Бернар-Анри Леви: Пет империја против нас; Дугин: То је крај униполаризма

Леви је уверен да западне агресије и обојене револуције доприносе ширењу "универзалних вредности"

У новембру 2017. се у Амстердаму окупило 1500 људи како би разговарали о процесу глобализације. Кључна точка догађаја је био говор познатог идеолога овог процеса Бернар-Анри Левија, француског филозофа, писца и публицисте који је подржао све западне агресије и обојене револуције у свијету, увјереног како ти ратови и дестабилизацијски процеси доприносе повећању броја демократских земаља у којима владе потичу плурализам и транспарентност и ширењу “универзалних вриједности”.

Како је сам рекао, Бернар-Анри Леви је у Амстердам дошао из “главног града ирачког Курдистана”, Ербила, што је врло знаковито, а публици је говорио о актуалним “тектонским помацима”, како процесе у свијету тумаче теоретичари и заговорници глобализације, али с једним центром моћи који ће управљати униполарним свијетом.

ЧЕТВРТА ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА – ПОЛАЗИШТЕ ЗА ОБЛИКОВАЊЕ МУЛТИПОЛАРНОГ СВЕТА

Либерализам (или, тачније, неолиберализам) постао је планетарна (мета)идеологија која се, с једне стране, стопила с атлантистичком социолошком матрицом „цивилизације Мора“, а с друге стране, са чисто идеолошког становишта, та се идеологија срозала на пуки објект у глобализованом свету. Носиоци те (мета)идеологије постали су данас, не толико интелектуалци, политичари и јавне особе, нити масовни медији, колико сâма технологија и облици финансијског платног промета, индивидуални хексадецимални електронски бројеви, малопродајни ланци, модне марке и кућни апарати. Тешко је наћи бољег промотера неолибералне (мета)идеологије од ланца Мекдоналдових ресторана брзе хране, Windows оперативног систава, претраживача Google, кредитних картица и мобилних телефона. Сви ти предмети и технологије емитују идеолошку енергију објекта који позива на „конектовање“, „сурфовање“, „повођење за најновијим трендом“, итд.

Простор и биће

Исток мора бити засићен новим знањем, мора са троуглом осталих страна Света разменити особеност расветљавања онтолошких порука. Старо време Истока није прикладно. Криза временске парадигме изазива рађање на Истоку посебне онтолошке модификације. Та модификација је одговор на западну резонансу, али она активира даљински дијалог између Севера и Југа. Све заједно мора у заједничком ткиву бића додати знања о његовој изворној, сеновитој страни, о мрачној страни онтолошког Месеца. Или о кабалистичком значењу имена демона Сунца.
   Данас се може описати у каквом је односу парадигма простора са парадигмом времена. Проблем је расветљен кризом савременог света. У тој динамичкој катастрофалној радњи је откривена просторна механика гносеолошког Истока и Запада. Додаћемо, у њиховом подприродном стању. Хипертрофија Новог Доба је, као вапај Запада који болно покушава да се апсолутизује, избацила на површину раније замрачене онтолошке структуре. Али засад још увек не поседујемо оруђе за наредни корак. - Не знамо какав ће бити одговор Истока на тај изазов. Знамо какав је Исток у пасивном трпљењу - као историјски побеђена антитеза Западу. Али засад не знамо његов тријумфални онтолошки ход, његово златно посткритичко самопотврђивање. Има слутњи да је такво потврђивање немогуће без темељног претресања сразмера у општем узроку бића.
   Питање Запада - временска парадигма - истакнуто је као аномалија подложна превазилажењу и искорењивању. Какву парадигму у том случају диктирају Југ и Север, и како Исток треба да их узме у обзир да би "смрвио поган"?

ТРЕЋИ СВЈЕТСКИ РАТ: ПОЧЕТАК?

То што се догодило данас, 7. априла 2017. године, може постати почетак Трећег свјетског рата. Ратове, по правилу, нико не жели, али ратови се ипак догађају. Некада свјетски. Због тога вјерујем да је прије свега неопходно, као и у случају било какве катастрофе, сачувати спокојство и сабрати мисли.

Јутром, 7. априла 2017. ВВС Сједињених држава су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији нанијеле масовни ракетни удар ракетама Томахавк по авиобази ВВС Сирије. Тј. по нама. Зашто ми нисмо користили  комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одраз потпуног напада од стране јединица Сједињених држава код нас нема довољно, они су били предназначени прије свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није одлучила да нареди јер би то значио неповратан рат са Сједињеним државама. Вашингтон је ријешио, и знао је на шта иде. Ми не. Шта даље? Прије него приступимо прогнозама вриједјело би још једном погледати на контекст – почетни услови који могу довести до почетка Трећег свјетског рата (иако још увијек могу и да не доведу).

ДОНАЛД ТРАМП: МОЧВАРА И ВАТРА

'Мочвара' је ново име за глобалистичку секту, адепте отвореног друштва, ЛГБТ манијаке, сорошевску војску, пост-хуманисте, и тако даље. Пражњење Мочваре није само категорички императив за Америку. То је глобални изазов за све нас. Данас, сваки народ је под владавином сопствене Мочваре. Ми бисмо, сви заједно, могли да започнемо борбу против руске Мочваре, француске Мочваре, немачке Мочваре, и тако даље. Морамо да очистимо наша друштва од утицаја Мочваре. Уместо борбе између себе, хајде да је исушимо заједно. Исушивачи мочвара свих земаља, уједините се!

Друга ствар је да је готово са анти-американизмом. Не зато што је то било погрешно, већ супротно: зато што је амерички народ сâм почео револуцију против управо оног аспекта Сједињених држава који сви мрзимо. Сада се владајућа европска елита, као и део руске елите (која је још увек либерална), не може више кривити, као до сада, да су исувише про-америчке. Сада би требало да буду оптуживани због онога што јесу: корумпирана, перверзна, похлепна банда банкстера и разарача култура, традиција и идентитета. Дакле, хајде да испразнимо европску мочвару. Доста са Оландом, Меркелом и Бриселом. Европа Европљанима. Сороша и његову секту треба јавно осудити.

ЧЕТВРТА ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА: ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНИЗМА

Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина Четврта политичка теорија:

• Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза;

• Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт);

• Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола...);

• Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак);

• Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.

 

 

Успомене из „царства сенки”

Шта представља „Зелена земља”, „Земља смрти”, „западнија од Запада”? Да ли утвара Атлантиде хара данашњим светом? Зашто неки иницирани и утицајни Јевреји тврде да је њихова традиција западног порекла? Шта су на Месецу, где (по предању) почивају душе предака, тражили амерички космонаути? Да ли је у њиховом спуштању било обредних елемената? Каква је веза између идеологије американизма и карго-култова? Зашто у Америци сунце излази на Западу (европском) а залази на Истоку (далеком), и шта доноси тај обрнути симболизам, то наличје света? Зашто су стари народи прећутали своја „открића Америке” и зашто се данас скрива древна симбологија тог континента?

Настављајући тему коју смо започели у текстовима „Континент Русија” и „Евроазијско несвесно”, желели бисмо да анализирамо, у општим цртама, мисију америчког континента из перспективе сакралне географије.

САД, последња светска суперсила, данас играју главну улогу у светској геополитици. Од краја XIX века тај периферни и маргинални континент, који је дотле био само европска провинција и заузимао другоразредно место у односу на Стари свет, постаје све самосталнији политички и културни чинилац. После Другог светског рата, САД су се претвориле у универзални модел, парадигму, не само у европским, него чак и азијским земљама. Америка игра све важнију улогу, а укупност америчких идеолошких, културних, психолошких, па чак и философских фактора превазилази оквире чисто економског или војног утицаја. Све се јасније помаља митска Америка. Ако је таква „неосакрална идеја о Америци” могла продрети и пронаћи упориште у светској геополитичкој свести, чврсто смо уверени да су за то постојали веома дубоки разлози. Разлози у вези са колективним несвесним човечанства, са оном хиљадугодишњом тајном континенталном географијом, јер сећање на њу истрајава у психичким архетиповима.

ЕВРОАЗИЈСКА МИСИЈA

Земљама Евроазије су се стално кретале реке народа и култура – са Запада на Исток, са Истока на Запад. Далеки преци савремених Европљана су у дивљим хордама јахали азијским степама, док су истовремено њихови савременици Кинези, Индијци и Персијанци лешкарили обасјани зрацима отмених, истанчаних цивилизација – с развијеном философијом, прогресивном техником у условима високог комфора. Свака цивилизација има своје време, и оно свугде различито тече. Оно што се сада и овде чини „дивљаштвом“, на другом месту или сутра постаје узор „прогреса“. За оно што се сада и овде чини универзалном истином, на другом месту или сутра испада да је локални и сасвим релативан култ. Никада не треба апсолутизовати оно што постоји сада и овде. Стања и вредности света се мењају. Сопствене судове увек треба проверавати великим мерилом времена и простора.

Запад има демонску бит јер је место у које се стропоштао

Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

Припреме за грађански рат у Европи су у пуном јеку

Треће: треба једном и засвагда да раскрстимо са либерализмом. Читава реторика о „цивилном друштву“, „толеранцији“ и „људским правима“ ништа друго до пропагандна припрема за грађански рат. То је већ скупо коштало Европу, и коштаће је још више. Треба са тиме завршити у Русији.

Норме политичке коректности су неспојиве са животом народа и друштава уз очување њиховог идентитета. Либерализам – то је нешто, што треба потпуно и бесповратно истребити. Ми треба да успоставимо наш органски традиционални руски поглед на свет – на бази наших вредности, наших извора, наших аутора и наше вере. Уз сво поштовање према осталима: онај, ко живи у Русији, мора да буде Рус – културно, лингвистички, духовно, на нивоу самосвести.

Крв овде нема главну улогу: бити Рус – значи поседовати руски дух. А руски дух тражи од нас да не дозволимо да се са нашом земљом уради оно, што су Европљани урадили (или дозволили другима да то ураде) са својим земљама.

Русији су потребне две победе и она је за њих способна

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

Русиjа je у рату, излаз je у заоштраваньу

Признање да је терористички напад узрок рушења авиона, уз обустављање летова у Египат, веома су озбиљни моменти. Русија се налази у акутној фази конфронтације са Западом.

У суштини, ми се истовремено боримо на неколико фронтова. Негде побеђујемо, негде губимо. Невини људи из срушеног авиона над Синајем жртве су рата. Као и сви који су на Донбасу погинули. То су наше жртве. Наши непријатељи такође трпе губитке, често прилично сурове. Али ту постоји разлика: наши прави непријатељи ратују против нас туђим рукама и плаћају животима плаћеника или обманутог топовског меса, било да су то украјински нацисти или Исламска држава.

Отуда и неједнакост: нас погађају у живац, а сами иницијатори геополитичких напада на нас остају безбедни. Американци уопште ничим не плаћају, Европљани – неким неугодностима повезаним са санкцијама против Русије, које делимично погађају и њих саме, и приливом миграната са експлодираног Блиског Истока, каквим су га учиниле САД.

Intervencija u Siriji je ispravan pravoslavni korak u zaštiti naših nacionalnih interesa

Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči.

Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše.

Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Полупуна чаша руског пролећа

Али постоји још једна страна медаље. Чим смо отпочели ценкање, нанели смо велики ударац духовној димензији руског пролећа и новоруске идеје. Ово је неповратан процес. Са тактичке и техничке тачке гледишта, то може бити објашњиво на неки начин, али из духовне перспективе у тренутку кад смо одлучили да не следимо осетијско-абхазијски сценарио – када је украјинска казнена експедиција почела да бомбардује градове Новорусије масивно убијајући мирне цивиле, што смо сви могли да видимо – починили смо морални злочин.

Наш морални одговор на то био је очигледан, али смо заузели другачији став. Дакле, са апекта националних интереса, још увек нисмо пропали, али стојимо много лошије на духовном плану.

У том погледу мински уговори су иморално оруђе, производ голих интереса и производ који нема никакву вредност у очима било које од страна; потпуно прагматичан приступ. Постоје људи за које је победа технологија, али ја верујем да је историја дух. Постоје цивилизацијски параметри које је немогуће подредити техничким интересима, чак ни оним најконтроверзнијим и сасвим посебним.

Из тога произилази да су Мински уговори тек морално упитан предах. Али ми ћемо их задржати будући да смо почели да играмо на ту карту. Уколико постоји проблем духовног типа, онда барем да реализујемо интересе.

ЗНАЧАЈ РУСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ДАНАС ИЛИ О ДУГИНОВОЈ КЊИЗИ „ПУТИН ПРОТИВ ПУТИНА“

Наравно, могуће је да се западна политичка класа није прерачунала већ, напротив, инстинктивно зна да њен сопствени интерес код куће захтева велику страшну бабарогу у иностранству. Нови светски Хладни рат, објашњава Дугин, „одложиће налет унутрашњег нихилизма либерализма и на тај начин га спасити од неизбежног краја. Зато су (западним елитама) тако потребни Путин, Русија и рат. То је једини начин да се спречи хаос на Западу и да се сачува шта се може од његовог глобалног и домаћег поретка. У овој идеолошкој игри, Русија би потврдила постојање либерализма јер је она тај непријатељ који потврђује борбу за отвореним друштвом и она која би му помогла да се учврсти и настави да се глобално потврђује.“

Ако Грци 5. јула кажу „да” Европскоj унији – тада неће бити суверене Грчке

Референдум који је поводом ултиматума Тројке (Европска комисија, ММФ и Европска централна банка) расписао премијер Алексис Ципрас одржаће се 5. јула.

Од његовог исхода зависи – ни мање, ни више – судбина целе Европске уније. Ако Грци одбаце ултиматум – Грчка ће изаћи из еврозоне и, највероватније, из Европске уније, а то ће бити крај либералне и атлантистичке Европе коју су Американци и проамеричке елите правили током протекллих 30 година.

Европска унија се – уместо да буде нови самостални и суверени геополитички играч, са сопственим „дневним редом” – претворила у послушни инструмент светске финансијске олигархије и америчке хегемоније.

Милорад Додик и његов значај за Србију и Русију

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово". Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до посљедње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – послије пораза, револуција, смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах/издах. На издаху уздрхти свет.

Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији", у оној „огњеној Србији", Светој невјести, о којој је дирљиво писао српски пјесник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.

Ђаво је увек био јак на Западу, битка за Украјину зато је – Свети рат

 Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

ЗАШТО ЈЕ БИТКА ЗА УКРАЈИНУ СВЕТИ РАТ

Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима. Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави. У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у  одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

Путин никада не издаје Русију

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али, за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али, много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис „Четврта политичка теорија“ (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига „Четврти пут“, која развија управо философске основе те теорије.

Дугин објаснио Кисинџеру да Путинова Русија поново твори историју

Од то момента Кисинџер директно прописује Путину и Обами шта морају да ураде. „Путин мора схватити, без обзира на сва његова незадовољства и жалбе, да политика војног притиска може довести само до почетка новог хладног рата”. То је веома дубока мисао. А Путин то не разуме...

А ево савета Обами: „Сједињене Државе, са своје стране, не треба да се према Русији опходе као према земљи која је сишла са правог пута и коју треба стрпљиво учити правилима понашања која је установио Вашингтон”.        Ово значи да се са Русима треба понашати тактичније, инсистирајући на своме и ефикасније их залуђивати, а не називати притом ствари правим именима, имајући у виду „психологију” тих варвара који имају носталгију за својом Империјом.

Pages