
16.08.2022 - СВО (Специјална војна операција у Украјини, прим. прев.) је битка за смисао краја историје. Велика филозофска битка. Вријеме је да се затвори страница искључиво материјалистичких, енергетских и економских тумачења – ово није само вулгарно, већ је погрешно. Историја је историја идеја.
15.08.2022 - Живимо у Русији у условима археомодерне . Недавно је изашло друго издање моје књиге Археомодерна у којој довољно детаљно описујем овај феномен.
15.08.2022 - Сада власти и друштво, осим рата, наравно, највише брине како да се прилагоде новим условима. Новина ових услова је у томе што смо ми (Руси, прим. прев.) искључени са Запада, а Запад смо искључили од себе. Није да је то нешто сасвим ново и без преседана – у нашој историји смо се врло често налазили у управо таквим односима са Западом. И у реду је. Ни овога пута се неће догодити ништа страшно. Али ипак, наши животи ће се значајно промијенити.
Онтологија и искуство радикалног антихриста: семантички, религијски, социолошки и политолошки аспекти
27.07.2022 - Сергеј Мардан је разговарао са филозофом Александром Дугином о томе како Запад доживљава пад ере своје доминације.
Вјечност и филозофија изнад свега
Не можемо у потпуности да схватимо шта се догодило 24. фебруара 2022. године. Иако је већ одавно све ка томе кретало, од првог тренутка када је Владимир Владимирович Путин дошао на власт давне 1999. године, када је будућност дошла, сви по инерцији одбијају да вјерују у њу.
Сергеј Мардан је разговарао са филозофом Александром Дугином о томе како Запад доживљава пад ере своје доминације.
Онтологија и искуство радикалног антихриста: семантички, религијски, социолошки и политолошки аспекти
Упуштајући се у директну конфронтацију са Западом током СВО (Специјална војна операција Русије у Украјини, прим), иако сам Запад учествује кроз своју украјинску прокси структуру, која се не може назвати „земљом“, Русија је принуђена да брани свој суверенитет на свим нивоима. Што се тиче војне, економске и формалне политике, то је сасвим очигледно, али Запад је много више од политичко-војно-економске структуре: он је цивилизација са фундаменталним програмским кодом.
Земља (Русија, прим. прев.) је данас у веома необичном стању. Као да виси између прошлости која је већ завршена и будућности која још није стигла; односно будућности која је стигла, али још није остварена, неприхваћена је. Ријеч је о основним питањима: о односу Русије према глобалним процесима и, прије свега, према колективном Западу.
- Немири у Казахстану скренули су пажњу свих на проблем постсовјетског простора. Сасвим је очигледно да се то мора решавати на свеобухватан начин. Ескалација односа са Западом око Украјине и наводна „руска инвазија“ која је томе претходила и још увек је далеко од скидања са дневног реда, као и „црвене линије“ на које је Путин указао односе се управо на овај геополитички контекст, пише Дугин у ауторском тексту за руски портал Катехон.
У доба Перестројке, у идеолошком оквиру Русије, настајао је прави вакуум, након што се одступало од комунистичке идеологије. То је био и главни разлог руске меланхолије, током њених невоља деведесетих. Није никакво претеривање да је сваку епоху у модерној руској историји пратила нека врста идеологије која је спутавала је људе да иду даље, без обзира на стварност којом су били окружени.
Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.
У данашњем тренутку, у историјском смислу, можемо јасно уочити веома важан феномен: нову туру либералне идеологије. Либерализам се, као и свака политичка идеологија, стално мења. Међутим, у неким тренуцима, можемо ухватити заиста парадигматичне смене, које нам дају за право да тврдимо да се нешто управо завршава, а нешто друго почиње. То је оно што управо следи. Често ‘то нешто’ прати пад одређеног политичког режима или се мења равнотежа моћи, након, рецимо, светског рата или тако нечега. Али, понекад се та промена догоди непримећено, на латентно-сублиминалном нивоу. Наравно да можемо да распознамо неке симптоме произашлих промена, али расправа о њиховој дубини или тачки преокрета и даље остаје.
Још један аргумент за Велико буђење је међу народима исламске цивилизације. Исламска култура радикално одбацује либерални глобализам и западну хегемонију, а Ислам као вероисповест је очигледно у основи те културе. Наравно да су се током колонијалног периода и под влашћу и економским утицајем Запада, неке исламске државе нашле у орбити капитализма, али готово све исламске земљ упорно и потпуно одбацују либерализам, а посебно модерног глобалистичког либерализма .
Ово се може видети како у екстремним облицима - исламском фундаментализму, тако и у умереним облицима. У неким случајевима, појединачни верски или политички покрети постају носиоци антилибералне иницијативе, док у другим случајевима сâма држава преузима ову мисију. У сваком случају, исламска друштва су идеолошки припремљена за системско и активно противљење либералној глобализацији. Пројекти Великог ресетовања не садрже ништа, чак ни теоријски, што би могло да се свиди Муслиманима. Зато читав Исламски свет, као целина, представља један огроман пол Великог буђења.
Jeden z nejvýznamnějších současných ruských filozofů a politologů dneška představil 4. března 2021 v ruských médiích v pořadu Царьград. Главное (Carygrad. Glavnoje) text, který je fakticky manifestem, s názvem „Velké probuzení.“ Tento manifest během dne prakticky proletěl celou Evropou, věnoval se mu např. i italský tisk. Jedná se o definici a výzvu k Velkému probuzení jako globální protiváze již započatého pokusu o tzv. Velký reset. Hlavní teze Duginova manifestu uvádím níže.
Mislim da Srbija ima principijelno važan značaj za geopolitiku Balkana, Evrope i sveta u celini. Balkan je čvorište civilizacija. Na njemu se spajaju mnoge, često dijametralno suprotne, linije geopolitičkih interesa, ne samo evropskih država, već i svetskih polova. Upravo je ovuda prolazila linija odbrane između istočnog i zapadnog bloka u vreme Hladnog rata. Ranije su se ovde sudarali interesi Turske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke. I danas Balkan predstavlja jedan od dva ekrana svetske geopolitike. Drugi je Bliski istok. Zato je Srbiji suđeno da igra glavnu ulogu u geopolitici.
„Veliko resetovanje“ je poslednji akord ljudskog napretka, kako ga liberalna misao razume. Ona smatra da su svi ljudi sada slobodni – slobodni da budu liberali. Međutim, nisu slobodni da ne budu liberali. Ako se negde nađe „neliberal“ ili „nedovoljni liberal“ – kazneni sistem će se uključivati po automatizmu.
Tokom žestoke predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama, Bajdenove pristalice – pristalice „Velikog resetovanja“ – koristile su sva sredstva, uključujući i zabranjena, protiv njegovog protivnika Trampa.
Али од почетка двехиљадитих нешто је пошло наопако. С Путином заустављени су дезинтеграција и даља деградација Русије, а њен нестанак са светске сцене је био предуслов за тријумф глобалиста. Кренувши путем обнове суверенитета, Русија је прешла дуг пут за 20 година и постала један од најважнијих полова у светској политици, наравно и даље слабија од СССР-а и социјалистичког блока, али не више робовски подређена Западу као што је била деведесетих.
Паралелно са овим, Кина је захваљујући економској либерализацији задржала политичку моћ у рукама Комунистичке партије, али избегла судбину СССР-а, колапс, хаос, „демократизацију“ по либералним стандардима и постепено постала највећа привредна сила упоредива са САД.
Другим речима, постојали су предуслови за мултиполаран светски поредак који би, поред Запада (САД и НАТО), имао макар још два подједнако значајна пола – Путинову Русију и Кину. Што је та алтернативна слика света, у којој поред либералног, глобалистичког Запада постоје и друге врсте цивилизација, била јаснија, то су комунистичка Кина и конзервативна Русија себе више истицале.
Неопходна је заштита и рехабилитација и тзв. жуте, варварске, империјалне, традиционалне, религиозне заједнице. И монархије, и тоталитаризма, и социјализма, и свега онога што мрзе представници беле цивилизације. И, треба истину говорити: Џингис Кан, да, он је убијао све и исправно је поступао, јер је то био закон, исправан, добар, изванредан закон живота. А ви сте га видели са оне стране коју код себе не примећујете. У то време на Западу, цивилизованом, вршена су бичевања, ужасна кажњавања и погубљења, чудовишна иживљавања, спаљивали су тамо стотине хиљада људи… и онда је Џингис-Кан ужасан, а западна култура истог тог периода – примерна. Уствари, оне су биле приближно једнаке и неопходно је рехабилитовати све то што је цивилизација збацила са брода савремености.
Када пажљиво разматрамо детаље протеста у САД, видимо да се иза акција демонстраната, са њиховим спонтаним таласима индигнације и потребом да разбијају прозоре супермаркета и пљачкају – што је комбинација која делује прилично чудно Русима – крије нека мање или више организована сила. Час на једном, час на другом месту, израњају фигуре које врло добро знају шта раде.
На пример, разбију неколико излога радњи, али не учествују лично у пљачки, него просто иду даље ка другим излозима, не остављајући трагове, пажљиво скривајући своја лица, косу и очи под гас маском, заштитним оделом и… кишобраном (чињеница да отворени кишобрани пружају заштиту од гумених метака и снимања из хеликоптера позната је ретко којем обичном Американцу). Уз све то, јасно је да поједини амерички и светски медији – пре свега они прогресивни (као што су Си-Ен-Ен или Би-Би-Си) настоје да воде догађања у једном одређеном смеру, ублажавајући гнусне сцене пребијања и пљачке недужних власника продавница, жена, инвалида и старих лица, и прослављајући припаднике мањина који неким (најчешће ружним) гестом или акцијом провоцирају руљу да се упушта у отворено насиље.
пидемија коронавируса представља крај глобализације. Отворено друштво је зрело за инфекцију. Свако ко жели да растури државне границе припрема територију за потпуно уништавање човечанства. Можете се насмејати, наравно, али људи у белим ‘хазмат’ оделима зауставиће непримерени смех. Само нас затвореност може спасити. Затвореност у свим чулима - затворене границе, затворене економије, затворено снабдевање робом и производима, што је Фихте назвао "затвореном трговачком државом". Сороша би требало линчовати, а Фихтеу подићи споменик. То је прва лекција.
Како је Блиски исток огледало глобалних промена светске геополитике, овај догађај је од још већег значај, који се тиче светског поретка у целини. Није случајно што су многи посматрачи смрт Генерала Солеиманија, хероја борбе против Даеша у Сирији и Ираку, тумачили као почетак Трећег светског рата или, у најмању руку, као почетак америчког рата против Ирана. Изгледа да ирански ракетни напад на две америчке војне базе у Ираку, 8. јануара 2020. године, потврђује ову анализу: Солеиманијева смрт почетак “коначне битке“. Управо је тако овај догађај и схваћен у шиитском свету, у коме су ишчекивање краја света и доласка Махдија, Спаситеља, обећанима на крају времена толико снажни, да утичу не само на њихов верски поглед на свет, већ и на анализу свакодневних политичких и међународних догађаја. Шиити крај света виде као "последњу битку" између присталица Махдија и његових противника, снага Даџала. Сматра се да су Махдијеве присталице Муслимани (и Шиити и Сунити, али са изузетком струја попут вахабија и салафиста, који су виде као екстремисти, ‘јеретици’ и и ‘такфири’), док је Даџал, исламски антихрист, чврсто повезан са Западом, пре свега са Сједињеним државама. Већина пророчанстава каже да ће се коначна битка одиграти на Блиском истоку, а да ће се и сâм Махди појавити у Дамаску. Лик Махдија се, такође, може наћи међу Сунитима; док Шиити верују да је он „скривени Имам“ који је до данас остао жив, али “скривен“, Сунити тумаче Махдија као вођу исламског света ће се појавити на крају времена, како би повео одлучујућу битку против Даџала, у коме већина Сунита види материјалистичку и атеистичку цивилизацију савременог Запада, а сâмим тим и америчку хегемонију, као најагресивнију претходницу Запада.
Археомодерна се може одредити као преклапање, суперпозиција, јукстапозиција две парадигме – Модерне и Предмодерне – без њиховог међусобног појмовног односа, без стварања јасног логичког прелаза између њих, неког модула. Ради се о томе да човек модерне није и традиционални човек и зато човек модерне себе одређује и делује у одређеном систему намерних импликација. Систем тих намерних импликација, без којих нема човека Модерне, строго одговара систему заснованом на одрицању од система Предмодерне. Односно, модернизација и појава субјекта су начелно повезани са отчаравањем света. Субјект се родио у отчараном свету, он је исход завршеног и отчараног света. До тада, док се отчаравање света не заврши, субјект, као темељни носилац рационално-вољних стратегија, не постоји. Све у руском уму се противи оваквим дефиницијама. ‘Како тако? Имамо и отчарани свет, и мислимо и субјекти смо, а и вољу имамо!...’ И то само значи да нема појмовних односа. Ако Модерна постоји, онда руски ум себе види као модеран и не као предмодеран. Нема истовременог отчаравања и зачаравања. Или постоји отчаравање, из чега се рађају субјект и Модерна или постоји не-отчаравање из чега се рађају не-субјект и не-модерна (архаичност).
Пре свега, увек више волим борбу идеја од физичког рата, и веома сам срећан што сам у прилици да имам ову размену с Бернар-Анријем Левијем, чувеним у глобалним размерама, размену која није у форми физичког двобоја – јер се понекад налазимо на истим линијама фронта, али смо на различитим странама – већ ћемо овде размењивати идеје, што ми је драже, уместо да се физички сукобимо. Можда је то и једини начин да се то избегне (физички сукоб – прим. прев) или да, макар, покушамо.
Пре свега, желео бих да кажем да је председник (Француске Емануел) Макрон недавно рекао да је хегемонија Запада окончана. Наш председник (Владимир) Путин рекао је исто за либерализам, или глобални либерализам. Недавно је изашао и број „Форин аферса“ у којем је објављен чланак Фарида Закарије посвећен опадању западне силе. Мислим да је очигледно да такво опадање заиста постоји. У вашој књизи Империја и пет краљева приметили сте веома занимљиву ствар – нестајање америчког присуства на Блиском истоку у случају Курда. Мислим да се приближавамо крају, не крају историје, како је Фукујама рекао, него крају политичке модерне. А то је крај нечега веома, веома важног – крај западне хегемоније, америчке доминације или глобалног либерализма. То је нешто историјско само по себи, а не техничко.
арод мора да иде даље. Да буде главни носилац суверенитета. У скоро свим модерним друштвима то није тако. А, требало би да буде тако. Стога је већина модерних друштава нелегална и неуставна. Структура власти у овим модерним - најчешће либералним - друштвима је у директној супротности са основним уставним правима.
Популизам не треба доживљавати једноставно као спонтану реакцију становништва на нелегитимност глобалистичких елита. То би требало да постане нова идеја, која народ поставља у први план. Ово мора да буде демократски покрет. Ово би требало да буде и уставни поступак народне борбе за суверенитет.
Крај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.
Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“.
Подржавам обнављање Светог царства – Римског за Европу и Византијског за Русију. Истовремено, свиђа ми се идеја аутономних, самоуправних сеоских заједница – те би стога Царство требало да буде полицентрично и савез, у зивесном смислу – а не централизовано и националистичко. Одбацујем расу и пригрљујем веру као дубоки и темељни идентитет који је потребно одбранити. Како сам Православни хришћанин, гајим дубоку наклоност према другим верама – Исламу, Хиндуизму. Будизму, према одређеним традиционални и анти-модерним гранама Јудаизма (као што је Naturei Karta). Дивим се и светој кинеског цивилизацији. Надам се да ће све ово вратити. Заиста се залажем за повратак Великог доба или Средњег века – Средњи век је одраз Вечности, не прошлости. Те је Средњи век увек могућ. И, то није питање времена, него избора.
Мора се догодити, и то ће се догодити. Колонизација Русије од стране либералних глобалних елита са њиховим епистемима ће се завршити, а Руси ће бити слободни да изграде своје велико царство - изнад свега, филозофско. Али Хегел је рекао да нема велике државе без велике филозофије. Руско пролеће је такође пре свега филозофски концепт. Стварност не прати увек главну семантичку осу - догматски ток ствари, Провидност. Она се завија као змија, одступа од историје, покушава да води у слепе улице од којих су понекад изабрани народи и друштва деценијама и вековима. Деведесете године двадесетог века биле су такав ћорсокак од ког покушавамо и не можемо изаћи. Руско пролеће је био тренутак када се стварност за кратко време приближила догматском току ствари и ... повукла се поново. Руско пролеће је метафизички догађај. У овом тренутку, руски народ се скоро пробудио и прогласио се субјектом и снагом.
У биполарном свету, Исток је представљао Хартленд – СССР први и пре свих, док су западне земље биле Морске силе (Западна Европа, државе на Блиском истоку лојалне Западу, итд.). Хартленд је, оличен у Совјетском савезу, овај рат изгубио крајем осамдесетих година прошлог века, а тај тренутак обележава почетак униполарног света. Фукујама је зато прогласио крај историје; објавио је да су Морске силе победиле Хартленд.
Данас говоримо о мултиполарном свету и о томе како је Русија, упркос грозним губицима, успела да сачува свој идентитет, да се уразуми и да притегне Пету колону. Униполарна премоћ и Морске силе су се донекле повукле. Али, свакако је Фукујама мало прерано објавио крај историје и глобалну победу либерализма.
Већ сам објавио два тома о источноевропској цивилизацији, а део тога је посвећен српском Логосу. Открио сам да су Срби у суштини ратници. То је наслеђе Беле Србије и древне историје – изгледа да је сарматски фактор у томе одиграо важну улогу. Али Срби су се населили у региону Балкана, где је давно пре доласка првих Индоевропљана преовладавао древни матријархат – цивилизација Велике мајке – њене остатке налазимо у Лепенском Виру, Винчи и тако даље. Дакле, ту је и скривени утицај Логоса Кибеле у српској традицији.
Мислим да су Косовска битка и епски избор краља Лазара кључ за српски идентитет: Србин је онај који претпоставља славну смрт за православну веру и српску отаџбину било каквом богатству и даровима непријатеља. Дакле, мислим да Срби нису само народ… Ви Срби сте нека врста мистичне заједнице, црква краља Лазара посвећена Косову, као вечни пример оданости, воље, достојанства и посебне врсте чисто српске светости… Све то сам покушао да истражим у „Ноомахији“ посвећеној Словенима и балканској цивилизацији као таквој.
Такође сам открио да је погрешно представљати Балкан као периферију Европе. У извесном смислу, то је колевка европског сељаштва, а европско сељаштво је заслужно за многе кључне елементе европског идентитета… Тако да бих био срећан ако би ове моје нове књиге биле преведене на српски језик, као и остале које су већ објављене у мојој вољеној земљи.
Протести у Француској, симболизовани жутим прслуком, покривају све већи део друштва. Политички експерти већ су овај покрет назвали “новом револуцијом”. Размере покрета “жутог прслука” су већ толико озбиљне да је апсолутно неопходно да се анализира овај феномен на детаљан начин.
Бавимо се живописном манифестацијом савременог европског популизма. Значење популизма као феномена, који се диже из политичке структуре у друштвима насталим на Великој француској револуцији а на основу сукоба између леве и десне стране, сада се радикално мења.
Вино је табуисана супстанца у многим сакралним цивилизацијама. Са његовим коришћењем су традиционално повезани многобројни ритуали и обреди. Значајно је поменути да реч «спирт»[i] долази из латинског «спиритус», што значи дух. Кабалисти такође повезују вино са унутрашњим, езотеричним аспектима. У хебрејском, речи «вино», и «мистерија», «тајна» имају исту нумеричку вредност, па су самим тим синоними у мистичном значењу.
Ова тема је још потпуније развијена у исламској традицији. Шеријат, као спољашњи, егзотерични закон религиозних правила, муслиманима стриктно забрањује конзумирање алкохолних пића, и то се сматра ужасним грехом. У потпуној супротности са овим строгим гледиштем се налази традиција суфизма, унутрашњи ислам, где се, напротив, на све могуће начине певају славопојке посвећене испијању вина и на различите начине величају благодети алкохола. Алкохол је иначе реч арапског порекла и суфи, исламски езотерици тако зову своје “тајно знање”, “унутрашњу иницијацијску доктрину”. И као што је алкохол забрањен за спољашњи свет ислама, а допуштен за унутрашњи – исто тако, људи шеријата се баве спољашњим видом истине, љуском[ii], а људи тариката њеном суштином, језгром.
Написао сам једну посебну књигу о Путину – Путин против Путина. У њој објашњавам Путинову суштинску двојакост. Он се може посматрати двојако. Са једне, он је спасио Русију од пропасти која се чинила неизбежном и успео је да поврати суверентитет и независност руске државе. Стога, он је херој, а наш народ добро разуме да морамо платити озбиљну цену за нашу величанственост. Зато нема критиковања Путина у вези са Кримом или санкцијама. Управо су то разлози да он добије још већу подршку. Тако да он углавном ужива подршку Руса управо из оних разлога због којих га Запад (поморске силе, глобалисти) мрзи.
Са друге стране, он је окружен либералима, (зваћемо их Шеста колона), који остају лојални њему лично, али покушавају да наметну друштву самоубилачку политику. То је други Путин, други Путинов лик, као византијски или руски царски орао. Социјална правда у Русији је данас равна нули, подивљала корупција и даље цвета, духовни живот и култура су у дубокој депресији. И зато брине та друга Путинова страна.
Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи 'стани' овде, то није могуће. Требало би да овим пут одемо почетка - до прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу. Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер је то била људска одлука, то није био "природни процес". У једном историјском тренутку смо одлучили да идемо тим путем, а сада можемо само успорити или убрзати. Али, зашто се не питамо: да ли је ово, од почетка прави смер? Да ли је ова одлука исправна?
Требало би да се вратимо до тренутка када ова мелодија почиње - то је моја идеја. Могло би бити прекасно, па да се пробудите са роботима око себе, савршеним порезним обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другиа смс поруке од робота, до робота…
ре свега, Ноомахију, а посебно прву књигу, Три Логоса: Аполон, Дионис, и Кибела сматрамо наставком једне друге књиге, У потрази за Тамним логосом [1]. Ова потрага је почела, али није завршена, и ко зна, можда се никада и неће завршити. Али је важна непрестана потреба да се настави. Надаље, теме, заплет и смернице постављене у књизи У потрази за Тамним логосом овде ће се даље развијати у различитим правцима, а можда и са неочекиваним последицама. Предлажемо да се фундаменталнoj интуицији, која лежи у срцу ове књиге, дозволи да се развија по сопственом нахођењу и слободно, свесно прихвативши ризик да нас то одведе до предела и тачака који могу изазвати оправдани страх, па чак и ужас. Тако је и замишљено ово отворено излагање, које осликава пејзаже до којих сеже ум током активног и слободног промишљања. Идемо даље, „у потрагу за тамним логосом''. А, то и јесте циљ.
Друго, пред нама је изузетно важно питање повратка Платону, платонизму и неоплатонизму. Платона не видимо само као филозофа или оснивача неке посебне школе мишљења, или пак феномен који би требало постављати у исту раван са осталим филозофима и другим школама, већ смо уверени да је Платон представља филозофију сâму. Он доноси парадигму филозофије, а осталим филозофима остаје да је разумеју или тумаче. Али, да бисмо у потпуности присвојили овај приступ морамо свесно прихватити гледиште платонизма, или барем, неку филозофско-религијску доктрину утемељену на онтологији вечности.
За такав апокалиптички сценарио, диспензацијализам има спремне одговоре. Дани ‘‘Велике невоље’‘ (Tribulation Period) су дошли. ‘‘Империја зла’‘, о којој је говорио Реган а потом Буш, ‘‘хорде цара Гога из земље Магог’‘, то су, у диспензацијалистичком кључу, у психогеографији Американаца, недвосмислено Руси и њихови савезници, баш као и бибилијски, апокалиптички ‘‘кнежеви Роша, Мешеха и Фувала’‘ (где се Рош тумачи као Русија, Мешех као Москва док је Фувал древни хебрејски назив Скитије). С тим што, у америчком случају, коначни обрачун поприма сасвим особене црте: иначе прогресивна и човекољубива, Америка поседује и свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њену Благовест, њено (фарсично) Јеванђеље. То је лице оног ‘‘Милосрдног анђела’‘, који је јаросно разарао Србију, потом Авганистан, Ирак, а сутра, ко зна, Сирију, Иран, Кину или Русију…
Постоје три главне политичке идеологије. Прва политичка теорија јесте либерализам – у основи ње стоји индивидуа, не човек, већ индивидуа. Индвидуа значи одвајање нашег сопства од било каквог колективног идентитета. Либерализам се најпре развијао у верској сфери као слобода од католичке традиције. Због тога је протестантизам био религиозно ослобађање индивидуе од Цркве- колективног идентитета и успостављање дирктне везе са Богом. Потом је дошао политички појам либерализма када се створила идеја о грађанском друштву, где је централна идеја ослобађање индивидуе од свих друштвених сталежа. Тако смо од либерализма у религијској сфери, прешли на либерализам у политичкој, односно грађанској сфери, где су све индивидуе ослобођене од колективног сталежа. На крају, у 20. веку, десило се ослобађање индивидуе од нације. То су све етапе развоја либерализма. Каква је логика те еволуције? Либерализам је дакле ослобађање од нечега. На све три етапе индивидуа се ослобађа од некаквог облика колективног идентитета – сталешког, црквеног, националног. Када се човек ослободио од све три форме колективног идентитета, од чега му остаје да се још ослободи? Ту долазимо до џендер политике (политике рода). Јер је пол, такође колективни идентитет. Да би се био мушкарац или жена, такође треба припадати неком колективу. Тако да је још једна етапа либерализма, да се кроз џендер политику врши ослобађање индивидуе од пола. То је логика саме политичке теорије либерализма. То је дубока инерција либерализма која ослобађа индивидуу у недоглед.
Предавање професора Александра Дугина, познатог светског филозофа и стручњака за политичку филозофију и геополитику.
Тема предавања: "Четврта политичка теорија и појам човека".
Zlatna horda je koegzistirala sa pravoslavljem !
Aleksandar Dugin 2018
Gost emisije Pogled na Istok bio je Aleksandar Dugin, pričali smo o evroazijskom projektu i o tome šta zanči savez između pravoslavaca i muslimana.
Леви је уверен да западне агресије и обојене револуције доприносе ширењу "универзалних вредности"
У новембру 2017. се у Амстердаму окупило 1500 људи како би разговарали о процесу глобализације. Кључна точка догађаја је био говор познатог идеолога овог процеса Бернар-Анри Левија, француског филозофа, писца и публицисте који је подржао све западне агресије и обојене револуције у свијету, увјереног како ти ратови и дестабилизацијски процеси доприносе повећању броја демократских земаља у којима владе потичу плурализам и транспарентност и ширењу “универзалних вриједности”.
Како је сам рекао, Бернар-Анри Леви је у Амстердам дошао из “главног града ирачког Курдистана”, Ербила, што је врло знаковито, а публици је говорио о актуалним “тектонским помацима”, како процесе у свијету тумаче теоретичари и заговорници глобализације, али с једним центром моћи који ће управљати униполарним свијетом.
Либерализам (или, тачније, неолиберализам) постао је планетарна (мета)идеологија која се, с једне стране, стопила с атлантистичком социолошком матрицом „цивилизације Мора“, а с друге стране, са чисто идеолошког становишта, та се идеологија срозала на пуки објект у глобализованом свету. Носиоци те (мета)идеологије постали су данас, не толико интелектуалци, политичари и јавне особе, нити масовни медији, колико сâма технологија и облици финансијског платног промета, индивидуални хексадецимални електронски бројеви, малопродајни ланци, модне марке и кућни апарати. Тешко је наћи бољег промотера неолибералне (мета)идеологије од ланца Мекдоналдових ресторана брзе хране, Windows оперативног систава, претраживача Google, кредитних картица и мобилних телефона. Сви ти предмети и технологије емитују идеолошку енергију објекта који позива на „конектовање“, „сурфовање“, „повођење за најновијим трендом“, итд.
Исток мора бити засићен новим знањем, мора са троуглом осталих страна Света разменити особеност расветљавања онтолошких порука. Старо време Истока није прикладно. Криза временске парадигме изазива рађање на Истоку посебне онтолошке модификације. Та модификација је одговор на западну резонансу, али она активира даљински дијалог између Севера и Југа. Све заједно мора у заједничком ткиву бића додати знања о његовој изворној, сеновитој страни, о мрачној страни онтолошког Месеца. Или о кабалистичком значењу имена демона Сунца.
Данас се може описати у каквом је односу парадигма простора са парадигмом времена. Проблем је расветљен кризом савременог света. У тој динамичкој катастрофалној радњи је откривена просторна механика гносеолошког Истока и Запада. Додаћемо, у њиховом подприродном стању. Хипертрофија Новог Доба је, као вапај Запада који болно покушава да се апсолутизује, избацила на површину раније замрачене онтолошке структуре. Али засад још увек не поседујемо оруђе за наредни корак. - Не знамо какав ће бити одговор Истока на тај изазов. Знамо какав је Исток у пасивном трпљењу - као историјски побеђена антитеза Западу. Али засад не знамо његов тријумфални онтолошки ход, његово златно посткритичко самопотврђивање. Има слутњи да је такво потврђивање немогуће без темељног претресања сразмера у општем узроку бића.
Питање Запада - временска парадигма - истакнуто је као аномалија подложна превазилажењу и искорењивању. Какву парадигму у том случају диктирају Југ и Север, и како Исток треба да их узме у обзир да би "смрвио поган"?
У Београду у хотелу Москва, угледни руски филозоф, социолог и геополитичар, зачетник идеје новог евроазијанства и творац Четврте политичке теорије проф.
